„Po čemu me pamtiš?“, glasi jedan grafit na podzidi, na izlasku iz kanjona Prizrenske Bistrice, na početku Sredačke župe. Sveta Petka je, ide se u Mušnikovo, selo koje nikada nije ostalo bez srpskih stanovnika i koje se grčevito drži za svoje svetinje i specifični osećaj zavičajnosti. Nakon liturgije kreće litija oko hrama, a jedna majka strogo naređuje svom sinu: „Daj sestrici da nosi pola kruga!“. U selu bez dece, ovo je jedini dan kada će se pogurati, poigrati i posvađati oko toga ko će da nosi ikonu u litiji oko njihovog hrama. Dok sveštenik Jovan Radić govori o opstanku i moli da se ne prodaje lepa zemlja – oko Crnog vrha, visoko na Šar-planini kruži helikopter KFOR-a. Niko ga ni ne čuje jer su stotine ljudi ovde došle da se sretnu, da se zagrle i da vide šta pamte od zavičaja i na koji način ih taj isti zavičaj pamti. U crkvi je, najverovatnije u 16. veku naslikana freska Svetih apostola Petra i Pavla koji se grle. Ta slika stoji iznad sela Mušnikovo, jer je mesto obeleženo sa tri zagrljaja. Prvi je susret surove prirode i čoveka. Taj susret nije dao, kao što se često dešava, surove ljude i preke prirode. Drugi zagrljaj sa ljudima drugačije vere i opredeljenja nije dao netrpeljivost i odbacivanje. Na kraju je ove ljude stigao zagrljaj sa izbeglištvom i u njemu nisu postali gorki i nisu se odrekli zavičaja. Na saboru je promovisana knjiga Koviljke Marković „Svetkovine ispod Šare, sećanja iz Mušnikova“ u kojoj je oživljen porodični trenutak, posleratni razvoj školstva, prosvete, porodični odnosi, rodoslovi ovdašnjih porodica sa starim fotografijama. „Svaki čovek je nosio svoju priču, ali svi su zajedno gradili jedan život, jednu snagu“, zapisuje u knjizi mozaiku Koviljka Marković. Ta slika zajednice je ona snaga koju ljudi crpe iz zagrljaja apostola. Na isti način se ova zajednica danas održava u čvrstom zagrljaju naroda i Srpske pravoslavne crkve.

Dan kasnije u Osojanu, u jednoj potpuno drugoj srpskoj sredini održan je veliki skup posvećen povratku i sećanju na mitropolita Amfilohija Radovića. Ako selo Mušnikovo u Sredačkoj župi na jugu Metohije nikada nije u potpunosti nestalo, Osojane kod Istoka, na severu Metohije 1999. potpuno je zbrisano. Te kobne godine osamdesetak ljudi odlučilo je da ostane na svome u zaleđu Prizrena, u Osojanu i okolini niko nije mogao ostati. Ko je ostao nije preživeo. Mušnikovo se nije razvijalo, a u Osojanu se dogodio povratak.

„Kad smo se vratili, ptice nisu pevale“, jedna je od najčešćih rečenica prve grupe povratnika. U prvim danima se u ovim ljudima prelamala lična sudbina: otići ili ostati među nagorelim zidinama svojih kuća, zatrpanim bunarima i posečenim voćkama. Kako nastaviti život pod šatorom, kako jesti iz jednog kazana, kako prekonačiti sa glodarima? Kako tu gde si imao sve da pristaneš na takav život? U tom kolebanju sa monasima i monahinjama Visokih Dečana i Pećke Patrijaršije i sa svojim sveštenicima u Osojane je stigao mitropolit Amfilohije Radović. Posle liturgije na zgarištu osovne škole „Radoš Tošić“ održao jedan od svojih najtežih i najdramatičnijih govora. „Vraćaćemo se dok god bude sunca i mjeseca. Nema sile na svijetu, ni nebeske ni zemaljske koja nas može odvojiti od naše Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana i Gračanice“, rekao je mitropolit Amfilohije. Gotovo da nema primera u istoriji Srpske pravoslavne crkve u kome jedan vladika uzvikuje da nema sile nebeske koja se može sprečiti i zaustaviti čoveka u njegovoj nameri. Tog trenutka Amfilohije Radović se rvao sa Bogom, a nesrećni povratnici su ga poslušali i odlučili da ostanu na svojoj zemlji. Od tog trenutka čitav kraj je počeo da se razvija. Obnavljane su kuće, podignuta srušena crkva. Zato su u nedelju stotine ljudi ih raznih mesta Srbije, Crne Gore, Kosova i Metohije, Republike Srpske, iz Pariza, iz Beča i Insbruka, stigle da vide i osete snagu obnovljene zajednice. Na različitim nivoima ovi ljudi, uključujući i one koji su raseljeni, žele da osete zagrljaj zavičaja i da sa sobom odnesu nešto što će pamtiti.

„Vraćaćemo se dok god bude sunca i mjeseca. Nema sile na svijetu, ni nebeske ni zemaljske koja nas može odvojiti od naše Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana i Gračanice“, rekao je mitropolit Amfilohije u jednom od svojih najtežih i najdramatičnijih govora

Osećaj duboke zahvalnosti pokrenuo je i da se sabor posvećen povratku nazove Đedov sabor. Ove godine su povratnici Gojko Đurić, Nebojša Gašić, Vukomir Đurić i Dalibor Piskulić otišli u Moraču i pripremali slavu u hramu Svetog Pantelejmona koji je u svom rodnom kraju podigao mitropolit Amfilohije. Otišli su kao u svoj dom, sa suprugama. „Možda smo malo preterali s paprikama“, kaže u šali jedan od njih i smeje se. U besedi mitropolita raško-prizrenskog Teodosija, pred nekoliko stotina ljudi, oseća se istovremeno radost povratka i teški problem prodaje srpskih imanja. On je podsetio na vremena kada su Srbi menjali veru i turčili se i upozorio da je današnji proces prodaje zemlje i imanja isti kao nekadašnja promena vere i turčenje: „To nije bio običan povratak ljudi na svoje ognjište i u svoje spaljene kuće, to je bilo nešto mnogo veće i dublje. Obnovio se život na ovom mestu i moramo ga sačuvati.“

U ime mitropolije crnogorsko-primorske saboru se obratio sveštenik Nikola Radović, koji je preneo blagoslove i pozdrave mitropolita Joanikija. „Ovo je postao sabor Srba sa svih strana sveta“, kaže otac Nikola, bratanac mitropolita Amfilohija. Na sabor svake godine organizovano dolaze predstavnici Udruženja otetih i nestalih, a ispred spomenika žrtvama koji se nalazi u porti osojanske crkve služi se parastos. Episkop novobrdski Ilarion, vikar patrijarha srpskog Porfirija, služio je parastos i rekao: „Treba da živimo verom da ćemo naše mile koji su preminuli i promenili svet da zagrlimo, i to ne simbolički, već da ćemo zaista njih žive u večnom životu da vidimo, da im se obradujemo i da ih zagrlimo. To je naša vera u vaskrsenje.“

Na klupama je med i ajvar iz Goraždevca, vez i rukotvorine iz Gračanice. Gosti odlaze, a Dubravka Stijović, predsednica Kulturno-umetničkog društva „Izvor“ iz Pariza u velikim crnim vrećama skuplja svaki papirić, svaku flašicu i smeje se, radosna kao dete i kao da radi najvažniju stvar na svetu. „Ovo je moj Đedov sabor“.  Ovde je dovela sina, muža, oca, i baku Nataliju, da svi odnesu nešto po čemu će pamtiti zavičaj i zbog čega će poželeti da mu se vrate.

Sabor organizuju Eparhija raško-prizrenska, Savez amatera Kosova i Metohije, Dom kulture „Gračanica”, Arhiv „Peć” i Dom kulture „Sveti Sava Istok”, a podržali su ga Ministarstvo kulture, Kancelarija za Kosovo i Metohiju i Privremeni organ Opštine Istok.

Izvor: Politika