Mladi par Maja i Goran Maksimović u Borovu pokrenuli uspešan ugostiteljski obrt
Dok se mladi iz svojih sela mahom sele u gradove, u potrazi za poslom, 24-godišnji Borovčanin Goran Maksimović odlučio se za povratak korenima. Iz Rijeke se pre godinu dana vratio u rodno Borovo. Od novembra prošle godine vlasnik je ugostiteljskog obrta i picerije «Calzone» u Borovu koji vodi sa suprugom Majom. Mlada Slavonka i Sremac upoznali su se i zavoleli tokom studija u Opatiji, a danas su poslovni i životni partneri. Svoju ljubav nedavno su krunisali brakom. «Nekoliko godina, pet ili šest sezona radio sam na moru, prikupivši dosta iskustva. Zatim smo došli na ideju da pokrenemo vlastiti biznis, s obzirom da u Borovu nema ugostiteljskih objekata tog tipa. To je bila prekretnica. U početku, tokom prva dva meseca rada promet je bio dosta dobar, a onda je sa zimom, većim izdacima za ogrev i režije i sveopštom besparicom i posla bilo manje, ali sada je ponovo sve došlo na svoje», priča nam mladi ugostitelj. U Rijeci je proveo šest godina. Pored skupog života u podstanarstvu nije mu se dopao ni užurbani tempo života, toliko različit od opuštenog načina življenja u ravnom Sremu i pitomog mentaliteta ovdašnjih ljudi. U Opatiji, na Fakultetu za menadžment u turizmu i ugostiteljstvu, stekao je zvanje prvostupnika ekonomije, smer gastronomija i restoraterstvo što mu pomaže i u ovom novom poslu. «Dosta toga sam naučio. Ko god ima volje treba da pokuša. Nije teško i nije skupo, bar te prve tri godine», kaže ovaj Borovčanin. Ipak, o daljem školovanju zasad ne razmišlja, prvenstveno iz finansijskih razloga jer bi za nastavak studija do diplome mastera, trebao da izdvoji i do 100 hiljada kuna, što je za naše prilike veliki novac.
Siti i zadovoljni
Zasad nema velike zarade, ali se nada da će s dolaskom leta, kada nemali broj Borovčana koji žive i rade u inostranstvu dolazi u zavičaj i posla biti više. «Požalio bih da se nisam otisnuo u preduzetničke vode. Imao sam nešto novca koji sam uložio u ovaj porodični biznis. Tim više što su na Jadranu, u sezoni, danas znatno manje plate. Ljudi koji su nekada na moru zarađivali i po hiljadu evra mesečno, danas rade za upola manji iznos», iskren je naš sagovornik.
Na moru, u sezoni, godinama je radio kao voditelj restorana, od onih skupljih do onih s jeftinijom ponudom jela i pića i brzom hranom. «Najveći problem kod većine vlasnika restorana je to što ne cene radnika. Za mnoge su radnici veliki teret jer ih moraju plaćati, potcenjuju ih, omalovažavaju i malo plaćaju, iako pojedini zarađuju hrpe novca. Ima svega. Kada je vlasnik ili voditelj restorana čovek iz struke nema problema, ali ako se na čelu restorana nađe neko kome je jedina kvalifikacija novac onda nastaju i problemi, najčešće na štetu radnika. To je najveći problem. Takođe, problem su i neadekvatni uslovi rada. Ako se u kuhinji pokida neki uređaj radnici su prisiljeni da se snalaze mesecima, pre nego što gazda kupi novi. Niti će tada kvalitet hrane i usluge biti zadovoljavajući, a i radnik može da se povredi», dodaje ovaj preduzetnik. Ove greške u koracima novopečenih biznismena, neiskusnih i bahatih, koje je iskusio u svom dosadašnjem radu, mladi ugostitelj pokušaće da izbegne u vlastitom poslu.
Picerija «Calzone» trenutno na meniju ima 10-ak vrsta pica, lazanje, sendviče, palačinke i kolače, alkoholna i bezalkoholna pića i tople napitke. Ukoliko njihovi gosti zatraže nešto čega nema na meniju, sa sastojcima koji su im na raspolaganju, rado će im izaći u susret što je među posetiocima ovog ugostiteljskog objekta veoma lepo prihvaćeno, priča naš domaćin.
Prioritet daju pripremi hrane. «Može usluga biti vrhunska, ali ako hrana nije dobra sve pada u vodu», ističe ovaj ugostitelj koji ne škrtari na porcijama jer mu je takođe važno da njegovi gosti posle ukusnog i obilnog obroka budu siti i zadovoljni.
Šetnje pored Dunava
Suprugu Maju (25) koja je iz Slavonske Požege upoznao je za vreme studija. U Opatiji su zajedno živeli i sve što rade, rade zajedno. I danas su oboje u ovom poslu, a supruga je u porodičnom obrtu zadužena za knjigovodstvo. Maja se odlično snašla u novoj sredini jer se Borovo i Vukovar ne razlikuju mnogo od Požege u kojoj je odrasla. Gosti u piceriji prihvatili su je kao da je rođena Borovčanka. Budući da je prošlo leto magistrirala ekonomiju na Fakultetu za turistički i hotelski menadžment u Opatiji, uz rad u piceriji, pokušava pronaći i nekakav posao u struci ili bar priliku stručnog usavršavanja koje sponzoriše država.
Od ulaska Hrvatske u EU očekuju boljitak jer u Evropi imaju mnogo prijatelja koji su, kako ističe Goran, zadovoljni svojim životom. «Neki ljudi u Hrvatskoj se protive tome, iz nekih svojih interesa, iako će nam ulaskom u EU sigurno biti bolje. U roku od godinu dana u Hrvatsku će doći veće firme koje će otvarati nova radna mesta. To će se odraziti i na standard, a i plate će biti veće. U Italiji, Nemačkoj i Francuskoj cene su pristupačne i ujednačene, a kvalitet robe je znatno bolji. U Italiji sam kupovao patike poznate robne marke za 20 evra, a kod nas u Vukovaru iste takve koštaju 500 ili 600 kuna. To je velika razlika. Biće sigurno bolje, a i mladi će moći, ako požele, otići iz Hrvatske, bilo u potrazi za poslom ili da negde otputuju», uveren je mladi Maksimović.
Slobodnog vremena gotovo da i nema. «Budim se rano ujutru i odlazim u Vukovar, Vinkovce ili Osijek, gde obavljam razne poslove i nabavljam robu. Oko podneva sam ponovo u Borovu, a u piceriji sve do 22 časa uveče. Tek tada se vraćam kući, hranim životinje i odlazim na spavanje. To je moja svakodnevica, osim nedeljom kada radimo do 13 časova. Nedeljno poslepodne i veče rezervisano je za šetnje s psom pored Dunava i druženje s prijateljima», kaže Goran.
Ovaj Borovčanin je veliki ljubitelj životinja. Aktivan je u borovskom udruženju uzgajivača ukrasnih životinja «Feniks». U njegovom domu je danas malo životinjsko carstvo. S velikom ljubavlju stara se o dvadesetak tarantula, četiri škorpiona, dve zmije, gušteru, hrčku, kornjači, čileanskim vevericama i drugim egzotičnim vrstama malih životinja. «Ako čovek nešto voli za sve ima vremena», rezimira naš sagovornik.
