Što će sutra biti s nama? Kreće li se svijet prema eskalaciji sukoba, koji danas plamte u Ukrajini i na Bliskom istoku i kojima se ne vidi kraj? Kako se ovaj globalni kaos uopće može smiriti? Hoće li nadvladati sile mira ili vjetrovi destrukcije? O ovim pitanjima koji nas sve čine beskrajno nesretnima, razgovaramo s Nevenom Cvetićaninom, predsjednikom Foruma za strateške studije (FORST), naučnim savjetnikom na Institutu društvenih nauka u Beogradu i bivšim poslanikom u Narodnoj skupštini Srbije.

Na početku rata u Ukrajini 2022. godine govorili ste da se u geopolitičkim odnosima događaji i ratovi zbivaju ciklično, pa u određenom trenutku doživljavaju klimaks, do idućeg ciklusa napetosti. Što biste rekli danas, tri godine kasnije? 

Prvo, hvala vam na pozivu za ovaj intervju. Za odgovor na ovo pitanje verovatno jedna knjiga iz filozofije istorije ne bi bila dovoljna. Ali, pokušaću da pojednostavim i da nešto kažem razumljivim jezikom svakodnevnom čoveku. U svojim knjigama pisao sam o cikličkom toku istorije i to jeste teza koju branim i, naravno, tu tezu su izgovarali mnogi mislioci pre mene, na primer Hegel i Marks, u onoj čuvenoj sentenci da se istorija „prvo ponavlja kao tragedija pa onda kao farsa“, a u skorije doba tezu o cikličnosti istorije u svojim radovima razmatrao je Henri Kisindžer, istoričar, politikolog i realistični državnik. Prvo bih rekao da još od davnih vremena traje borba, ne samo među zaraćenim stranama, nego takođe i borba ko će kao pobednik nad istorijom imati pravo da ju tumači. Kao što znamo, istoriju pišu pobednici, a danas imate sintagmu „biti na pravoj strani istorije“. Dakle „prava strana istorije“ je ona situacija kada se neko kao pobednik dovede u položaj da može da kaže da je na „pravoj strani istorije“.

Haotična multipolarnost

Koliko je onda „prava strana istorije“ relativan pojam?

Pa recimo tokom i nakon Tridesetogodišnjeg rata u Evropi, od 1618. do 1648. godine, francuski državnici Rišelje i Mazaren, kao vešti diplomati i vanredni strateški umovi, doveli su posle uspostavljanja tzv. Vestfalskog mira Francusku na pravu stranu istorije, koja je tada izašla kao najjača evropska sila. Nakon toga imamo vek i po mira i onda dolazi Francuska revolucija i Napoleonovski ratovi, nakon kojih je na pravu stranu istorije izbila Velika Britanija kao dominantna sila 19. veka. Na kraju 19. veka imamo uzdizanje Nemačke, zahvaljujući opet jednom sposobnom državniku i strateškom umu Bizmarku i u 20. vek ulazimo u novi ciklus, u novi „tridesetogodišnji rat“, odnosno Prvi i Drugi svetski rat, koji se mogu posmatrati kao jedna celina. Iz njih izlazimo u novi ciklus, u bipolarni svet Jalte, sa dve glavne sile, Amerikom i Sovjetskim Savezom. Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine Amerika ostaje jedina dominantna sila na svetskoj sceni, ali nakon globalne ekonomske krize 2007/2008. godine dolazi do novog ciklusa, odnosno do ponovnog redefinisanja međunarodnog poretka i taj proces traje do danas…

Čega treba da se bojimo i ima li išta utješno u tom vrlo turbulentnom procesu koji gledamo danas?

Pa utešno je to što ovo najnovije redefinisanje svetskog poretka ne ide baš tako brutalno kao u prvom Tridesetogodišnjem ratu, za vreme Napoleona ili u vreme Prvog i Drugog svetskog rata. Od te krize iz 2007/2008. godine redefinisanje svetskog poretka i repozicioniranje svetskih sila kreće se na razne načine, pa je čak i aktuelni američki državni sekretar Marko Rubio na početku svog mandata izjavio da danas živimo u multipolarnom svetu, što smo do juče mogli da čujemo samo od pristalica BRIKS-a. To je zapravo poruka Amerike da želi pregovore sa drugim geopolitičkim silama, bez obzira na povremene eksplozije na različitim krajevima sveta, testiranje raketa, pretnje, grube reči i slično, koje svakodnevno slušamo.

Kako biste definirali značenje multipolarnog svijeta?

Pa mi definitivno vidimo da na svetskoj sceni nemamo samo jednu ili dve sile nego više njih, odnosno da je svet danas multipolaran, ali – on je trenutno u stanju haotične multipolarnosti. Glavni zadatak svetskih razmera je da haotična multipolarnost pređe u uređenu multipolarnost. U tom smislu se Donald Tramp nije dogodio slučajno, zato što je njegova „uloga“ da obavi posao geopolitičke trgovine sa drugim silama, prvenstveno sa Kinom, koja je jedina sila po ukupnom kapacitetu koja može da parira Americi. Rusija još uvek igra neku „kvalifikacijsku utakmicu“ u Ukrajini, za mesto za tim glavnim diplomatskim stolom, jer ima ukupnu manju moć od Amerike i Kine. Sada smo usred tog procesa stavljanja geostrateških odnosa u red, ali kroz trenutnu fazu borbe. U istoriji uvek iz haosa i borbe nastaju (novi) red i poredak.

Vjerujete li da takvo globalno uređivanje ima realne šanse za uspjeh?

Ne sumnjam da će se to uređivanje dogoditi jednog dana i ne bih hteo da spekulišem baš kojeg dana će to biti, ali ovo što sada živimo nije neki sirovi četvrti tridesetogodišnji rat, bez obzira na ratove u Ukrajini i Gazi. Ovo sadašnje stanje bih nazvao „podešavanjem“ velikih sila. Nažalost, to podešavanje je drastično kao na istoku Evrope ili na Levantu, možda još ponegde, ali kada gledamo ukupni svetski bezbednosni pejzaž, možemo reći parafrazirajući Šekspira, da „u ovom ludilu ima sistema“.

Šekspir je također rekao da je „svijet ispao iz zgloba“, a običan čovjek bi danas pitao: Kolika je opasnost da dođe do Trećeg svjetskog rata?

Da, slažem se sa Šekspirom, ali sudbina sveta je u tome da stalno ispada iz zgloba i to se događa upravo u trenucima svetskih kriza, ratova, napetosti i slično. Ključno u svemu tome – to nam pokazuje istorija – jeste da kada god svet ispadne iz zgloba, onda ga državnici, diplomate i duboki strateški umovi, u taj zglob ponovo vraćaju. Kisindžer je napisao doktorsku disertaciju o Meternihu i drugim ključnim figurama Bečkog kongresa 1814/15. godine, kada je svet nakon Napoleonovskih ratova bio vraćen u taj svoj zglob. Moram vas podsetiti da ove godine obeležavamo i 80 godina postojanja organizacije Ujedinjenih nacija, koja bez obzira na svoje uspehe ili neuspehe, jeste prvi put u istoriji jedna svetska organizacija koja je duže zaživela, što nije beznačajna stvar.

Balkanski menadžment

Čini se ipak da u trenutnim ratnim napetostima u svijetu ima jako puno buke, u kojoj nitko nikoga ne sluša.

Ono što bih rekao jeste da danas u savremenoj geostrategiji postoje kao u umetničkom klizanju – obavezne figure. Evropski političari drže se zadatog plana i to nije prvi put. Za vreme Hladnog rata između Amerike i Sovjetskog Saveza političari jedne i druge strane govorili su ono što je predstavljalo zadatu matricu – jedni druge su optuživali kao ideološke neprijatelje, ali svejedno su državnici sa Zapada poput Kisindžera i Forda odlazili u Moskvu da pregovaraju sa Brežnjevom i Suslovim i obrnuto. Zato ne bih trenutno prenaglašavao te izjave zaraćenih strana koje su konfliktne, zato jer su te zemlje u konfliktu. Konfliktna retorika će postojati dok se ne reši stanje na terenu – rat u Ukrajini traje preko tri godine i još mu se ne vidi kraj, jednako tako je komplikovano i na Bliskom istoku. Zvanični lideri se moraju držati zadatog scenarija, što ne znači da u njihovoj senci nema diplomata koji neprestano pregovaraju. Sastanak Tramp-Putin usred rata i nakon dosta godina, uz nekoliko dugih telefonskih razgovora Tramp-Si Đinping, upravo vam je dokaz te geostrateške igre na nekoliko koloseka. Treba uzeti u obzir i da su današnji svetski lideri pragmatični likovi, za razliku od herojskih džinova ili monstruoznih figura iz Drugog svetskog rata poput Hitlera i Musolinija. Treba očekivati bez obzira na strahote današnjih ratova da će se komunikacija i pregovori među ovim državnicima nastaviti i dalje.

Današnji svetski lideri su pragmatični likovi, za razliku od herojskih džinova ili monstruoznih figura iz Drugog svetskog rata poput Hitlera i Musolinija

Kako izgleda tehnika dovođenja u red kaotičnog stanja u kojem sada živimo?

U tim opšte strateškim stvarima postoji, nazovimo to tako, nekoliko svetskih sekcija. U prvoj sekciji su diplomate visokog ranga, ministri spoljnih poslova i ljudi sličnog renomea, koji predstavljaju tzv. osobe uzbunjivanja ili alarma. Oni upozoravaju drugu stranu i crtaju crvene linije koje se ne smiju preći. Postoji i ova druga sekcija, a to su pregovarači, koji deluju u kriznim situacijama. Ono što je ključno jeste da pregovori nikada ne prestaju, čak i kada se ratuje. Upravo ovih dana je bila održana sednica generalne skupštine Ujedinjenih nacija, na kojoj su bili i Tramp i drugi državnici, i to je bila odlična prilika za razmenu mišljenja, čak i između onih koji jedni druge smatraju neprijateljima. Ljudi koji vode države nemaju taj luksuz da stvari doživljavaju na lični način samo svoje istine, nego moraju da sednu i pregovaraju.

Kako biste opisali trenutnu situaciju u kojoj živimo?

Ono u čemu živimo i ono što gledamo su ozbiljni požari, ali koji imaju regionalni karakter. Rat u Ukrajini nema elemente svetskog rata i vodi se radi ovakve ili onakve bezbednosne arhitekture Evrope. Ali, Evropa već davno nije centar sveta. Sukob na Bliskom istoku je takođe jedan regionalni sukob, koji je strašan, ali ni on nema elemente svetskog rata. Dakle, objektivno, opasnost po svetski mir još uvek nije dovedena do najvišeg nivoa. I Amerika i Rusija u svom obrambenom sistemu imaju nešto što se zove stepenovanje nuklearne opasnosti i trenutno se i jedna i druga velesila nalaze u sistemu „pojačane pažnje“, odnosno na donjim nivoima uzbunjivanja, što znači da niko trenutno ne drži prst na nuklearnom okidaču. Želim da kažem da bez obzira na to što su ratovi u Ukrajini i u Gazi zastrašujući, ipak je dosta važna činjenica da tzv. crvene linije ipak nisu pređene. U svetskoj diplomatiji postoji sekcija koja uzbunjuje i crta crvene linije, ali postoji i ona sekcija koja ne dopušta da se te linije pređu i konstantno pregovara.

U svetskoj diplomatiji postoji sekcija koja uzbunjuje i crta crvene linije, ali postoji i ona sekcija koja ne dopušta da se te linije pređu i konstantno pregovara

Kako će između tih crvenih linija proći zemlje na Balkanu?

Moja teza još od početka rata u Ukrajini i pogoršanja svetske situacije stoji i dalje: zemlje Balkana moraju da budu pametne, bez obzira na to da li se radi o Srbima, Hrvatima ili Bošnjacima i drugima i ne smeju da dopuste da ovi narodi postanu kolateralne žrtve ovog novog geopolitičkog mešanja karata, kao što su bili žrtve u nekim geopolitičkim igrama u prošlosti. Tu treba uzeti u obzir da su Hrvatska i Slovenija članice NATO pakta, a Srbija to nije i takođe i iz tog aspekta ne bi trebalo na ovom području dopustiti turbulencije koje bi nas sve zajedno skupo koštale. Mislim da je svim ovim zemljama potrebna određena politička mudrost i rekao bih da, bez obzira na loše stvari u prošlosti, sada te mudrosti u ovim zemljama ima. Treba još dodati da među ovim zemljama postoje i prirodne veze na različitim nivoima iz bivših zajedničkih sistema, da postoji nešto što bih ja nazvao „krizni balkanski menadžment“ i da se ti narodi danas bolje razumeju nego što bi to neko mogao pretpostaviti.

Da li u ovoj opasnoj svjetskoj situaciji postoji naznaka sretnog završetka?

Mislim da se realni minimalni optimizam, kada je reč o budućnosti sveta, nalazi u činjenici da su svi svetski lideri svesni globalnih opasnosti koje ugrožavaju sve nas zajedno, počevši od klimatskih promena, enormnog zagađenja planete, preko tehnoloških izazova i veštačke inteligencije, do pitanja održive globalne ekonomije i konačno starog pitanja kontrole nuklearnog naoružanja. Zaključno, mislim da su u današnjoj neveseloj situaciji, iako se to možda ne čini tako, sile pregovora i dogovora podjednako jake kao i sile destrukcije i u njihovoj dijalektici će biti određena budućnost sveta.