Ako se za nekoga u jugoslovenskoj rok kulturi moglo reći da je bio samozatajan, onda je to bio Krešimir Blažević. Uz svo poštovanje Rundeku ili Sacheru, medijskim šampionima samozatajnosti, Krešo ih je za koplje premašio. Još ne znamo tačno čega je sve bilo u toj glavi. Obično je zakon da je svako dobio od umetnosti onoliko koliko je uložio u nju, ali kod Kreše nije tako: on je umro mlad, nisu ga još bile sustigle zahvalnice za životno delo. Izdržao je samo četrdeset devet i nešto. Malo je. Pa ipak, sreća je, u tih četrdeset devet i nešto stalo je mnogo toga.

Krešimir Blažević rodio se u Slavonskom Brodu 27. januara 1958. godine, na isti dan kad i Volfgang Amadeus Mocart, samo nešto kasnije i na drugom mestu. Brod bi mogao da bude zanimljiv grad jer je na sredini svih puteva, ali to tada (još) nije bio. Tu je Krešo odrastao i počeo da živi muziku, najpre kroz nižu muzičku školu, violinu i klavir, a onda kroz uticaje starijeg brata Darka. Međutim, Krešo je taman napunio osamnaest kad se Darko razboleo i umro. Od tog suočenja sa brutalnošću Darkove smrti Krešo se nije nikad oporavio. Gotovo da izgleda da je celu svoju diskografiju izrodio u spomen na preminulog brata, toliko je ta uspomena bila jaka. Ta crta tuge, tog komada bola koji će postati deo svake njegove emocije, osetiće se posle u njegovom svakom radu, bila to poezija, popularna muzika ili priča, a oni koji su ga bolje poznavali kažu da se osećala i u njegovom ponašanju. Izgledao je baš tako, „kao da ima duboku tugu u sebi“.

Posle je završio gimnaziju i otišao u Zagreb da studira. Borio se s tugom tako što je poneo gitaru. Animatore je napravio u dvadeset trećoj. Uvodni album „Anđeli nas zovu da im skinemo krila“ (1983) bio je malo remek-delo drugog kruga novog talasa. Posle jednog blickriga ljutih tipova kakvi su bili Džoni i Bora, Krešo je vratio radost u pesmu. Njegov „letnji“, „studentski rok“ ili „maturantski bluz“ – a to su samo neki od opisa njihove muzike koje su smišljali dokoni novinari – u stvari pop-rok na način bit muzike šezdesetih godina provučen kroz uticaje panka i novog talasa – imao je sve komercijalne predispozicije sem jedne: to je bilo vreme koje je tražilo medijske zvezde. Krešo to naprosto nije bio.

To je uostalom glavni razlog zašto je grupa čija je „karijera otpočela kao jedne od najvećih nada domaće rok scene (…) postepeno postala jedna od ponajbolje čuvanih tajni o skrivanom i nikada do kraja realiziranom talentu“, kako je jednom napisao Darko Glavan. Krešo je pogrešio vreme, ušao je u posao u pogrešnom trenutku, surovom i nemilosrdnom. (Ili nikad nije dobar trenutak za one koji ne uđu u muziku samo zato što devojčice više vole muzičare od automehaničara?) Nije to bilo za njega: niti je umeo s novcem, niti je umeo sa ženama. Biti zvezda osamdestih u Jugoslaviji značilo je želeti to iznad svega, imati pobednički, šampionski pogled. Krešo je pak – to je Siniša Šakrica dobro primetio – likom podsećao na „zelenog srednjoškolskog profesora koji u susretu sa svojim đacima uzalud pokušava prikriti početnu nelagodu i smetenost”. Ipak, imao je samo dvadeset pet kad se upisao u klub znamenitih Brođana (Branko Radičević, Kosta Mušicki, Dragutin Tadijanović, Mia Čorak, Đuro Đaković, Ivica Račan, Irena Kolesar, Vladimir Delač i drugi) – ali i ponosno upisao Brod na rok mapu Jugoslavije. Nije to bilo jednostavno. Nema mnogo gradova na toj mapi.

Ako i nije postao zvezda (ili baš zato?) – ostao je kreativan. Ostali su brojni tragovi njegove svestranosti. Posle tri albuma, od kojih se svaki prodavao sve slabije, činilo se da će odustati. Ipak nije: kasnije će u nekoliko navrata pokušati da obnovi Animatore, bez uspeha. U međuvremenu, bio je muzički producent, pisao je muzičke kritike, bio urednik u „Croatia Recordsu”, bio tajnik u Matici hrvatskoj, jedan od osnivača Hrvatske glazbene unije, napisao knjigu pesama, knjigu pripovetki i, kao da je znao da mu je vreme izbrojano, autobiografiju „Ostat ću mlad”.

Umro je 19. marta 2007. godine u Zagrebu, od srčanog udara. Koliko nam je bio drag u stvari, videli smo – tako to nekad biva – tek kad je umro. U junu, svi smo se sjatili u „Tvornicu“ da ga ispratimo. Nikad nije bilo više zvezda na jednom mestu, a da nije bilo nešto za lovu ili pokazivanje. Neko na bini, neko u publici, neko za šankom, neko ispred reportažnih kola Hrvatske televizije jer je unutra bilo prevruće, što od vlažnog zagrebačkog juna, što od tuge za Krešom, što od sreće da smo deo trenutka u kojem Krešo, u stvari, konačno ulazi u večnost. Šteta je ako ne postoji The Animatori Tribute Band. To bi iz ugla ovog vremena mogla da bude vesela žurka.

Danas, šesnaest godina posle smrti, Krešo Blažević je uglavnom zaboravljen. Njegove pesme vrte se na radijima koji emituju hitove osamdesetih godina, ali malo ko zna ko ih peva, kako je taj izgledao, ili pak da se grupa zove Animatori. U godini u kojoj obeležavamo šezdeset pet godina od rođenja Blaževića i četrdeset godina od prvog susreta sa Animatorima na vinilu, hrvatski reditelj Branko Ištvančić pokušaće da zainteresuje regionalne filmske institucije za dokumentarni film koji bi ponudio novo i sveobuhvatnije čitanje Blaževićeve ličnosti i ukupnog dela, kraj kojeg koje smo – moramo to priznati – prolazili u velikoj meri s dobronamernim, ali često površnim pogledom.

Tekst je sufinanciran sredstvima Grada Zagreba