Kornelije Kovač: Neprikosnoveni muzički autoritet

Piše: Dušan Vesić

Posle nekoliko hiljada grupa koje su svirale stranu muziku, u Beogradu je počela da se svira naša muzika. To je istorijski uspeh Bate Kovača i njegov najveći doprinos rok kulturi
Kornelije Kovač
Foto: Tomislav MIletić/PIXSELL

Njegova muzika bila je među prvim muzikama koje pamtim. Čini mi se kao da Bitlse i Korni grupu pamtim još od kad sam počeo da razdvajam svoju od muzike mojih roditelja. Uprkos tome što se uglavnom nisam slagao s onim što je radio, uvek sam imao ogromno poštovanje prema njemu. Kao i svi klinci tog vremena, uostalom: Bajaga, Vlada Divljan, Koja. Kao, uostalom, i oni malo stariji od nas: Brega, Bora Čorba, Točak, Yu grupa.

Ali, zadržimo se na trenutak na nama, beogradskim klincima, koji dolazimo u vreme kad Karlo Metikoš i Zoran Miščević nisu više zanimljivi i odbacujemo ih kao muziku starije braće i sestara. Mi smo želeli nešto novo i naše, nešto dovoljno dobro da rastemo uz tu muziku kao što su oni pre nas imali sreće da rastu uz Bitlse. U smiraj varljivog leta 1968. Kornelije Bata Kovač iskrcao se iz Sarajeva u Beogradu i mi smo mu dali da bude rok zvezda pre nego što smo čuli tri takta te njegove nove muzike kojom je pretio. Bio je ogromna rok zvezda na „dođem ti”. Kao niko nikad, ni pre ni posle njega.

Kornelije Kovač
Foto: Vladimir Živojinović/PIXSELL

Tek mnogo godina kasnije zapitao sam se šta nas je to uporno držalo uz njega mada je u toj muzici koja je trebalo da promeni svet često bilo više razočaranja nego radosti. Niko nije izdržao težu kritiku svog rada, a opet, kao da je poštovanje prema njemu samo raslo. Bio je prvi od naših uzora koji nas je razočarao, onda kada je s Korni grupom sve češće pravio budalu od sebe. Nismo tad mogli da razumemo zašto mu je to potrebno, zar mu nije dovoljno što je naš uzor? I zašto je komunistima pravio beskrajne „poeme” za dobre novce; zar mu pesma „Trla baba lan” nije dovoljno zaradila? I kako je to tražio idealnog pevača za Korni grupu pa našao Zlatka Pejakovića, zar je Zlatko Pejaković taj idealni pevač Korni grupe? Uprkos svemu tome – ili baš zbog toga, sad mi se čini da nismo još dovoljno razmislili o svemu – ostajao je uzor. Zašto smo, dakle, stajali uz njega?

Danas znam: zato što je imao muda. Za sve što je radio bila su potrebna muda. Da ode iz Subotice u Sarajevo da studira. Da dođe da živi u Beogradu u kojem nije nikoga poznavao pa se godinama potucao kao podstanar dok smo ga mi kritikovali iz naših udobnih stanova. Da stavi šešir na glavu, ode da se slika za „Čik” i izjavi kako je došao da reformiše popularnu muziku u Beogradu. Da jednostavno dođe i brutalno pokupi sve najbolje muzičare u gradu. Dočekali smo ga kao nadu. Verovali smo mu. Jer, beogradskoj sceni zbilja je bila potrebna reforma. Da li je ta reforma uspela ili nije, o tome se i danas vode polemike, ali nepobitno je da se dogodila. Posle nekoliko hiljada grupa koje su svirale stranu muziku, u Beogradu je počela da se svira naša muzika. To je istorijski uspeh Bate Kovača i njegov najveći doprinos rok kulturi.

U tu kulturu, doduše, ušao je neiskreno. Muzičari sa završenom muzičkom akademijom smatraju rok neozbiljnom muzikom. Ali, rok je bio muzika tog vremena a ne ta „klasična” ili „ozbiljna” muzika koju su naučili na fakultetu. Paradoksalno, naš uzor u rok muzici nikada nije razumeo rok. Bila je poznata njegova izjava da ga užasava činjenica da je tekst u popularnoj muzici važniji od nota. Možda je neverovatnija od te izjave samo ona u kojoj je tvrdio da bi pisao „kvalitetniju muziku kad publika ne bi bila toliko muzički nepismena”. Bio je izričit da pesma od tri minuta ne može da bude dobra. Mi smo mu odobravali, bili smo ponosni što mi to, kao, razumemo, nismo „nepismeni” kao naši rođaci sa sela. Ali, nismo razumeli mnogo. Nismo ni razmišljali mnogo. Tek godinama kasnije pašće mi na pamet: na šta bi ličili ovi narodi ovde kad bi svako završio najmanje srednju muzičku školu? Ko bismo onda bili?

I šta bi nam onda Bata Kovač svirao? Kroz Korni grupu pokazao nam je da je fantastičan klavijaturista, briljantan pijanista, veličanstveni čitač svih mogućih nota. Neko ko je znao sve o muzici, baš sve, ali je, kao mnogi sa muzičke akademije, verovao da su ti trikovi koje tamo nauče važniji od emocije. Tek je kroz rad sa Zdravkom Čolićem razumeo značaj emocije u popularnoj muzici. Zdravko je druga velika istorijska zasluga Bate Kovača: omogućio je prvu zbilja veliku pop karijeru u Jugoslaviji. Zdravkov album „Ako priđeš bliže”, na kojem je Kovač glavni kompozitor, aranžer i producent, dugo je držao sve rekorde prodaje u Jugoslaviji.

Nije to bilo ništa čudno: Kornelije Bata Kovač godinama je bio neprikosnoveni autoritet u jugoslovenskoj muzici. Međutim, ponekad mu to nije bilo dovoljno. Prošao je i fazu „zakasnelog puberteta” tako što je sredinom sedamdesetih otišao u London s namerom da uspe u rok muzici, desetak godina prekasno. Krajem osamdesetih oprobao se i u Španiji, daleko uspešnije. U međuvremenu, bio je kompozitor, aranžer i producent. Pomogao je Biseri Veletanlić, Oliveri Katarini, Draganu Stojniću, bio je producent Bajagi, Ribljoj čorbi, Kerberu, Arsenu Dediću, Poslednjoj igri leptira. Pisao je za Lepu Brenu i Vesnu Zmijanac. Napisao je muzički znak za Zimske olimpijske igre u Sarajevu i „Himnu navijača Partizana”, jedinu uspelu himnu nekog sportskog kluba. To mu je možda bio najveći hit. „Svoju”, instrumentalnu muziku, stvarao je nekako usputno. Da je nastavio putem kojim je krenuo singlom „Okean”, bio bi možda veći od Vangelisa.

Kornelije Kovač
Foto: Vladimir Živojinović/PIXSELL

Tokom decenija koje su prolazile sretao sam ljude koji ga nisu voleli ali nisam sreo nikoga da nije govorio o njemu s respektom, pa i sa zavišću. Uvek je izgledalo da su se oko njega dešavale sve neke fine stvari, okretala neka zgodna para, muvali neki fini ljudi i neke stvarno lepe žene. I kad je pričao, ne samo kad je svirao, umeo je da dočara i daljine, i dubine, i visine, i širine. Držao je do sebe toliko da nikada nije dozvolio da njegov autoritet bude doveden u pitanje. Uvek je bio ljubazan i svako je voleo da sarađuje s njim. Bio je radoznalac i avanturista. Kradljivac upaljača. Marljivi poštovalac reda. Suprug dveju divnih žena i otac nekih beskrajno talentovanih ćerki koje i same prave neku uzbudljivu muziku.

Kornelija Kovača najbolje poznajemo po popularnoj muzici koju je stvarao, ali stvarao je i muziku za film, pozorište i televiziju. U času kad je umro, na sajtu IMDb imao je registrovano šezdeset jedno delo. Odsvirao je bezbroj koncerata. Objavio je desetak albuma i tri knjige. Dostojanstveno je ostario. Malo li je za jedan život?

Uvek ćemo se sećati Bate Kovača. Njegova smrt je kraj jedne ere. U nekim ne tako davnim vremenima niko nije bio na taj način veliki koliko je on bio. Ostavio je velikog traga i zaslužio najveće poštovanje.

 

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: