Marko Vidojković rođen je u Beogradu, 1975. godine. Objavio je romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkape su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“. Roman „Kandže“ je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaćeg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Bio je urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“. A od prošle godine ima svoju autorsku emisiju “390 stepeni” na ATV. Za P-portal Marko Vidojković otkriva kako je nekada, a kako sad radi kao voditelj TV emisije, analizira stanje u Srbiji i regionu i govori zašto je književnost u Srbiji na čekanju.

Šta ti govore lica ljudi koje svakodnevno srećeš na ulicama Beograda?

Govore mi da ima više ludaka na ulicama nego u ludnicama. Građani su sluđeni, zbunjeni, ubijeni u pojam, agresivni i suicidalni. To je zbog toga jer ih televizor, kome veruju mnogo više nego što treba, ubeđuje da žive normalan život u normalnoj zemlji, a susret s realnošću ih svake sekunde ubeđuje u suprotno. To je tako poslednjih trideset godina i teško je izdržati takav tempo napada na sopstveni život.

Šta slušaš, čitaš, gledaš ovih dana? Na čemu trenutno radiš?

Juče sam slušao prvi album Pro Pain “Foul Taste of Freedom”, inače redovno su mi u CD plejeru i nofx, uglavnom pank i hard kor, kao i uvek. Poslednje što sam pročitao jeste knjiga “Moj otac Pablo Eskobar”, iz pera Huana Pabla Eskobara. Televizijski kanali koje gledam jesu Animal Planet, Diskaveri, Histori, Cartoon Network, Comedy Central i emisija “Ridiculousness” na MTV. Trenutno radim na novom romanu, koji treba da izađe na jesen, za Lagunu, ali se ništa manje ne radujem ni novim izdanjima romana “Kandže”, “Kandže 2: Diler i smrt”, audio izdanju “Kandži”, koje je čitao Sergej Trifunović, kao i reizdanju mog omiljenog romana “Sve crvenkape su iste”, takođe sve za Lagunu. Sviram gitaru u pank-rok bendu VIII/2 (Osmo dva), trčim svakodnevno, što će reći, svu svoju negativnu energiju trudim se da pretvorim u pozitivnu.
[stextbox id=”custom”]Dvojica pisaca, Miljenko Jergović iz Hrvatske i Marko Vidojković iz Srbije, smenjuju se za volanom Yuga, simbola njihove zajedničke prošlosti, u vožnji s kraja na kraj puta koji se nekad zvao “Autoput Bratstva i jedinstva” … od Slovenije do Makedonije, preko Hrvatske, Bosne i Srbije.”

Prošlo je 6 godina od snimanja dokumentarnog filma “Duga vožnja kroz istoriju, historiju i povijest Balkana”. Kako danas gledaš na to iskustvo ?

Bilo je to divno iskustvo, mada negde na nivou odsluženja vojnog roka, koje sam u realnom životu izbegao. Miljenko i ja morali smo da se budimo ujutru u pet i da čitavih devet dana najbolje što znamo izvršavamo naređenja reditelja. S jedne strane bilo je zanimljivo i uzbudljivo, s druge strane teško, kad imaš u vidu da si u strogi režim snimanja filma ubacio umetnike, bez radnog mesta i radnog vremena. Nehotično, improvizujući do iznemoglosti tokom snimanja scena, Jergović i ja uspeli smo da uhvatimo kolika je tuga na prostorima nekadašnje Jugoslavije, išli smo malo pre svog vremena, jer je tuga koja se danas na sve strane oseća, mnogo veća u odnosu na onu koju smo nas dvojica nanjušili zajebavajući se pred kamerama.

Sa svojom autorskom emisijom, upoznao si i ugostio brojne vrhunske ljude iz različitih oblasti, koji će obeležiti vreme u kojem živimo i ostaviti trag. Koga bi posebno izdvojio ?

Trenutno je emisija “390 stepeni” suspendovana, tokom trajanja celokupnog izbornog procesa u Srbiji, dakle na deset epizoda, pa imam dosta vremena da se osvrnem na prethodnih 28 epizoda. U samom početku bilo je jako teško, jer sam u hodu učio posao televizijskog voditelja, dakle gledaoci su mogli da prate moju prekvalifikaciju iz štampanog novinarstva, gde sam dugo godina radio kao urednik, u elektronsko. U tim prvim epizodama dovodio sam ljude koje lično poznajem, misleći da će mi biti lakše da snimam s njima. U neku ruku i jeste bilo lakše, ali posao voditelja sam po sebi nije lak, moraš da paziš na vreme, moraš istovremeno i da slušaš odgovor gosta i da smišljaš tri naredna moguća pitanja i, ono što je najteže, moraš sve vreme da paziš da emisija ne postane dosadna. Čim gost počne da priča nešto što me ne zanima, ja ga prekinem i vidim da to iritira mnoge gledaoce, ali meni su uzor politički nekorektne TV emisije, poput Colbert Reporta, gde je voditelj istovremeno i apsolutni gazda onoga što se dešava i svi se tome smeju, a ponekog to i nervira. Da skratim odgovor, najlepše sam se proveo snimajući s Ajs Nigrutinom. Ni sa jednim gostom se nisam toliko smejao snimajući. U tim trenucima, to je zaista bio posao iz snova.

Kako bi opisao medijsku scenu, ponajpre u Srbiji pa i u regionu?

U Srbiji je televizijska scena mrtva, zato što je na vlasti strahovlada jednog čoveka i njegovih kerova. Jedini slobodni glasovi mogu da se čuju na N1, koji je kablovski kanal i na još nekoliko opskurnih stanica van Beograda. Informativni program na svim radio stanicama pretvorio se u papagajsko ponavljanje vesti o Vučićevim podvizima, uz reemitovanje Putinovog Sputnjika i Obamine Slobodne Evrope, na Studiju B. Od novina, normalan je jedino “Danas”, a imamo nekoliko poluzanimljivih nedeljnika. U Bosni je, eto, malo drugačije, utoliko što tu mogu da se pojavljujem na televiziji, što u Srbiji nije slučaj. Šta god mislili, bosanski mediji su daleko ozbiljniji od srpskih, o hrvatskim i da ne govorim. Ima dosta medija i autora koji se bore protiv neprekidno povampirenog ustaštva, a zbog toga i prilično najebavaju. Jedino mi se čini da su u Crnoj Gori stvari mračne kao i kod nas. Naša medijska sloboda se sva slila na internet. Tu smo odlični, tu su KRIK, CINS, BIRN, Opozicionar, Istinomer, Cenzolovka, Tarzanija, sve sami fenomenalni sajtovi, pored kojih portali zvaničnih medija deluju kao portali sa lošim pornićima. Srbi su oduvek bili dobri hajduci, pa smo svoju hajdučiju u digitalno doba preneli u digitalni svet. Šteta je što sa našom digitalnom hajdučijom za sad još uvek možemo samo da se slikamo u realnom svetu.

Često putuješ po zemljama bivše Jugoslavije. Koje sličnosti, a koje razlike primećuješ između tih zemalja?

Dugo nisam bio u Makedoniji, odakle sam poreklom po majci, jedva čekam kraj maja da odem na PRO ZA književni festival u Skoplje, da vidim malo kakav je vajb. Sve to, od Vardara pa do Triglava, može da se okarakteriše kao jedno veliko sranje, vidi se da se tu ratovalo, vidi se da se može još ratovati, vidi se da su ljudi dobri, a da su govnari na vlasti, vidi se da je nebo plavo, a gore zelene, a da je ljudima koji žive u sred te lepote, tuga u očima. Bojim se da su sranja koja smo sami sebi napravili tolika da će možda tek neke daleke i buduće generacije moći na ovim prostorima da žive kao slobodni, pa samim tim i nasmejani ljudi.

Poslednjih godina dosta se priča, piše i govori o povratku fašizma. Povoljne uslove za njegov razvoj poput nemoći i beznačajnosti pojedinca imamo. Kako ti prepoznaješ fašizam?

Fašizam je utkan u kolektivni ljudski kod, videli smo to jasno na eksperimentu s izbeglicama. Videli smo da čak i Evropska Unija, u koju gledamo sa civilizacijskim strahopoštovanjem, preko noći može da počne da se pretvara u Evropu pred Drugi svetski rat, podeljenu, siromašnu, punu mržnje i netrpeljivosti, u Bure baruta koje će sutra eksplodirati, posle nekog novog bombaše samoubice ili nekog novog spopadanja žena na nekom nemačkom trgu. Tako lako će izdrkanim Evropljanima, nesposobnim da smisle rešenje za probleme koji su sami sebi napravili, muslimani i izbeglice postati krivi za sve, da će nas kao šamar pući činjenica da je fašizam živ, da ne spava i da je nepobediv, jer je direktno utkan u dušu preodvratnog ljudskog roda. Dakle, kad je sve kul, onda možeš da glumiš da poštuješ ljudska prava, ali kad se desi ono što Ameri nazivaju “shit hits the fan”, dojučerašnji obični ljudi počinju ujutru da u ogledalu vide fašiste pune mržnje. Mi makar, na ovim prostorima, znamo kako je to.

Ako je istorija književnosti više-manje istorija društvenog zbivanja svake zemlje u kojoj je nastajala, kako bi opisao današnje?

Problem s našom, srpskom, književnošću jeste upravo to što se ne bavi sadašnjim trenutkom, ne analizira stanje stvari, ne proučava život koji živimo. Pisci su odlutali u istoriju i prčkaju po njoj, nemajući muda ili želje da pišu o sadašnjosti. O, kako bih voleo da pročitam jedan dobar roman o životu osamdesetih, a da je napisan 2016. Ili oni koji pokušavaju da pišu takve knjige nisu dobri pisci ili oni koji imaju talenta ne žele tim temama da se bave. Tako da nam je književnost na stend-baju.

Šta te čini srećnim?

Supruga.