„Pa zar nama da ljudi koji su došli iz Hrvatske i iz Bosne da kroje sudbinu? E pa neće moći!“ – izgovorio je prošle nedelje sa bine izvesni Zlatko Kokanović, predstavnik Udruženja „Ne damo Jadar“, na protestnom skupu protiv iskopavanja litijuma u Valjevu.
U zemlji u kojoj gotovo da nema porodice koja nije vezana za Bosnu i Hercegovinu ili Hrvatsku – porodično, poreklom, emotivno, ovakva izjava nije samo sramotna, već duboko uznemirujuća. Nije to lapsus. Nije ni nespretna metafora. To je politička poruka, jasna i brutalna.
Nakon što su usledile brojne osude, iz udruženja „Ne damo Jadar“ nisu se izvinili, ogradili, nisu ni oćutali, već su poručili da je Kokanovićeva izjava izvučena iz konteksta. A kontekst je, kako to često biva, još gori. U celosti, izjava glasi: „Dokle god su oni na vlasti, mi ne možemo biti mirni sa eksploatacijom litijuma, jer oni su najveći zagovornici rudarenja litijuma i svih ostalih prirodnih resursa. A oni nemaju ni jednog pretka sahranjenog u Srbiji. Ni on (Vučić, prim. aut.) ni Brnabićka. Pa zar nama da ljudi koji su došli iz Hrvatske i iz Bosne kroje sudbinu? E pa neće moći!“
Da li je govornika ponela analogija kopanja (iskopavanje litijuma asociralo ga je iz nekog čudnog razloga na iskopavanje kostiju sahranjenih predaka), pa je zaključio da je grobni list najveći dokaz za privrženost nekoj zemlji i njenoj budućnosti… Ili veruje da status „starosedeoca“ automatski znači ispravnu političku volju i moralnu nadmoć. Takve distinkcije do skoro su bile karakteristične za specifičan sloj stanovnika srpske prestonice, za one koji nisu imali mnogo rezultata ni kvaliteta kojima bi se pohvalili, pa su elitizovali mesto rođenja, odnosno svoje beogradsko poreklo, ne bi li se u toj iščašenoj hijerarhiji uzdigli iznad „provincijalaca“, „palančana“, „dođoša“, pa i „prekodrinaca“. Sad, izgleda, i aktivisti iz Gornjih Nedeljica posežu za tim rečnikom i dihotomijom „nas“ i „njih“.
Ova retorika podrazumeva da Srbi rođeni u Bosni i Hrvatskoj, ili njihovi potomci, nemaju pravo da učestvuju u političkom životu Srbije. Da nisu „dovoljno naši“. Da nemaju legitimitet da odlučuju. I da samim tim nisu poželjni. Zabrinjavajuće je kad sa bine aktivisti i oni koji treba da kanališu emocije i reakcije mase služe ovako diskriminišućim manipulacijama, a posebno je to poražavajuće deset dana pre 30. godišnjice „Oluje“, egzodusa i progonstva čitave jedne zajednice, koja je i kroz istoriju i do danas Srbiji samo doprinosila i bogatila je.
No ovde nije reč samo o moralnom posrnuću pojedinca. Ovaj govor mnogo je više od afektivnog ispada. U pitanju je prljava politička igra. Ekološke teme, pored toga što služe kao platforma za brendiranje aktera opozicionog fronta, ovde su instrumentalizovane da osnaže posrnulu studentsku borbu. Kada su se svi drugi izvori političke energije „ispumpali“, ekologija je kao novi/stari adut izvučena iz fioke gde je jedno vreme čamila zapostavljena. No i ekologiju treba potkrepiti dodatnim sentimentima, odnosno „grobovima predaka“ i na svaki dostupni način kompromitovati političkog protivnika.
Uz obnovljenu ekološku agendu, simbolički politički otpor u Srbiji ovih dana dobija i svoj monetarni oblik – kroz ispisivanje parola i izbornih poruka na dinarskim novčanicama. Tzv. akcija „Novac u blokadi“. I to upravo na onim dinarima na kojima se nalaze i portreti velikana koji su, ironično, poreklom baš sa prostora današnje Hrvatske. Prema ovim „grobnim“ kriterijumima verovatno bi danas i oni bili diskvalifikovani iz savremenog političkog života, a možda bi im se i pravo glasa osporilo. Upravo oni koji su oblikovali i naše savremeno društvo i čijim se doprinosima olako i bez mnogo odgovornosti često kitimo – ne bi, po grobnoj logici, imali pravo da „kroje sudbinu“. E to je već logika samouništenja. Logika koja ne šteti samo političkim protivnicima, već i dodatno produbljuje podele koje ovo društvo godinama pokušava da prevaziđe.
