Dr Milica S. Bogdanović (Linc, 29. mart 1882 – Beograd, 22. februar 1973) bila je prva devojka koja je doktorirala na Sveučilištu u Zagrebu, prva južnoslovenska istoričarka i jedna od prve dve Srpkinje koje su postale doktori nauka. Tema njene doktorske disertacije, promovisane 22. juna 1907, glasila je: „Car Julijan Apostat prema hrišćanstvu“. Sve je u tom danu bilo istorijsko, za ulogu žene, za uspon prosvete i nauke, za svet. Novi su bili saznanja i pogledi na istoriju starog Rima, hrišćansku religiju, pa i psihologiju. Prvi dan leta 1907. bio je veliki i zbog stupanja za katedru profesorke koja je naredne tri i po decenije virtuozno držala predavanja iz istorije i svoje đake učila vrlinama, vrednostima, veri u njih. Pisala je celog života, neretko oštro, uvek pravično, nikad ravnodušna prema pojavama oko sebe.
Uz braću Milana i Bogdana, bila je treće dete Melanije (rođene Musulin) i graničarskog oficira Simeona. Odlična učenica, koja je govorila jezike, svirala klavir i lepo pevala, završila je Ženski licej, na kome je, po završetku studija istorije, predavala.
O Zagrebu, tih prvih godina 20. veka, ujedno i poslednjim za Austro-Ugarsku monarhiju, mnogo je rečeno i mnogo toga ima da se kaže, a preovladava utisak o vrenju među đacima, zapravo, da su život škola i politički život postali neodvojivi. Grad je od kraja 19. veka doživeo velike demografske, urbanističke i modernizacijske promene, koje su se ogledale i u premeštanju gradskog jezgra iz Gornjeg u Donji grad. Naš pogled uprt je u zgradu Sveučilišta u Zagrebu, iza čijih zidova su se tada prvi put našla i lica studentkinja. Stasale za velike škole, te nadarene devojke imale su san, volјu, hrabrost. Zajedno sa Milicom Bogdanović, kao prve devojke u njegovoj istoriji, Sveučilište u Zagrebu upisale su i Milka Maravić i Vjera Tkalčić, koje su odabrale prirodne nauke.
Prvi svetski rat Milica Bogdanović preživela je u Ženevi, a onda je nastavila da predaje u Prvoj ženskoj gimnaziji i na Višoj pedagoškoj školi u Zagrebu. Bila je omilјena profesorka, svestrana i duhovita, ubeđena u plemenitost istorijske nauke. Uporedo, Milica je učestvovala na evropskim skupovima posvećenim prosveti, prevodila dela ruske književnosti, osnovala „Društvo prijateljica mladih djevojaka“ („Zaštitnice djevojaka“). Plod dugog bavljenja delom Lava Tolstoja, ali i poznanstva sa njim 1910. godine, bila je knjiga „Lav Tolstoj“ (1927). Krajem tridesetih postala je profesorka Gimnazije u Banja Luci, a na početku Drugog svetskog rata, kada je bila primorana da prebegne iz NDH – predavala je u Gimnaziji u Pančevu, gde je i penzionisana 1942. godine. Posle rata tragala je za izvorima Mitropolijskog arhiva u Sremskim Karlovcima i objavila „Građu za istoriju Beograda 1717–1739“ (1958).
Zaostavština dr Milice Bogdanović, koja se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti (ASANU) u Beogradu, sadrži dokumenta, novinske isečke i pisma, među kojima preovladavaju ona razmenjena sa Kamilom Lucernom. Bile su profesorka i učenica, a zatim koleginice i prijateljice, istih ukusa i pogleda.
U ASANU nalazi se i rukopis dr Milice Bogdanović „Teški, dragi put“. Napisana i na srpskom i na nemačkom jeziku, ova knjiga je osobena, ne pripada jednom žanru i skoro da nema onu s kojom bi bila uporediva. Naslov jasno i kroz dva oprečna prideva, ukazuje na život. To je: „Delo nastalo iz težnje semena da ne ostane sebično zatvoreno u sebi i iz vere žara da ga neće sasvim ugušiti pepeo pod kojim je zatrpan.” Iako je sumnjala da će ona ikad ugledati svetlost dana, htela je da iza sebe ostavi knjigu katarze, moćnu da promeni ono što je za promenom žudelo, ili vapilo, knjigu istorijskih znanja i hrišćanskih pogleda na velike reči, kao što su: ljubav, istina, svest i savest, sloboda, lepota.
U reči sudbina Milica Bogdanović videla je meru po kojoj je čovek zahvalan na talentu i onome što je u detinjstvu maštao, a ostvario je i ne žali za nedostignutim; po kojoj ume da sebe ne preceni, niti potceni, niti da se poredi sa drugima i čezne za tuđim ulogama, kamoli da zavidi. U mislima o jeziku, Milica polazi od biblijskog: „U početku beše reč” i stiže do igre od ćutanja do brblјanja, reči i dela, prave reči i lepote govora, istine i laži. A težnja za istinom je tako neobična, da ponekad i zablude pomažu da se dopre do nje.
Za Milicu, sumnja je intelektualna, a sumnjičenje (uglavnom iz nesigurnosti) moralno, ali i neprijatelј života, jer poriče čistotu srca, ponos, ideale. Jednako su joj odbojni i osuda i podaništvo. Činilo joj se da nedostojno hvalјenje i laskanje zapravo govore o nepoštovanju i da plemenitu ideju ili knjigu istorijske moći dvojako lažno (jednako pogrešno) shvataju i pristalice i protivnici.
Milica Bogdanović je autentična i kada primeti da su prosvetitelјi, uz ideju školstva, razuma, slobode i svega čime su zadužili istoriju, prevideli najvažnije, a to je – čudo. Miličin kredo stao je u reči: savršeno, završeno i uzvišeno. Za nju su lepo i dobro – jedno (kalokagatija), a predrasude o lepoti ne samo da su neopravdane, nego je ona, kada je i duhovna, najbliža savršenstvu.
Ova čudesna žena živela je 91 godinu i svoj „Teški, dragi put“ pisala je skoro do poslednjeg dana. Umrla je u Beogradu, a počiva na zagrebačkom groblju Mirogoj, pored svojih roditelja.
