Negde u jesen jedne od godina novog talasa, moj stariji uvaženi kolega Petar Luković pozvao me je da mu pravim društvo: hteo je da gleda „neku ribu koja je pevala u restoranu hotela ‘Jugoslavija’ i jahala harmonikaša“. Glas o njoj širio se fantastično brzo: kada smo otišli tamo, dobili smo nekako dve stolice i na jedvite jade našli prostor da ih posadimo – jer je već i pod bio prepun. Pred nama je stajala, skakala, pevala i jahala harmonikaša žena za koju se iz aviona videlo da je spremna na sve samo da bi postala velika zvezda.
Da se ne bismo pogrešno razumeli, ja sam takve ljude uvek poštovao. Ne verujem u one koji „vole da sviraju“ ili „vole da pevaju“, pa „nek bude šta bude“. Takvi ljudi ne menjaju ništa i često brzo odustaju. Muzički ili „estradni“ biznis menjaju oni koji znaju šta hoće. Fahreta Jahić je znala šta hoće. Da li sam tog momenta znao da gledam buduću najveću jugoslovensku zvezdu svih vremena? Naravno da nisam. U tom momentu imao sam bolje mišljenje o Jugoslaviji.
Nešto kasnije, nije bilo prošlo mnogo vremena, ta ista žena izrasla je u fenomen. Složio sam se s idejom svog urednika da napravim intervju s Lepom Brenom i uz to objavimo njen poster. Preda mnom se stvorilo krupno, zdravo i snažno žensko čeljade. Posle jednog sata provedenog s njom dodao sam još i ovo: hladno, proračunato i pametno žensko čeljade. Kao da je sto godina bila u poslu. Imala je lep osmeh, ali smeh od kojeg mi se ledila krv u žilama. Mislio sam tada, kada bih sreo devojku koja se tako smeje, pobegao bih glavom bez obzira.
Međutim – te godine časopis Rock objavio je desetine razgovora sa domaćim i stranim rok zvezdama, ali je moj urednik za najbolji tekst godine proglasio taj intervju s Lepom Brenom. Da li sam tada znao s kim imam posla? Nisam. Da jesam, nikada je ne bih pitao šta će biti kad sve prođe. Bregoviću nikad ne bih postavio takvo pitanje jer sam znao da neće proći. Ona je, kao i na sva druga pitanja, odgovorila glatko i odsečno: radiće nešto drugo. Ko zna, možda ni ona nije verovala da sve to može trajati večno.
Ubrzo je svaka druga šoferšajbna kamiona bila oblepljena posterima Lepe Brene. Onako jedra, pa još farbana plavuša, brzo je postala model idealne Jugoslovenke. To je bilo lako razumljivo, jer sigurno je da balkanski model žene nije krhko, bledo, prirodno plavo stvorenje sa svetlim očima. Dok dlanom o dlan, Fahreta Jahić iz Brčkog, za koju nikad niko ne bi pretpostavio da će biti država u državi, postala je fenomen.
Uvek sam bio škrt prilikom upotrebe reči fenomen i koristio sam je samo kad sam hteo da pričam o nečemu što se sukobljavalo sa naučnim ili zdravorazumskim. Kod Brene se ništa nije sukobljavalo sa zdravim razumom. Ona je uvek bila savršeno upakovana u vesele, vrcave pesmice sa otvorenim seksualnim aluzijama, slatke pop-narodnjake obojene njenom karakterističnom bojom glasa. I sam Bregović, uostalom, rekao je da je Brena „velika pevačica“.
Nije me začudilo kad je počela da prodaje po milion i više nosača zvuka. Nekad je granica bila sto hiljada, ona je pomerila granicu na milion. Za nju su pisali ljudi neopterećeni žanrovima: Zahar, Bata Kovač, Marina i Futa. Njen pop-folk bio je za nijansu veće ništa od drugih ništa, taman za Jugoslaviju. A ona je, kao svaka idealna Jugoslovenka, u dvadeset minuta stizala od Čačka do šeika, od Perice do Šabana, od Janoša do Đorđa. Onda ju je preuzeo menadžer Raka Đokić, koji je valjda jedini bio njen kalibar za „otimanje“ para. Usledila je serija filmova „Hajde da se volimo“, koja je tako uspešno nametnula publici da je Brena ogromna zvezda, da je ona to jednostavno morala da postane. Nikada nisam bio protiv nečega što je uspešno, ali uvek ću biti protiv filmova koji snižavaju ionako nizak nivo gledanosti, čiji tvorci s pravom veruju da uvek može gluplje. Ko god hoće da vidi velike jugoslovenske filmske zvezde kako glume loše, neće mu biti čudno da je Brena najbolja glumica među njima. Glumica ovde, glumica onde. Tako se postaje fenomen, toliki da se o tebi – i to posle istorijskog odmaka! – prave pozorišne predstave. To znači da nisi živeo uzalud.
Nije mi ništa bilo čudno, dakle, kod Lepe Brene. Mogao sam da objasnim sve, svaki ogroman tiraž, svako ludilo, svaki poster na vetrobranu, svaki helikopter kojim se spuštala na prepune stadione. Ipak, dve stvari ne umem da objasnim ni dan danas.
Prva. Učili smo iz istorije da nema velike karijere bez velike i važne pesme. U Bulevaru slavnih, pak, Brena ima najveću zvezdu od svih, a nema nijednu veliku pesmu. Koliko god možda osporavali neke karijere, svaka od njih zapečaćena je bar po jednom velikom pesmom. Silvana ima „Noćas mi srce pati“, Miroslav „Voleo sam devojku iz grada“, Šaban „Dođi da ostarimo zajedno“, Toma ih ima bar deset, Lepa Brena nema nijednu. Sem ako neko ne smatra da su „Sitnije, Cile, sitnije“ ili „Bato, Bato“ (sa čudesnim „stihom“: „Stavi mi, stavi mi, stavi“) – velike i važne pesme. To je isto kao kad bismo rekli da je „Trla baba lan“ važna pesma. Uopšte me ne čudi da je Bata Kovač u Breninoj mašineriji bio zavrtanj od čistog čelika.
Druga. Skucao sam previše godina, bio sam radoznao, muvao se svuda i družio sa najrazličitijim likovima, kroz moje kafane prošli su muzičari, akademici, poljoprivrednici, izbeglice, kriminalci, jedino se valjda nisam družio sa vozačima kamiona. Ali nikada, zaista nikada, doslovce nikada nisam sreo nikoga ko voli Lepu Brenu. Stvarno ne razumem kako se to dogodilo.
