U više navrata smo na ovim stranicama pisali o jugoslovenskoj arhitektonskoj zaostavštini. O umetnosti, arhitekturi, građevinama, spomenicima, autorima… Dok su kod nas često zanemareni i zapušteni, a neretko i uništavani, u svetu poslednjih godina privlače sve više pažnje. Od čuvene izložbe u muzeju MoMA u Njujorku, do spotova poznatih svetskih muzičkih zvezda. Od interesovanja medija, stručnjaka, istraživača, fotografa, do turista. Neke lokalne zajedice na prostoru bivše Jugoslavije obnavljaju ta mesta, objekte, spomenike, građevine, svesni da u svojoj okolini imaju nešto što je izuzetno vredno i značajno. Na nivou republika ne postoji zvanična baza koja bi ovo bogatstvo stavila pod isti krov. Postoje u postavkama muzeja, izložbama, pojedinačnim istraživačkim nastojanjima, radovima entuzijasta…

Zvuči neverovatno da jedan stranac, bez ikakve materijalne koristi, vođen znatiželjom i čistim entuzijazmom, sa toliko ljubavi napravi bazu spomenika sa područja čitave bivše Jugoslavije

Prosto zvuči neverovatno da jedan stranac, bez ikakve materijalne koristi, vođen znatiželjom i čistim entuzijazmom, sa toliko ljubavi napravi bazu spomenika sa područja čitave bivše Jugoslavije. Ne samo zbirku fotografija, već čitava istraživanja i analize, od istorije mesta, simbolike spomenika, podataka o autoru, do geografske mape lokacije.

,,Fotografije ovih zanemarenih, ali visoko modernih i optimističnih betonskih megalita usadile su mi divljenje prema prema ovim spomenicima sa dubokim osećajem ’misterije’ do te mere da sam želeo da naučim više… Čak i moji pokušaji da o njima saznam nešto više online, naišli su na iznenađujuće malo sveobuhvatnih informacija … Konačno, u proleće 2016. godine, mogao sam da provedem oko mesec i po dana putujući autobusom, vozom i iznajmljenim automobilom po bivšoj jugoslovenskoj regiji kako bih mogao što više da saznam o spomenicima, da dokumentujem i fotografišem što je više moguće. Bila je to neverovatna avantura, jer sam naučio toliko toga, ne samo o spomenicima, već i o istoriji, ljudima, kulturi i religiji bivše Jugoslavije… Po povratku kući sa svog prvog putovanja, počeo sam da koristim informacije koje sam prikupio da bih kreirao neku vrstu online resursa, koji bih voleo da je postojao za mene, kada sam prvi put istraživao o ovoj temi. Nazvao sam ovaj obrazovni internet portal „Spomenik Database“. Cilj mi je da stvorim sveobuhvatno odredište na internetu ne samo za gledanje fotografija antifašističkih spomenika bivše Jugoslavije, već takođe težim da to bude mesto za učenje o njihovoj istoriji, njihovom značenju, trenutnom stanju i kako ih tačno pronaći“.

Ovim rečima svoju motivaciju i krajnji cilj svog rada za P-portal objašnjava Donald Nibil. Biolog, istoričar, istraživač, pisac, putnik, entuzijasta, izuzetan čovek iz Ilinoisa u Americi. Autor je neverovatnog projekta „Spomenik Database“, koji je već sada veliki hit u svetu.

Nakon godina istraživanja, hiljade pređenih kilometara, brojnih finansijskih troškova, ogromnog vremena koje provodite svakodnevno u ažuiranju ove inpresivne zbirke kakva ne postoji ni tamo gde je nastala, šta Vam i dalje daje snagu, energiju, volju i entuzijazam za rad?

Najviše od svega me održava kontinuirana podrška i zahvalnosti koje primam od ljudi ne samo iz regiona bivše Jugoslavije, već i od ljudi iz celog sveta. Skoro svakog dana mi se javljaju ljudi postavljajući pitanja, upućujući reči podrške, tražeći smernice na sopstvenim putovanjima, tražeći pomoć oko sopstvenih akademskih istraživanja i želeći da znaju kako mogu da mi pomognu na bilo koji način na koji mogu. Ogromnoj količini novijih radova koje sam sastavio u velikoj meri su pomogli ljudi koji su mi neprekidno slali fotografije, savete, informacije, dokumente i druge materijale za koje misle da bi mogli pomoći u mom istraživanju. To je zaista divan gest koji nikada nisam očekivao, i takav čin me tera da nastavim sa svojim radom i proširim ono što sam već započeo, a sada radimo zajedno.

Koliko regionalne zemlje prepoznaju i vrednuju Vaš rad?

Ne mogu da kažem da su mi vlade bilo koje od zemalja u regionu ikada pružile bilo kakvo zvanično priznanje za rad koji sam obavio. Brojne nacionalne veteranske grupe obratile su mi se u nekoliko navrata, kao i brojne muzejske institucije iz celog regiona… Ali, na kraju krajeva, vlade nisu one na koje je projekat prvenstveno usmeren. To su obični ljudi koji će se, nadam se, sa mojim projektom povezati. Zbog toga ga činim što pristupačnijim i bez reklama, bez plaćenih pretplata. Tu nema pristupa samo preko institucija i ništa nije skriveno duboko u nekom uzvišenom akademskom časopisu, jer cilj mi je da podelim svoj rad sa što više ljudi koji bi mogli biti zainteresovani za to. U digitalnom dobu u kojem živimo, informacije treba učiniti što dostupnijim i što lakšim za upotrebu.

Koje predrasude ste srušili o ljudima na ovim prostorima, kako ih danas osećate?

Kada sam započeo svoj projekat, ne bih rekao da sam uopšte imao predrasude, uglavnom zbog toga što zaista nisam znao mnogo o bivšoj jugoslovenskoj regiji niti o njenoj istoriji (nažalost, to nije nešto što se uči u američkim školama). Zaista sam krenuo od nule kada sam počeo sve te 2015. godine. A odatle je bio dug put istraživanja, proučavanja, putovanja i istraživanja pre nego što sam osetio da se približavam čak i malom opipljivom razumevanju o regionu. Čak i danas, to je razumevanje koje se nastavlja razvijati i rasti, jer osim ako nisi odatle, bilo kakvo „potpuno“ ili „celokupno“ razumevanje uvek će biti neuhvatljivo i nedostižno. Osećam da mi, dok putujem po tom regionu, svaka osoba sa kojom razgovaram daje novu temu o kojoj moram da razmislim i još jedan aspekt koji moram da razmotrim. Ipak ste u pravu da na Zapadu postoje mnoge predrasude i činim sve što mogu da pomognem u otklanjanju takvog neznanja dok razgovaram sa ljudima o svom poslu i vremenu provedenom tamo. Bez sumnje vam mogu reći da će to biti mesto koje ću nastaviti da posećujem do kraja svog života.

Bez sumnje vam mogu reći da će to biti mesto koje ću nastaviti da posećujem do kraja svog života

Koji su po Vašem senzibilitetu, estetici, osećanju, vrednosti, najznačajniji autori?

To je teško pitanje, jer smatram da bi svaki odgovor koji bih mogao dati bez sumnje izostavio bezbroj važnih autora koje bi bio zločin prevideti ili ne pomenuti kada se razgovara o pitanju „važnosti“. Sve što ću reći je da me je ovaj projekat prosvetlio o jugoslovenskim umetnicima, vajarima, arhitektama i drugim stvaraocim za koje bih rekao da su među najvažnijim umetnicima 20. veka za koje nikada ne bih znao da nije bilo pokretanja projekta. Pravi zločin je taj što su mnoge od ovih umetničkih figura u velikoj meri ignorisane i marginalizovane u zapadnjačkim istraživanjima svetske umetnosti 20. veka, pa se nadam da im moj rad pomaže da steknu pažnju široke međunarodne publike koju istinski zaslužuju.

Na čemu trenutno radite i kako vidite Vaš projekat za par godina?

Kao i uvek, neprestano radim na proširenju svog projekta sa više članaka o spomenicima, više autorskih profila, više mapiranih predmeta i više detaljnih istraživanja i analiza. Bukvalno radim na projektu svakodnevno. Nedavno me kontaktirao hrvatski student arhitekture koji je zainteresovan da mi pomogne ne samo da napišem neki sadržaj, već je zainteresovan i za razvoj podcasta na maternjem jeziku koji će raditi na dosezanju do više ljudi nego što bih ja mogao sa sadržajem samo na engleskom jeziku. Mislim da je ovo zanimljiv put, jer ne samo da su podcasti odličan način za prenošenje informacija novoj publici, već sam uzbuđen što bi Spomenik database mogao da dopre do ljudi koji ranije nisu mogli lako da se upoznaju sa mojim radom.

Zašto je jugoslovenska spomenička arhitektura nastala posle Drugog svetskog rata probudila ovoliku pažnju u svetu poslednjih godina?

Mislim da postoji nekoliko razloga za ovo. Prvo, mislim da univerzalistički, vizualni i simbolički jezik same umetnosti nesumnjivo se obraća ljudima na vrlo dubok način. Možda čak i na načine koje ljudi koji ih vide ne razumeju u potpunosti. Sve što znaju je da izgledaju kao nešto što ih neobjašnjivo privlači. Ovi spomenici su prvobitno razvijeni u Jugoslaviji da bi govorili ljudima širokog spektra etničkih, verskih i kulturoloških porekla, tako da, u današnje internetsko doba kada je povezanost toliko razvijena, ljudi iz celog sveta mogu da ih vide po prvi put. Kao rezultat, sveobuhvatni jezik ovih dela na kraju se povezuje sa ljudima kojima uopšte nije bio namenjen. Dalje, mislim da su njihove poruke o „bratstvu i jedinstvu“, antifašizmu, trijumfu nad nedaćama i tako dalje – ideje koje danas duboko odjekuju kod mnogih širom sveta.

Poruke o „bratstvu i jedinstvu“, antifašizmu, trijumfu nad nedaćama su ideje koje danas duboko odjekuju kod mnogih širom sveta

Na koje probleme ste nailazili putujući po bivšim jugoslovenskim republikama?

Pa što se tiče problema, bilo ih je par. Međutim, reći ću da navigacija kroz određene ruralne regije BiH može biti prilično teška, jer čak ni Google još nije sasvim mapirao puteve te zemlje. Ono što izgleda kao da bi trebalo da bude glavni auto-put, gledajući mapu na Google-u, može na kraju postati zemljani put prekriven rupama koji se tako proteže 50 kilometara. Jednom me je navigacija usmerila na put za koji sam mislio da će me odvesti do spomenika na Kozari, ali me je ustvari poslala niz strmu blatnjavu dolinu, gde sam zaglavio s automobilom nakon što sam skoro skliznuo s puta u jarugu. Srećom, grupa lokalne omladine uspela je da me izvuče svojim traktorom. Takođe, kada sam šetao udaljenim obronkom brda do spomenika pored manastira u ruralnom delu severne Makedonije, napao me čopor pastirskih pasa koji su mislili da idem za njihovim ovcama. Da me nije spasio monah koji je mislio da sam hodočasnik, siguran sam da bi se stvari po mene mnogo gore završile. Ali sam od tada naučio da kad putujem udaljenim padinama brda uvek nosim veliki štap.

Koje pozitivne situacije, pomoći i prepoznavanja Vašeg rada možete izdvojiti?

Bilo je toliko ljudi koji su mi pomogli tokom dugog puta mog projekta, da ne bih znao odakle da počnem da ih nabrajam. Zaista, pomoć je došla od ljudi svih profila. Prvo, zvanične institucije su nesumnjivo igrale veliku ulogu, poput Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, kao i akademici univerziteta u regionu kao što su Vladana Putnik Prica i Andrev Lavler u Beogradu, Boris Trapara u Sarajevu ili Vjeran Pavlaković u Zagrebu. Dalje, mnogi entuzijasti pružili su mi veliku pomoć, poput mog prijatelja Stefana Tonevskog u Kumanovu ili Sama Leijenhorsta, holandskog putnika. Mogao bih da nabrajam čitav dan ljude koji su pomogli i pružili pomoć ovom projektu, i svakom od njih sam jako zahvalan. Bez pomoći ljudi iz regiona i šire, posao koji sam uradio ne bi bio moguć.

Koliko je interesovanje za nešto što bismo nazvali spomenički turizam? Kakva mu je budućnost i šta mu nedostaje kako bi bio stalan i održiv?

Rekao bih da je ideja turizma zasnovana na poseti ovim spomenicima bivše Jugoslavije vrlo važna. Na društvenim mrežama imam desetine hiljada ljudi koji prate moj rad, što je nešto što nisam mogao ni da zamislim pre samo par godina. I ne samo to, nego neprestano dobijam pitanja od ljudi koji žele da putuju u region da bi se i sami susreli sa ovim lokacijama. Brojne grupe već rade na pomaganju u razvoju turističke infrastrukture oko ovih spomenika, a posebno na projektu „Balkanska Monumentalna Ruta“, koji finansira Evropska unija. Mislim da je budućnost kontinuiranog i rastućeg međunarodnog interesovanja za ove lokacije neupitna i nešto što će se dogoditi bez obzira da li sadašnje vlade ovih zemalja gaje taj interes ili ne. Doživljavanje ovih spomenika na način na koji sam ja, bez sumnje je najuticajnije iskustvo u mom životu i mnogi ljudi s kojima sam razgovarao, a koji su išli na slična putovanja, osećaju se isto. Da bi međunarodni posetioci dolazili da vide i nauče o ovim mestima od sada i u budućnosti, mislim da je potrebna veća saradnja između zemalja kako bi se osiguralo da ove lokacije značajnog istorijskog nasleđa nastave da traju i budu zaštićene kao kulturni resurs dostupan svakome.

 

Ovaj tekst je sufinanciran sredstvima Ministarstva spoljnih poslova Vlade Republike Srbije – Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu