Iako imaju pune ruke posla na svom OPG-u Manojlovići iz Trpinje se ne žale: od cvećarstva pristojno žive i srećni su jer imaju posao
Porodica Manojlović cvećarstvom se bavi od 2003. godine. Prvo su podigli plastenik površine 240 kvadratnih metara, a nakon četiri godine još jedan iste kvadrature. U plastenicima uzgajaju isključivo cveće, oko 20 hiljada lončanica od čega su 50% pelargonije ili muškatle, uz još petnaestak vrsta među kojima su surfinije, bakopa, verbena, margarete ….»
Trebalo je dosta novca da pokrenemo proizvodnju. Morali smo se kreditno zadužiti. Kredite smo u međuvremenu otplatili, tako da nam je sad lakše nego u početku», priča 32-godišnji Savo Manojlović, podsećajući da podizanje jednog plastenika košta najmanje 100 hiljada kuna. Uz dodatno ulaganje u grejanje, u porodični biznis su na samom startu uložili oko 150 hiljada kuna, uključujući troškove za uvođenje struje i plina na vlastitom placu koji se prostire na ukupno 2 jutra. S novom sezonom ulažu u mlade sadnice, nabavku zemlje i gnojiva … «Morali smo nešto raditi, na ovim prostorima nismo imali mnogo izbora, nismo mogli naći posao u državnim firmama, a presudila je ljubav prema cveću kao i dobra lokacija, ovaj plac koji se nalazi na glavnom putu između Vukovara i Osijeka. To nam je bio dodatni motiv da se opredelimo za ovaj posao. Naša porodica se generacijama bavi poljoprivredom», kaže ovaj svršeni gimnazijalac koji svoju budućnost gradi na selu.
Doručak u plasteniku
Bez ozbira na rizik, trud se isplatio. Cveće svakodnevno prodaju u plastenicima i na pijaci u Vukovaru, uglavnom u maloprodaji. «Zadovoljni smo. S obzirom kako ljudi ovde žive, srećni smo da imamo posao», ističe naš sagovornik. Manojlovići obrađuju i 50 jutara zemlje, a na dva jutra uzgajaju i lubenice koje su počeli da gaje otprilike u isto vreme kada i cveće. «Kad prođe sezona cveća prispeju lubenice, u jesen hrizanteme, pa maćuhice i jaglaci, tako da pokrijemo celu godinu», dodaje Savo. Ipak, najprofitabilnije je cveće.
Reč je o porodičnom biznisu. Pored brata i sestre, Save i 34-godišnje Jelene, takođe svršene gimnazijalke, u posao je uključena i majka Rada, na koju je OPG i registrovan. Ona cveće iz vlastitih plastenika prodaje na vukovarskoj pijaci, a nekoliko meseci godišnje na njihovom imanju je angažovana i pomoćna radnica te po potrebi sezonski radnici.
Podseća da je cvećarstvo posao od koga se pristojno živi, ali se i naporno radi, od jutra do mraka. «S početkom sezone u plasteniku sam od 7 sati ujutro pa do 19 sati uveče, kada pakujem cveće, za sutrašnji pijačni dan», pojašnjava majka Rada. U sezoni prodaje cveća radi se po ceo dan, bez slobodne subote i nedeljnog prepodneva dok je nedeljno popodne rezervisano za zasluženi odmor. Posao je težak i zahtevan, plastenici se moraju provetravati, ako je sunčan dan plastenik se otvara, a ako je oblačno zatvara se i greje. Uz plastenike su podigli i kućicu koja svojim rustikalnim izgledom privlači znatiželjne poglede. A pre nego što su se «okućili» u plasteniku su i doručkovali. Polako uređuju i dvorište. Da se dobar glas daleko čuje govori i to što po cveće kod Manojlovića dolaze ne samo Osječani i Iločani već i ljubitelji cveća iz susedne Vojvodine, najviše iz obližnjeg Šida. Neki od njih su verne mušterije koje po cveće u Trpinju dolaze svakog proleća.
Muzika prija cveću
Naš domaćin je pohvalio veliki interes ljudi ovog kraja za ukrasnim cvećem i njihovu želju da uređuju svoje balkone, dvorišta i okućnice i da svoj životni prostor oplemene cvećem. «Valjda su se ljudi posle ovog rata uželeli cveća, cveće se dobro prodaje», priča Savo. S nama je podelio i male tajne svog zanata.U plastenicima se svakodnevno sluša muzika, uključujući i klasična, što prija i biljkama, ali i ovim vrednim ljudima koji su uspeli da spoje ugodno s korisnim i da rade posao u kojem zaista uživaju.
Planiraju i širenje proizvodnje, razmišljaju o novom kreditu, ali je realizaciju planova, bar zasad, usporila kriza i recesija. Iako se cvećari u Hrvatskoj žale na prekomeran uvoz cveća, tako da su veliki trgovački centri bez sumnje nelojalna konkurencija, Manojlovići se trude da budu konkurentni, ne samo cenom već i kvalitetetom. A ljudi, uverava nas Savo, vole doći kod njih, prošetati na njihovom imanju i čuti poneki koristan savet o gajenju cveća.
U današnje vreme mladi odlaze sa sela, u potrazi za poslom. Ovo dvoje mladih ljudi ostalo je u rodnoj Trpinji. «Ne možemo svi živeti u gradu. Mnogo se radi, ali mislim da selo ima perspektivu. Treba pokušati jer i mi smo živeli u gradu, ali smo na selu ostvarili svoje snove», poruka je mladog preduzetnika iz Trpinje.
