Nedavni susret hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović i tehničkog premijera Srbije Aleksandra Vučića u Dalju i Subotici mnogima je ulio nadu u poboljšanje međudržavnih odnosa. Mediji su pomno pratili čitav događaj, a mnogi su ga okarakterisali kao istorijski. Obradovali su se i oni najskeptičniji, jer čak i da ne bude konkretnih pomaka u odnosima dveju zemalja, ovaj sastanak je dobar početak za neke buduće dijaloge i posredno doprinosi smanjenju tenzija u medijima i društvu. Da bi pažljivo izrežiran susret na mostu, tačno u podne, sa cvetnim rekvizitima, bio uverljiviji, potpisana je i Deklaracija o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja između Srbije i Hrvatske.

Međutim, samo pet dana nakon teatralnog sastanka predsednica je u svom govoru u Saboru povodom obeležavanja Dana državnosti Republike Hrvatske obesmislila već prvu tačku potpisane Deklaracije. Tačku koja se tiče unapređenja zaštite manjina. Potpisnici Deklaracije obavezali su se da u cilju unapređenja bilateralnih odnosa, regionalne saradnje i stabilnosti, kao i rešavanja otvorenih pitanja, sporazumno i aktivno pokrenu ili ubrzaju procese poboljšanja zaštite manjina, srpske u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji. No u još jednom od svojih “pomirljivih” govora na svečanoj sednici predsednica je zaštitu prava manjina u svojoj državi ocenila vrlo visokom, rekavši da je u tom segmentu hrvatsko društvo čak iznad proseka evropskih civilizacijskih standarda. “Oprostili smo i pozvali na povratak, obnovili kuće svima koji su zatražili, osigurali ustavna prava manjinama i stvorili uvjete istinske pomirbe. Time smo posvjedočili etičnost našeg domoljublja i autentičnost svoga europejstva”, pohvalila se predsednica.

Dosad su mnogi ukazivali na neuverljivost i problem s verodostojnošću u pojedinim prethodnim govorima koje je predsednica držala. Međutim, ne treba biti politički analitičar, komunikolog ili retoričar pa uvideti ovaj ogromni nesklad u izjavama. Neko bi pomislio da je srpska zajednica u Hrvatskoj zaista zadovoljna svojim položajem. Predstavnici Srba iz Hrvatske su, međutim, na pomenutom sastanku izneli vrlo konkretne probleme s kojima se suočava zajednica, na šta je Kolinda Grabar Kitarović rekla i da se lično obavezuje da će učiniti sve kako bi se unapredio položaj srpske manjine u Hrvatskoj i kako bi se na lokalnom nivou rešila sva pitanja s kojima se ljudi svakodnevno suočavaju.

Teško da su za pet dana, koliko je prošlo od potpisivanja Deklaracije do sednice Sabora, rešeni svi problemi koji muče srpsku nacionalnu manjinu u Hrvatskoj, kao što su povratak imovine, stanarska prava, isplata zaostalih penzija, priznavanja radnog staža, registracija srpskih škola, upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma itd., te da je dostignut “iznadprosečni standard” u ostvarivanju manjinskih prava. Još teže se netolerancija i govor mržnje koje institucije često tolerišu i prećutno odobravaju mogu nazvati uslovima istinskog pomirenja.

Uz sve nade i zadovoljstvo što je komunikacija između državnih funkcionera na neki način ipak pokrenuta, teško je poverovati u iskrenost i spremnost da će se konkretni koraci u sprovođenju mera navedenih u Deklaraciji u skorije vreme preduzeti. Jer ako predsednica smatra da su prava manjina ostvarena, i to na toliko visokom nivou, logično je zaključiti da će se ubuduće radije baviti pitanjima za koja smatra da se mogu unaprediti.