Mali čovek, običan čovek, čovek iz naroda, građanin. Biće sa malim ambicijama i htenjima, skromnim ljudskim željama i uobičajenim brigama. Bez strasti za uticajem i moći, umerenih, prizemnih apetita. Neki bi rekli da je mali čovek klasno uslovljena kategorija, drugi da ga određuje indiferentnost, odsustvo društvene odgovornosti, možda i neukost. Međutim, mali čovek je prosto samo onaj koji nema i ne želi preveliku društvenu moć, koji radi i pokušava da obezbedi egzistenciju sebi, svojoj porodici, čije želje se često svode na samu mogućnost pronalaska posla, platu, malo sigurnosti, možda godišnji odmor. Da ušićari mrvicu radosti u ovom prolaznom, okrutnom svetu. E taj mali čovek je stavio fantomku, ciljano se uputio u selo nadomak Knina i tukao nepoznate i nedužne ljude, i to pred njihovom decom, kako bi njima i/ili ostalima poslao određenu poruku.
Zašto ako se s druge strane zadovoljava uticajem koji se svodi na jedan glasački listić u punoj izbornoj kutiji, na komentar političkih zbivanja na društvenim mrežama? Možda upravo zato što je njegova osnovna razlikovna crta baš to što on samostalno ne oblikuje društvo, prilike, istoriju, svakodnevicu, već njega drugi oblikuju. Čak i onda kad ima iluziju odlučivanja ili uticaja, kad glasa, kad apstinira od izbora, kad je uveren da zna kom međunarodnom savezu bi trebalo da pripadamo, kad misli da je dokučio trendove populizma, kad mu se učini da je razotkrio trikove marketinških agencija, da je kritičan prema onome što mu se nudi ili kad oseti prosto iluziju da razume mehanizme koji ga oblikuju i kad misli da može da se odupre. Oblikuju ga i tada. On je beznačajan, a u isto vreme neophodan, na njemu se sve lomi.
U svetu različitih interesa, koristoljublja i licemerja, stranih investitora, koalicija, funkcija, diplomatski promišljenih poteza, nediplomatskih provokacija… u ukupnom javnom prostoru i izgovorena reč i učinjeno delo često imaju skrivenu pozadinu. Zato u tom svetu i mogu plivati uglavnom oni koji umeju svoju savest da zatome u određenim trenucima, da svoje lične stavove povinuju stavovima nadređene strukture, da u tome kalkulišu, gledaju da što manje oštete svoja moralna načela, a neki ih i potpuno uguše…
Biti mali čovek je nešto iskonsko. Jer u svetlu spomenutih fantomki, iako su s jedne strane Srbi utkani u kolektivni identitet Hrvata koji se na svojevrstan način bazira na antagonizmu prema njima, oni s druge strane suštinski nikog ne interesuju. Osim šačice ekstremista koji i dalje očito imaju identitetskih problema, pa moraju da podgrevaju i ponavljaju mehanizme koje su drugi odavno usvojili i apsolvirali, slušajući u školskim klupama, na televizijama, sa političkih govornica, za šankovima. Koliko god mi sebe zavaravamo, manjine su većinama nebitne. Nikog ne zanimaju dok mu se ne kaže da treba da ga zanimaju, dok se na ovaj ili onaj način ne ukaže na njih, uperi prstom. Dok im se ne lupi šakom o sto…
Moderne su i u Srbiji fantomke, i tamo ih opet nosi onaj “mali, obični čovek”, samo sa nekim drugim zabludama. Fantomke dođu kao opredmećenje zamagljenog pogleda malog čoveka u svakom društvu, amova koje nosi, a u krajnjem slučaju i unificiranosti, bezličnosti, dehumanizovanosti. Koliko god da dolazi iz heterogene mase s velikim dijapazonom naravi i karaktera. On je zamenljiv, potrošan. U Beogradu su, recimo, s fantomkama na glavama rušili. Bili su u službi neke druge strukture moći i zakulisnih igara i interesa, ali u svakom slučaju – ne svojih sopstvenih.
Mali čovek je podložan manipulaciji. Takozvana elita koja kreira stvarnost, usmerava ga, diktira mu, oblikuje ga po svojoj volji i po svojim potrebama. Nekad možda i nepromišljeno, nekad ciljano. On svakako sluša i sledi. On je proizvod te elite. Ne cilj, već sredstvo. Beznadežno izmanipulisan, formiran i na kraju uvek kriv.
