Molijerovu tragikomediju o velikom istorijskom zavodniku, predstavu Don Žuan, krajem februara je na sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavio reditelj Gorčin Stojanović. U razgovoru za P-portal Stojanović govori o tome zašto je Molijerov komad neverovatno aktuelan i danas, kako se u njemu napada društveno ustrojstvo i zbog čega je Don Žuan vrhunski licemer i svog i našeg vremena. Govori i o drugim predstavama JDP-a, čiji je umetnički direktor, o gostovanjima i saradnjama u regionu i najavljuje nove uzbudljive pozorišne momente koje možemo očekivati ove godine.

[pullquote]Gorčin Stojanović je pozorišni reditelj rođen u Sarajevu 1966. Režirao je više od 30 pozorišnih predstava, fimove Stršljen i Ubistvo s predumišljajem, TV serije Lisice i Ono kao ljubav. Objavljivao je tekstove i kolumne u mnogim novinama i časopisima – u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Redovno objavljuje kolumne u listu Blic. Jugoslovensko dramsko pozorište je njegova matična kuća. Radio je kao upravnik u jednom periodu, trenutno je na poziciji umetničkog direktora.[/pullquote]

Kako ste odlučili da režirate ovaj Molijerov komad?

Ima jedno desetak godina kako mi je prolazio kroz glavu Don Žuan, kako sam razmišljao o sopstvenoj režiji tog komada. To je jedan od onih nekoliko kapitalnih komada, bar za mene. A i ne samo za mene – to je opšte mesto u istoriji pozorišta. Uvek mi je to bilo na pameti, ali mi se činilo da je za Don Žuana potrebno izvesno iskustvo, muško životno iskustvo. Ja sad imam 50 godina, a negde posle 40-e sam počeo da razmišljam o toj temi koja nije samo tema Don Žuana kao zavodnika i osvajača ženskih srca nego je i nešto mnogo šire. To je tema licemerja, odnosno tema koju Don Žuan sobom nosi, a to je potreba za slobodoumljem i ispitivanjem nekih prostora slobode. Dokle seže ljudska sloboda? Ako se teži apsolutu ljubavi, ako se teži apsolutu vlasti… Svaka vlast želi da bude neograničena, a prava ljubav, ako nije bezuslovna i ne teži da bude sveobuhvatna i neograničena, onda i nije ljubav nego je neka naklonost, privlačnost ili šta god. Tako isto Don Žuan ima neki zahtev za slobodom, kao lik, te je zavođenje žena tek jedan od tih mehanizama osvajanja slobode. Za razliku od Kazanove kome je važan broj žena sa kojima je bio. A to sve je na jedan posredan način i pitanje ustrojstva društva. U Don Žuanu se napadaju sami koreni društva. U drami postoji ta čuvena pohvala licemerju. Don Žuan kaže – Kad je već to moda vremena, onda hajde tako da se ponašamo. A unutar te pohvale licemerju postoje četiri poluge koje su meni bile važne. Don Žuan kaže – govoriću lepo samo o sebi, progoniću svoje neprijatelje, sudiću drugim ljudima i meriću svet samo svojim merilima. Taj Don Žuanov ciničan stav stoji nasuprot ideje solidarnosti, uzajamnosti, bratstvu među ljudima, nasuprot onih ideja prosvetiteljstva koje su dovele do formiranja građanske klase. Dakle, nasuprot svemu tome stoji jedna ideja radikalnog egoizma koji svoj pandan u svetu, odnosno mehanizam upotrebe tog egoizma, nalazi u onome što mi nazivamo neoliberalizam. Dakle, grabiti što više, pustiti sve jednom darvinizmu tržišta (u svakom smislu), sa minimumom regulacije po principu ko je jači opstaje, ko je slabiji pada na lestvici. To je ono što je dovelo do neverovatnog nesrazmera u raspodeli bogatstva. Mi ne živimo slučajno u vremenu selfija. Dakle, u vremenu selfija neki Don Žuan, preuzimajući na sebe najgore građanske osobine, u stvari pokazuje sliku baš tog građanstva koje ga je i proizvelo da bi moglo da ima sliku đavola, da bi moglo da ima sliku antihrista. On to i kaže – Ja sam vaš proizvod. Odnosno, on to svojim delom pokazuje. To je razlog zbog kog sam mislio da je Dom Žuan neverovatno aktuelan sada, kao što sam pre 25 godina mislio da je neobično važno da baš tada radim Hamleta.

[pullquote class=”full”]

Molijer u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Teatar preko puta Cvetnog trga u Beogradu neguje interesantna i drugačija pozorišna viđenja i na repertoaru ima značajne klasike, ali i uzbudljive savremene komade.
Molijer, slavni pisac (ali i glumac svog doba, klasicizma, i direktor pozorišta) na sceni JDP-a se igra od 1953. godine, kada je predstavu Građanin plemić režirao Bojan Stupica. Danas su na repertoaru JDP-a čak tri Molijerova komada. Sa velikim uspehom se igraju Tartif u režiji Egona Savina i Uobraženi bolesnik u režiji Jagoša Markovića. Don Žuan u režiji Gorčina Stojanovića premijerno je izveden 26. februara ove godine. Reč je o jednoj od najzanimljivijih Molijerovih tragikomedija, baroknoj drami koja je zasnovana na avanturama gospodina hulje i njegovog vernog prijatelja Zganarela. U postavci su Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Anđelika Simić, Vojislav Brajović, Marko Baćović, Dubravko Jovanović, Milica Janevski, Goran Daničić, Jovana Gavrilović, Slobodan Tešić i dve umetnice izrazite individualnosti – Sonja Vukićević, balerina i koreograf i sopran Katarina Jovanović, jedan od najlepših i najekspresivnijih glasova evropske scene. Scenografiju je potpisao Gorčin Stojanović, kostime Lana Cvijanović, a muziku Bella Technika.

[/pullquote]

 

U jednom intervjuu ste naveli da Don Žuan ostvaruje dijalog sa vašom predstavom Hamlet koju ste radili pre 25 godina u JDP-u. Na koji način?

Ja imam jak stepen identifikacije i sa Don Žuanom i sa Zganarelom. Bez toga ne bih mogao ni da radim predstavu – kad ne bih sebi postavljao pitanja koja sam postavljao tom predstavom i kad ne bih imao odgovore. Ja sad mislim da imam neke odgovore, ali to je relativna stvar. Da smo ovaj intervju vodili pre no što sam počeo da radim, bio bih mnogo nemuštiji. Znao bih jedino pravac u kom smo krenuli. Ali za mene je pozorište, između ostalog, i proces saznavanja sveta, a ne samo ponavljanja sveta – to je dosadno. Isto tako, ja sam između svoje trinaeste i četrnaeste godine, kad sam prvi put pročitao Šekspirovog Hamleta, sve dok ga nisam napravio desetak godina kasnije, prolazio kroz proces sazrevanja nekog dečaka koja postaje mladić i mladića koji postaje čovek, osobe koja se suočava sa svetom i uviđa njegovu nesavršenost. Hamlet kog sam režirao u JDP-u pre 25 godina bio je moja četvrta predstava u životu. To je bila predstava koja je ostavila trag, i to je meni mnogo značajno, mnogo ljudi mi i dan danas prilazi i kaže da se seća predstave. Bilo je ljudi koji su se čak setili detalja, neke slike iz predstave ostaju ako su dovoljno jake, jarke i ubedljive. A ja mislim da jesu bile, kao što je to slučaj i sa Don Žuanom. Odjek publike govori da je to uspela stvar. Premijera je uspela, kritike su bile ili potpuna negacija ili hvalospevi, što ja najviše volim. Jer kad dobijem dobru kritiku od ljudi koje ne cenim, zapitam se.

Hamlet je bio priča o tome kako se suočiti sa svetom onog trenutka kad izađeš iz nekog blagoutrobija detinjstva i mladosti, jedna bolna stvar. Događaji koji postoje u Hamletu su, naravno, ekstremni, ali na scenu se iznose ekstremni događaji, a ne dosadna svakodnevica. Za mene je to bilo prirodno. Ja sam tada ulazio u svet i svet je postajao sve manji zato što sam ja postajao sve veći, a svet postaje sve manje uzbudljivo mesto što ste stariji. Onda je prošlo 25 godina u kojima sam se bavio raznim likovima (sad govorim samo iz aspekta likova, a ne tema) i nekako mi je došlo vreme za Don Žuana, kao što bi verovatno u budućnosti, možda za 25 godina, čovek trebalo da radi Kralja Lira.

Za mene je pozorište uvek stalno podsećanje na čovekovu nesavršenost i uteha zbog te nesavršenosti. Neko bi rekao da je to religija, dopuštam i tu mogućnost. Ali ovako ja osećam svrhu i funkciju teatra i to moj razlog zašto se njime bavim.

Kako je izgledao rad na predstavi Don Žuan? Kako ste uradili glumačku podelu?

Da mi Sergej Trifunović i Vojin Ćetković od početka nisu bili u glavi, ne bih verovatno sada radio predstavu ili je ne bih radio na ovaj način. Da sam radio na nekom drugom mestu, sa nekom drugom podelom, bilo bi sve drugačije, naravno. Ili možda ne bi sve bilo drugačije – teško čovek može da pobegne od svog osećanja sveta ili neke teme. Ova glumačka podela se nametnula i nijednog trenutka nisam imao dileme. Tih 12 ljudi koji izlaze na scenu su od početka tu. Za Sonju Vukićević sam znao da će igrati ulogu koja zapravo ne postoji, koja se zove Vreme. Znao sam da će Pakao biti Katarina Jovanović. Meni je to – to i sad ne mogu ni da zamislim nekog drugog. A kad se nekad desi da nekog morate da zamenite, kad se dogodi da sam glumac predloži koji kolega bi mogao da ga zameni, vi pomislite – pa stvarno bi mogao. Pa onda posle pomislite da je i taj glumac mogao da igra tu ulogu. Ali u času kad sam ja sklapao podelu, to je bila ta podela. Počeli smo od Don Žuana i Zganarela, od ranije sam imao ove dve dame, Sonju i Katarinu, i onda se sve od sebe samo otvorilo.

[pullquote class=”full”]Gorčin Stojanović navodi da će Don Žuan sigurno gostovati u Zagrebu, kao i druge predstave JDP-a. Navodi da je predstava Hamlet reditelja Aleksandra Popovskog sjajno prošla na nedavnom gostovanju u Ljubljani, sa ovacijama, dok je u HNK-u u Zagrebu publika bila uzdržanija. Hamlet uskoro gostuje u Beču, predstava ove godine odlazi i u Rijeku, na tamošnji pozorišni festival. U najavi su i druga gostovanja JDP-a. Predstava Gopođica će se uskoro igrati u Kini, u Pekingu i Šangaju.[/pullquote]

 

Koji su još planovi JDP-a kada su gostovanja i saradnje u pitanju?

Imamo razmenu sa ZKM-om i HNK-om u Zagrebu, sa raznim pozorištima. To je uvek pitanje novca, nikad nije pitanje volje. I sa naše i sa strane partnera. Čak razmišljamo o mogućnosti koprodukcije sa HNK-om, postoji obostrana želja, ali postoje tehničke prepreke, a nevolja je u tome što je pozorište, onako kako mi radimo, dakle – veliko, umetničko, repertoarsko, ansambl-pozorište je skupo. Treba vremena da se pokrenemo. Recimo, u Sarajevu se osniva jedan nov festival, Osmjeh Sarajeva, koji će biti festival komedije i mi smo već pozvani na njega. Na neka druga mesta mi ne odemo ako nam baš ne plate sve što mi želimo. Ovde gde je to neka vrsta i kulturološko-civilizacijske potrebe za razmenom, tu nema novca. Kad kažem novac, to znači da pokrijemo troškove, da ljudi dobiju dnevnicu, da se malo bolje osete i da taj novac uložimo u neku novu produkciju. Jer mi ne možemo živeti od onoga što nam se daje, moramo da nalazimo dodatni novac. Mnogo putujemo, ali i mnogo ne putujemo, idemo kad se steknu svi uslovi. Ipak je Jugoslovensko dramsko pozorište u 21. veku gostovalo u 70 gradova u svetu i regionu. Gostovali smo u Kolumbiji, Gvatemali, Kini, Rusiji…

Koje nove predstave imate u planu u JDP-u u ovoj godini?

Do kraja maja biće postavljen Pirandelov komad Tako je ako vam se tako čini u režiji Jagoša Markovića. Zatim počinju i probe komada Ajnštajnovi snovi po knjizi Alena Lajtmana. Režiraće ga Slobodan Unkovski, a premijera se očekuje na jesen.

[pullquote class=”full”]

Kako vidite i tumačite to što su mnogi umetnici podržali razne predsedničke kandidate?

Umetnike i kulturne radnike ne odvajam od drugih, ima tu i sportskih trenera i drugih istaknutih ličnosti. Ja sam nekako ravnodušan prema tome. Nisam sklon tome, biram drištvo, što bi se reklo. Oni misle da je to dobro rešenje. To su javne ličnosti koje imaju potrebu za tim, odnosno kandidati imaju potrebu da budu podržani. Nemam ni razloga ni potrebe ni prava da kritikujem nekoga ko ne misli kao ja. Kad god sam bio pozivan za tako nešto, nisam se odazivao. Ima ljudi za koje nikad ne znate šta misle, pa nije loše videti šta misle. Jedino je nevolja za te ljude koji su uvek tu negde. Malo mnogo ima tih Maja Gojković Preletačevića. Odmah vidite ko je to. Ako je reč o glumcu koji je istovremeno producent, taj će istovremeno biti za vladajuću stranku jer razmišlja o tome kako doći do para za film (njih pozorište uglavnom ne zanima ), a onda vidite da tako i dolaze do para. Uvek je zanimljivo videti nečiji pad, a ne nečiji uspon. Kad je pao Boris Tadić pogledajte ko su prvi glumci i reditelji koji su potrčali da ga pljunu, a na njegovom platnom spisku su bili. I sad se ti ljudi opet pojavljuju. To je svet koji ima potrebu da bude javan. A nisu javni zbog toga što se bave javnim poslom. Ja nisam sklon da osuđujem estradu i starlete. Posao starlete je da bude javna osoba. Po mom mišljenju, posao umetnika je da bude umetnik. A to što je umetnost i javni posao, pa sticajem okolnosti vi postajete javna osoba – to je druga stvar. Ima nekih od nas koji, osim što se bavimo umetnošću, bavimo se i nekim drugim stvarima. Ja se bavim pisanjem za novine 34 godine – nekad je to bio rokenrol, nekad je bio film, sport… Ja se bavim društvenim stvarima, politika jeste deo društva, ali društvo je veće, važnije i starije od politike.

[/pullquote]

 

Fotografije iz predstave: Nenad Petrović