Školsko zvono 1. septembra ove godine u Srbiji označilo je početak jedne tužne školske godine. Slike koje su obeležile taj dan ne pokazuju samo duboku društvenu krizu, već i krizu osnovnih vrednosti na kojima počiva obrazovni sistem – poštovanja, poverenja i autoriteta. Nakon niza uznemirujućih slika koje ilustruju stanje u visokom obrazovanju, na kojima se građani i studenti sukobljavaju s policijom i fizički osvajaju prostor fakulteta, i „srednjoškolci u blokadi“ pozvali su na proteste. Uz transparente „srednjoškolci pamte“ održani su protesti u više gradova u Srbiji prvog dana nove školske godine. Na stranu to dokle uopšte može da seže pamćenje tako mladih ljudi i šta ga i kako oblikuje, mnogo više zabrinjava ponašanje starijih, koji normalizuju i ohrabruju politizaciju maloletnika. Posledice takve neodgovornosti sežu mnogo dalje i trajaće daleko duže nego što traje sećanje onih koji su u protestu učestvovali. Jedna slika najubedljivije najavljuje te posledice. Iz Druge kragujevačke gimnazije pojavila se fotografija srednjoškolaca koji su kolektivno tokom školskog časa okrenuli leđa profesoru. Navodno je razlog ovog revolta u tome što je profesor prihvatio da bude zamena njihovom razrednom starešini, koji je prethodno otpušten. I to je bilo sasvim dovoljno da dobije epitet „ćaci profesora“ koji u toj dihotomnoj logici zaslužuje omalovažavanje i prezir. Iako nisu potvrđene okolnosti ovog incidenta, svejedno verno oslikava putanju koju su učenici započeli na ulici, a koja vodi ka postepenom urušavanju vrednosti koje su neophodne za funkcionisanje obrazovnog sistema, gubitku poštovanja prema nastavnicima, bahatosti i samovolji. Smena razrednog starešine, makar bila i nepravedna, nije slučaj za koji su nadležni učenici, koliko god bili privrženi svom razrednom. Između osvete nastavnicima koji su učestvovali u obustavi nastave (sintagma koju potpisuju mediji koji afirmišu blokade i proteste) i kršenja zakona i opstruiranja nastavnog procesa (sintagme koje potpisuje ministar prosvete) postoje silne nijanse, opravdanja i obrazloženja, ali kada se crta podvuče, ni mediji ni ministar, a čak ni sami nastavnici u tolikoj meri nisu oštećeni kao što su oštećeni i žrtvovani – učenici i mladi ljudi. Koje oni koje su poslali na ulice ili im makar dozvolili da tamo šetaju nisu obavestili da moralne dileme mogu sebi da priušte tek kad steknu dovoljno iskustva i znanja da ih razumeju i vrednuju i da sagledaju posledice svojih odluka.
Koliko juče učenici su izmicali stolice nastavnicima, bahatili se, pretili, roditelji se fizički obračunavali s tim istim nastavnicima. Degradiran položaj nastavnika pokazuje i sve manje interesovanje brucoša za nastavničke studijske programe. A sada, ohrabreni aplauzima i zaslepljenim emotivnim izlivima, svojevrsnom nagradom i motivacijom za kabadahijsko ponašanje, učenici uče jedino to da su neposlušnost i osporavanje autoriteta društveno prihvatljivo ponašanje. „Srednjoškolci drže čas“ jedna je od strašnijih manipulacija koja provociranjem emocija i banalizacijom stradanje kragujevačkih đaka u Drugom svetskom ratu služi isključivo za promociju vlastite teze. Neodgovoran i destruktivan podstrek srednjoškolcima da nastave da drže svoje lekcije. Da dele svoju pravdu.
Oni koji ovakve postupke brane kao izraz „kritičkog mišljenja“ zanemaruju osnovnu činjenicu: kritičko mišljenje podrazumeva sposobnost da se na osnovu znanja, činjenica i logičkog rasuđivanja iznese stav. Da bi se ta sposobnost razvila, potrebno je obrazovanje – upravo ono čemu ova deca okreću leđa. I u ovoj učionici, i na ulici.
Linija između slobode izražavanja i destruktivnog ponašanja je tanka i mladom čoveku, kao i štošta drugo, često nejasna i maglovita. Politički i društveni uticaji lako mogu da preplave mladalačku svest, pogotovo kad imponuju egu, i tako oblikuju stavove i ponašanja koja nisu zasnovana na znanju i kritičkom prosuđivanju. Oni čijim interesima i uverenjima pogoduje takva reakcija danas, ne bi smeli da zaborave da i njima ista ta deca već sutra mogu okrenuti leđa. Jer su tako naučena.
