Pozorišni reditelj iz Beograda Nikola Zavišić je krajem januara ove godine postavio Šekspirovog Hamleta u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, drugačiju i uzbudljivu predstavu koja korespondira sa današnjicom na zanimljiv način. Njegova druga ovogodišnja predstava imala je svoju premijeru nedavno. U Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku 8. aprila izvedena je Čehovljeva drama Tri sestre. Priznat i veoma angažovan beogradski reditelj za Privrednikov portal govori o svojim prvim ovogodišnjim premijerama, o Šekspiru i Čehovu, ali i o predstavama koje slede i koje će realizovati u pozorištima u čitavom regionu – u Zrenjaninu, Sloveniji, Zadru, Beogradu…

Na koji način vaš Hamlet korespondira sa današnjim vremenom? Kako ste ga osavremenil?

Živimo u doba CCTV kamera koje prate gotovo konstantno naša kretanja u javnom prostoru, ali nam preko Orvelovog telekrana već dugi niz decenija ulaze i u privatni životni prostor. Sve se prati. Svaki naš korak. O pojavi reality programa, na kojima se obrazuju mlade generacije hipnotisanih konzumenata TV zračenja, da i ne govorim. Zbog toga sam u Hamleta ubacio 4 kamere, koje u scenskom lavirintu naše verzije Danske (scenografiju potpisuje Željko Piškorić) prate svaki pokret likova i bezobzirno im pretvaraju intimu u javni prostor. Iz ovog oksimorona isplivao je zanimljiv smisao, koji svako u publici ima pravo da na svoj način razume. Ovo bi, po mom mišljenju, bio najvažniji element “osavremenjivanja” Hamleta. Kostim je drugi, jer smo se stilski pomakli ka vremenu koje nam je estetski bliže, ne ilustrujemo epohu o kojoj je u komadu reč. (Kostimografkinja je Marina Sremac).

Što se tiče teksta, osim nužnog skraćenja i izbacivanja viškova kojih kod Šekspira ima dosta (dramaturzi su bili Vladislava Vojnović i Svetislav Jovanov) – pošto je on ipak pisao u jednom drugačijem vremenu sa dosta lokalnih intertekstualnih doskočica koje današnjoj publici ne znače ništa – nismo ništa osavremenjavali. Jer je Hamlet zaista jedno od najintrigantnijih, najinteligentnije napisanih komada u istoriji. Bila mi je čast da svakodnevno više od dva meseca slušam neverovatnu muziku smisla koju je Šekspir svojim mislima pretvorenim u reči stvorio.

 

Zbog čega je uloga Hamleta poverena glumici (Jovani Mišković)?

Jovanu znam od svoje prve režije u SNP, 2008. godine. Radilo se o predstavi Godo na usijanom limenom krovu sjajnog Branka Dimitrijevića Bahusa. Još tada sam shvatio da se radi o vanserijskoj glumici koja je spremna da se uhvati u koštac sa velikim izazovima. Dugo se kuvala ideja da pokušam da izmestim Hamleta iz njegovog pola kako bih video šta tada može da uradi sa svojim dilemama, i konačno se iskristalisala u zamisao da pokušam da Hamleta poverim upravo Jovani. Ispostavilo se da je izbor bio tačan, jer je Jovana apsolutno uspela da iznese lik i delo jedne tako suptilne ličnosti kakvu je Šekspir stvorio pišući Hamleta. Ima i mnogo drugih razloga zbog čega je Hamlet žena, ali ne bih sada o tome da ne počnem da usitnjavam ideje. Hamlet je, svakako, fiktivni karakter, pa u suštini i nije bitno da li ga igra glumac ili glumica. Nisam mu menjao pol. Jovana igra muškarca, ali svojom nežnom pojavom čini Hamleta ranjivijim, osetljivijim i fragilnijim nego što bi to možda bio glumac, to jest muškarac.

Da li je ta premijera deo ovdašnjeg obeležavanja velike godišnjice koja se proslavlja u celom svetu, 400 godina od Šekspirove smrti?

Ova nije, ali jeste premijera predstave koju takođe režiram uskoro u NP “Toša Jovanović” – Romeo i Julija, a koja će imati premijeru u oktobru u Zrenjaninu.

[pullquote class=”full”]

Hamlet – početna ideja i drastičan koncept

– Odluku da radim upravo Hamleta u SNP u Novom Sadu doneo sam posle razgovora sa direktorom drame SNP-a Aleksandrom Gajinom i upravnikom pozorišta ALeksandrom Milosavljevićem – kaže Nikola Zavišić i dodaje – prvobitna ideja je bila da sarađujemo na nekom komadu koji se bavi “životom pozorišta”, pa sam krenuo od želje da zapravo napravim site-specific predstavu, jer sam znao da je ogromna zgrada SNP u Novom Sadu puna iznenađujućih prostora i prostorija, tajnih hodnika i lavirinata, atomskih skloništa i gotovo steam-punk scenografije po kotlarnicama, krovnim prostorima i tako dalje. Tako zanimljiva scenografija se nametnula kao jako zanimljiv model za pozorišno proučavanje. Shvatio sam onda spontano da bismo u slučaju da uradimo takvu predstavu bili prinuđeni da šetamo publiku po tim budžacima i prostorima, te sam mislio da bi takvom konceptu najviše odgovarao neki komad koji svi već dobro poznaju, ili su makar čuli za njega. A još se i bavi vrlo direktno “životom pozorišta” ili tačnije rečeno preko “pozorišta u pozorištu” nam otkriva neke hipotetičke pozorišne, ali i životne istine. Takođe, na direktan način se i bavi pozorištem. SNP je pristao da radim Hamleta, a onda smo krenuli u promišljanje kako da efikasno postavimo tako veliko i obavezujuće delo u tako drastičan koncept. Tada sam shvatio da se Hamlet ne može raditi kao site-specific performans, naprosto zbog toga što je njegova priča već dovoljno složena, te da bi je dodatno prostorno razbijanje samo više opteretilo. Shvatio sam da se Hamletu moram posvetiti fokusiranije, na sceni. Od ideje o prostornom razbijanju ostalo je ipak da koristimo nadzorne kamere na sceni, pomoću kojih vidimo i one prostore koje publika bez kamera ne bi mogla da vidi. Tako smo umesto da šetamo publiku po pozorištu, prošetali skrivene prostore scene pomoću kamera i montaže uživo pred očima publike i našli smo na taj način kompromis između originalne ideje i njenog epiloga.

[/pullquote]

Kako ste odlučili da režirate Tri sestre Čehova u HNKu u Osijeku?

Čehova izuzetno volim i cenim. Prava je sreća kada u jednoj sezoni kao reditelj možete da režirate u dobrim pozorištima sa odličnim ansamblima i Šekspira i Čehova. U HNK Osijek me je pozvao odlični glumac i ravnatelj drame Miroslav Čabraja. Čim mi je predložio Čehova i to baš Tri sestre, imao sam utisak da je nekako uhvatio frekvencije mojih tajnih želja i zbog toga me pozvao. Oduvek sam želeo da se sretnem sa Čehovom i to sa nekom od njegovih takozvanih “velikih drama”. I imao sam sreću da se to i desilo, na sjajan način koji ću pamtiti.

Šta vas je privuklo tom Čehovljevom komadu?

Pre svega složenost njegove unutrašnje, nevidljive strukture koja je prepuna minijaturnih eksplozija i vulkanskih erupcija emocija i strasti kod likova, to jest unutar njihovih tananih duša, a koja se spolja jedva vidi. Čehov je, kao i Šekspir genijalan pisac i skener stanja duha modernog ljudskog bića. Sa velikom strašću sam se, zajedno sa sjajnim ansamblom, upustio u istraživanje tih stanja. I svašta sam zanimljivo otkrio i podelio sa publikom.

Kako je izgledao proces rada na predstavi?

Proces rada na Tri sestre zapravo je bio istraživački i do mnogih rešenja smo došli igrajući se sa tekstom i likovima. Kroz igru smo lako dolazili do nekakvih scenskih konstrukcija koje smo onda uklapali sa drugim scenama, muzikom, ritmom, atmosferama, preklapanjima sa drugim manjim scenama… Na taj način smo dobili jedan zanimljivo živi scenski organizam, koji naprosto pulsira konstantno. Estetski komad nisam osavremenio. Kostim (Maja Mirković) i scena (Irena Kraljić) ostali su verni epohi o kojoj Čehov piše, ali je način igre bio u tempu i ritmu izrazito moderan, brz i živ.

Ko čini glumačku ekipe predstave?

Glumačku ekipu čini ansambl HNK Osijek, obogaćen jednom gošćom, mojom suprugom Lidijom Kraljić-Zavišić, mladom glumicom izuzetnog dara koja je pre pola godine diplomirala na Akademiji u Osijeku, smer gluma i lutkarstvo. Presrećan sam što je uprava HNK Osijek imala sluha i poverenja u nju i dala joj šansu da igra najmlađu od tri sestre – Irinu. Kao njen suprug i reditelj predstave moram da naglasim da sam preponosan na njen domet i zaista sjajan početak, nadam se blistave glumačke karijere na velikim scenama. Ali moram da istaknem da je apsolutno ceo ansambl zaslužio ličnu pohvalu, jer su se baš svi jako trudili, i svojim talentom i radom znatno obogatili moju rediteljsku viziju Čehovljevog sveta. Zato treba reći svako ime: Radoslava Mrkšić, Sandra Lončarić-Tankosič, Tatjana Bertok-Zupković, Ivana Gudelj, Ivan Ćaćić, Aleksandar Bogdanović, Aljoša Čepl, Vjekoslav Janković, Miroslav Čabraja, Davor Panić, Antonio Jakupčević, Mario Rade. Bila mi je čast i velika radost raditi sa njima.

Šta imate u planu?

Moj je raspored obiman, tako da već sada radim predstavu Ibi Rogonja, po tekstu Alfreda Žarija u NP Kikinda, zatim Romea i Juliju u Zrenjaninu, pa zatim Noru Henrika Ibzena u Sloveniji, pa lutkarsku predstavu u Zadru i Virovitici, te Fernanda Pessou u Beogradu… Posla imam puno, ali sada sam u godinama kada mi to odgovara. Uživam radeći svoj posao.

Da li postoje komadi koji priželjkujete da radite?

Za sada sam sve što sam želeo uspeo i da postavim. I Kamijevog Stranca u Pragu, i Orvelovu 1984. u Holandiji, i Kafkin Zamak u JDP-u, i Plastelin Sigareva u Ateljeu 212, i Ernesta Oskara Vajlda u Narodnom pozorištu u Beogradu, i mnogo drugih zanimljivih naslova u mnogo različitih pozorišta… Ostvaren sam i zadovoljan, u svakom pogledu. Što želim apsolutno svim ljudima, i koji čitaju i koji ne čitaju ovaj tekst.

[pullquote class=”full”]

O reditelju

Nikola Zavišić je rođen u Beloj crkvi, 1975. godine. Režirao je brojne predstave u Beogradu i čitavom regionu – u pozorištima u Sloveniji (u Celju, Ptuju), u teatrima u Vršcu, Nišu, Novom Sadu, Subotici, Kikindi… U Beogradu je režirao u Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212, Bitef teatru, Malom pozorištu “Duško Radović”, lutkarskom pozorištu “Pinokio”…

Dobitnik je i mnogih značajnih nagrada, između ostalih i nagrade Grand Pri za najboljeg reditelja na Festivalu antičkog pozorišta STOBI u Makedoniji, 2013. Godine (nagrađen je za režiju Aristofanovog komada Ženska skupština), kao i posebne nagrade žirija za režiju, na međunarodnom pozorišnom Festivalu u Banjaluci, 2012. godine za predstavu Sava Savanović – vampirska simfonija. Kao dizajner svetla, Zavišić je od 2002. godine potpisao 20 pozorišnih produkcija– u Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji i Holandiji.

[/pullquote]