Ponosni sam obožavalac Josipe Lisac. Traje to od njenog prvog pojavljivanja u seriji „Koncert za mladi ludi svet“ beogradske televizije iz 1968. godine, gde je (na plejbek) pevala neku stranu pesmu koje se odavno ne sećam, ali ću se zauvek sećati kada sam prvi put čuo taj glas. Nisam bio jedini koji je odmah znao da će pevačica nepoznate grupe postati najveća zvezda Jugoslavije.  Kad, godinama kasnije, upoznam Vladu Spičanovića, beogradskog kolekcionara ploča, on će mi priznati da je više puta putovao iz Beograda u Zagreb da se raspita gde Josipa peva, u to vreme su bendovi svirali igranke, hteo je da je sluša uživo. Nije mogao da veruje da tamo niko nije ni čuo za nju.

Posle sam, naravno, bio verni pratilac na njenom neizvesnom putu, građenom na festivalima – jer drugog puta u to vreme nije ni bilo. Oktobra 1970. godine seo sam da gledam s roditeljima prenos festivala u Opatiji. Bilo je to malo pre mog jedanaestog rođendana. I, da, Josipa je izašla na binu u dugoj crnoj haljini sa dubokim šlicem sa strane i imala je dugu crnu kosu. To je svakako bio prvi promišljeni dark u Jugoslaviji. Moja majka je bila šokirana: „Gledaj ovu vešticu“ – rekla je zgađeno mom ravnodušnom ocu. To je pak mene uvredilo. Ja nisam vređao njene heroje. Tako je bar polovina Josipinog veličanstvenog izvođenja Runjićeve „Oluje“ protekla u demonstraciji nepomirljivog nerazumevanja među generacijama. Nekome se takav momenat dogodio sa Elvisom Prislijem, nekome će se kasnije dogoditi sa Bijelim dugmetom ili Seks Pistolsima, meni se dogodila Josipa Lisac.

Dalje je sve išlo svojim tokom. Sećam se kad je izašlo u nekim novinama da se spetljala s Karlom Metikošem. On je možda bio zanimljiv u nekim drugim vremenima, ali mojoj generaciji bio je pase, a ona je bila sama i čekala svog „princa na belom konju“. Uostalom, ženi koja je sama u svetu estradnih ludosti ne nude se naročite šanse. Bez naslona na kreativnog autora, njena karijera svela bi se na čekanje festivalske milostinje. Ali, da li je Metikoš bio to rešenje? „Na, na, na“, prvi pokušaj „svetog trojstva“ Metikoš – Krajač – Živković, dao je obećanje da će isterati stvar do kraja. Aranžman je bio prezasićen, ali Josipin glas konačno je bio pravilno postavljen u prostoru.

I, desilo se. Sloba Konjović je pustio „Ležaj od suza“ na Studiju B. Taman sam bio prodao bicikl jer se više nije mogao popraviti. Umesto da taj novac investiram u novi „poni“, otišao sam i kupio album „Dnevnik jedne ljubavi“. Moja majka je bila prinuđena da sluša „vešticu“ svaki dan, iz dana u dan, kao lošu karmu. Odmah sam se zaljubio u tu ploču i ostao zaljubljen sve do danas. Čak mogu da kažem da je moja zaljubljenost s godinama samo rasla. Ta ploča kod svakog slušanja uvek vredi još više nego prošli put. Uvek pronađem nešto novo što mi je prošli put promaklo. I uvek je veličanstveno kao prvi put.

U to vreme, fanovi fudbalskih klubova, kada bi njihov tim pobedio u kakvoj važnoj utakmici, kupovali bi sutradan sve moguće novine da se još malo naslađuju. Tako sam i ja krenuo da kupujem novine čekajući nekoga ko će biti oduševljen „Dnevnikom“ isto kao što sam ja bio. Ali, neverovatno, prve recenzije su bile loše! Dražen Vrdoljak i Darko Glavan, ljudi od kojih sam učio prve reči o rok muzici, dočekali su ploču suvo i hladno. Kao da sam ja slušao jednu, a oni neku drugu ploču. To je opet bio jedan važan momenat u mom razvoju jer sam se razočarao u kritiku kojoj sam se do tada bezmerno divio. Tad sam u stvari shvatio da u svim tim velikim i važnim novinama možda ima mesta i za moj način slušanja. Odlučio sam, dakle, da ću se baviti pisanjem o muzici.

Tokom svih ovih godina, u raznim prilikama, najčešće tokom reizdavanja, mnogo toga je još rečeno o albumu „Dnevnik jedne ljubavi“ i svaki put su hvalospevi bili samo veći. Vremena su se menjala, „Dnevnik“ je osvajao nove generacije. Očito, ljubav kao koncept ne propada u vremenu. Album je veličanstvena oda ljubavi, satkana od najfinijih nijansi duše složenih u deset neverovatnih pesama koje ispunjavaju najviše estetske kriterijume. Nikada pre toga nismo čuli tako nešto. Tu se stekao najbolji Zagreb tog vremena: i zabavnjaci, i rokeri, i džezeri, čak i klasičari. Svako je doneo svoju dobru energiju i udružio je u neponovljiv zvuk „Dnevnika“. Ko hoće da čuje kako je Zagreb zvučao 1973. godine, treba da pusti „Dnevnik jedne ljubavi“. Snimao je Franjo Berner na samo četiri kanala u Jugotonovom studiju u Dubravi. Kako je sve stalo u četiri kanala – to niko ne zna. Ljubav sve može.

Sve dok je Karlo bio živ, pokušavao je da napravi novi „Dnevnik“ i naravno da nije uspeo. Tu ploču je nemoguće ponoviti. Ta sinergija koja se tu desila, to je bilo tada i nije moglo biti nikad više. I Josipi je dugo trebalo da i sama načini odmak od “Dnevnika”. Ali, bilo je neophodno. Možda bi je “Dnevnik” zauvek progutao. Nije lako kad uđeš u cilj još na početku trke pa onda zapravo ne znaš kuda trčiš jer moraš da trčiš do kraja trke a prošao si kroz cilj još na početku. Konfuzno, zar ne? E, baš se to desilo Josipi Lisac.

U moru onoga što je rečeno o albumu „Dnevnik jedne ljubavi” ima i ona da je tom pločom naš rok stao uz svetske uzore. Možda bi i Josipa stala gde joj je mesto da je – isto tako odvažno, srčano i zaljubljeno – otpevala te pesme na engleskom jeziku i da su s tim engleskim verzijama otišli u Ameriku, a ne što su trošili vreme i novac da skupljaju pesme u kojima se ljubav više nije prepoznavala. Čak ni Karla, koji je prošao pola sveta, nije mimoišla ta frustracija malog naroda koji se ne usuđuje da peva velikom narodu na njegovom jeziku.

Imam posle još jednu priču s „Dnevnikom“. Negde 2001, kad je moj sin imao isto toliko godina kao ja kad sam prvi put čuo „Dnevnik“, pitao me je u čemu je razlika između srpskog i hrvatskog jezika. Predložio sam mu da izabere neku ploču iz moje kolekcije na kojoj su ispisani stihovi i da sam sebi odgovori na to pitanje. Uzeo je, naravno, „Dnevnik jedne ljubavi“ jer smo ga već zajedno slušali i zaključio da – nema razlike. Međutim, danas je „Dnevnik“ prepoznat kao delo isključivo hrvatske kulture. To je nepravedno, bez obzira što bi prebrojavanje krvnih zrnaca autora išlo nesumnjivo u korist Hrvata. To mora biti delo naše zajedničke kulture makar utoliko što je otpevano na istom tom jeziku koji i mi koristimo ali ga zovemo drugačije. Isto bi bilo kad bismo rekli da su dela Ekatarine Velike dela isključivo srpske kulture, a ni to ne bi bilo tačno. Postoje neke ploče koje su jednostavno naše. One nas spajaju. One nam govore ko smo i šta smo tačnije nego što nas ubeđuju lingvisti ili političari.

Ali, ne mogu a da se ne zapitam na kraju: da li je moguće da je od tog čarobnog dana kad je objavljen „Dnevnik jedne ljubavi“ zaista prošlo okruglo pedeset godina?