U novoj epizodi podcasta „Pravo glasa“, koji je P-portal pokrenuo u sklopu projekta „Upoznajmo se da bismo se razumjeli“, razgovarali smo sa novosadskim studentima koji su određeni deo svojih studija proveli u Hrvatskoj.

U okviru Erasmus razmene, Irena Čučković je provela semestar u Zadru, na Odjelu za turizam i komunikacijske znanosti, dok je Milovan Nikolić studirao novinarstvo u Zagrebu.

„Video sam da nema puno razlike u odnosu na grad iz kog dolazim, te da je Zagreb sve što bi Novi Sad mogao da bude, i zato mi se dopao. Zagreb mi je i danas jedan ideal grada u kome bih mogao da živim, savršen spoj velikog i malog grada, u smislu da jeste prestonica države, ali ne na brzi, hiper način kao što je to Beograd, nego je svedeniji”, objašnjava Milovan.

S druge strane, Anja Koprivšek je, van ikakvog programa mobilnosti, direktno upisala MA studije na Akademiji dramskih umjetnosti, gde je nedavno i završila svoj prvi dokumentarni film.

„Kada sam došla, nisam znala nikoga, ali nisam se bojala. Sećam se da sam sa velikim entuzijazmom uletala u sve i Zagreb mi je bio prelep na prvu loptu. Stvari su se dešavale same od sebe i otvarale mi se i nije mi bilo teško da se naviknem. Osećala sam se kao polustranac, između sličnog i različitog, ali nisam se osećala izolovano i neprihvaćeno ili odbačeno”, priseća se Anja.

Irena je, usled pandemije, dobar deo svoje razmene provela prateći nastavu online, no tvrdi da joj to nije predstavljalo problem.

„Nisam se osećala neprijatnije nego što bih u istoj toj situaciji u Novom Sadu, gde je sve što mi se dešava online. Nisam imala strah i dovodila u pitanje svoju odluku da odem na razmenu, jer kada sam saznala preko leta da sam dobila stipendiju – tu je bilo to”, kaže Irena.

Zbog prirode posla kojim se bave – bilo to novinarstvo ili režija dokumentarnog filma – naši sagovornici su vrlo svesni govora mržnje u javnom prostoru između Srbije i Hrvatske. Ipak, uverili su se i da medijska prezentacija odnosa između ove dve države nije naročito verodostojna.

„Mržnja se reporodukuje generacijski i mnogo je teže za ljude sa obe strane čiji roditelji jesu bili u ratu i imali direktno iskustvo, da neke stvari puste i gledaju dalje. Najbolji način za obe države je da se liše predrasuda i neiskustveno utemeljene mržnje, time što će češće dolaziti u kontakt. Fantastično bi bilo kad bi postojala politička volja da se stvari sklone po strani i da se otvore kanali razmene na svim nivoima obrazovanja. Zbog tih spona koje su bile pokidane, mlađim generacijama se treba ostaviti prostor da više interaguju i upoznaju jedni druge, jer sve se menja kontaktom lice u lice, kod onih kod kojih još postoji opcija da promene svoje mišljenje, a u obe kategorije će uvek postojati ljudi koji su van pomoći i koji se neće voleti ili reformisati”, uverena je Anja.

„Zbog tih spona koje su bile pokidane, mlađim generacijama se treba ostaviti prostor da više interaguju i upoznaju jedni druge, jer sve se menja kontaktom lice u lice“

Sa njom je saglasan i Milovan, koji za sebe kaže da je negativno nastrojen prema govoru mržnje, naročito prema onom koji je zasnovan na imaginarnim strahovima i idejama.

„Obraćam pažnju na taj govor mržnje, ali mislim da je to toliko nebitno velikom broju ljudi mojih godina, da će uskoro i da potpuno utihne. Mislim da je to samo jedna politička ideja koja se manifestuje kroz mali broj ljudi i da postoji i veliki deo onih na koje takve poruke ne mogu da utiču zato što su njihova uverenja i ono što vrednuju kao prave vrednosti dijametralno suprotne. Možeš pisati koliko hoćeš Ubij Srbina ili Ubij Hrvata, da to samo može da ostati šum u kanalima komunikacija”, smatra naš sagovornik.

Irena dodaje da je slika koju ljudi u Srbiji dobijaju o Hrvatskoj putem medija tužna, te da ona nije iskusila nikakvih neprijatnosti za vreme svog boravka u Zadru.

„Taj momenat koji mi vidimo u medijima je toliko jako prezentovan da nemaš utisak da postoji i druga opcija odvijanja događaja. Neprijatno mi je kad vidim da neko sa sprske strane negativno komentariše nekoga iz Hrvatske ili obrnuto, ali toliko sam ljudi upoznala i nikoga od njih nisam videla da govori ili piše takve stvari. Ni u jednom trenutku nisam pomislila da mi se išta neprijatno može dogoditi zato što dolazim iz Srbije. Možda je to previše optimističan stav, možda i nije, ali iz mog iskustva, baš nikakvu neprijatnost nisam doživela”, objašnjava Irena.

Sve troje saglasni su da bi bez sumnje ponovo živeli u Hrvatskoj.

„Da mogu da biram gde bih živeo, da sutra mogu da se preselim, otišao bih u Zagreb. Štaviše, kada je krenula korona, video sam na Facebooku da je jedna koleginica iz Zagreba tražila cimera za petosoban stan i bio sam u fazonu – Što sad nemam love da odem tamo da živim, ionako radim od kuće, samo da odem malo, kad imam slobodno vreme da se šetam nekim drugim gradom… Da, otišao bih da živim u Zagrebu bez problema”, iskren je Milovan.