U sveopštim i sve ekstremnijim društvenim i političkim podelama, kada je javna scena podeljena na tabore, a dijalog postao gotovo sinonim za nadvikivanje, ono malo retkih staloženih i pomirljivih glasova najčešće se dočekuje sa otporom, izrugivanjem ili podsmehom. Umesto da se razumeju kao pokušaji da se smanji tenzija, takvi glasovi se najčešće tumače kao slabost, kao odstupanje od „čvrstih pozicija“ koje javnost očekuje. U Srbiji su ove podele već deset meseci toliko zaoštrene i snažne najpre jer nastupaju u trenutku masovnog nezadovoljstva, a onda i jer su vešto organizovane i koordinisane. Ko god ih propituje, smiruje ili makar odbija da u njima učestvuje, proglašen je jeretikom, privilegovanim, politički neobrazovanim, neodgovornim – proglašen je „neutralnim“. I to mnogo glasnije i agresivnije od strane onih koji se navodno bore za bolje društvo od ovog postojećeg, koji govore o slobodi, solidarnosti, pravima. Iako među tim prokazanim „neutralnima“ svakako ima i onih koji u moru dezinformacija i preuveličavanja koja dolaze sa svih strana ne žele da razabiraju po mulju, pa se drže po strani, mnogo je više onih koji ne pristaju na ucene, na žigosanje, na mentalitet krda. I koji ne vide da ponuđeni put vodi u bolje sutra. Tačnije, podeljeni put.
Pored pojedinaca kojima se kritika i nepodržavanje „revolucije“ ne prašta, u pojednostavljenu binarnu paradigmu nije se nikako uklopila, razumljivo, ni Crkva. Izuzev malobrojnih velikodostojnika koji su se priklonili vrednostima koje proklamuje „jedna strana“, Crkva sve vreme poziva na razgovor, pomirenje, jedinstvo, na izbegavanje podela. Ma koliko to izazivalo nezadovoljstvo i podsticalo razna tumačenja i kritike, to je jedan od retkih glasova koji neguje ideju zajedništva. I ne nastupa sa ambicijom da rešava sve društvene sporove, ali dosledno podseća da bez osnovne međusobne pažnje i uvažavanja nema ni budućnosti. Mnogi danas žele od Crkve nešto što ona suštinski nije – da bude politička partija, arbitar, nevladina organizacija ili moderna institucija koja se menja brzinom društvenih trendova. Ali njena misija nije u tome da podilazi kratkoročnim očekivanjima i trendovima. Bes zbog tih izneverenih očekivanja izliva se svakodnevno po raznim kanalima komunikacije.
U društvu koje se sve dublje raslojava, u kojem se svaka reč, i izgovorena, a nekad i neizgovorena, doživljava kao svrstavanje, Crkva je jedno od retkih mesta koje okuplja, a ne razdvaja. Nije to lak zadatak. Ali je jedino časno – ne pristajati na logiku sukoba, ali je prepoznati i imenovati. To je nedavno uradio i mitropolit dalmatinski. Istupio je kao neko ko razume koliko je važno sačuvati dostojanstvo Crkve u vremenu u kojem je sve podložno relativizaciji. I očekivano, napadnut je sa više strana žestinom ogorčenosti onih koji svoje stavove najlakše utvrđuju poricanjem tuđih. Dušebrižnici koji navodno samo žele dobrobit i prosvetljenje srpskom društvu, tom istom društvu patroniziraju i bodre podele u njemu. Pritom pokušavaju da diskredituju i unize same stubove tog društva. Naravno da nije niko zaštićen i izuzet od preispitivanja, ali ne treba zaboraviti ni to da postoji granica iza koje kritika gubi onu konstruktivnu crtu i postaje razgradnja.
Ne treba zaboraviti ni to da Crkva pripada narodu. Kada se napada Crkva ili njeni velikodostojnici, ne može se time zaobići ni verni narod. Identiteti se danas brzo transformišu i prilagođavaju, a pamćenje se oblikuje prema potrebama političkog trenutka, vidimo to pogotovo u današnjoj Hrvatskoj. Zato je i uloga Crkve baš ovde utoliko odgovornija i izazovnija, jer predstavlja ključni kohezioni faktor jedne zajednice (i kroz istoriju i danas), koji čuva svest o pripadnosti, kolektivno sećanje, osećaj kontinuiteta, trajanja, samog postojanja i smisla postojanja. Zato je ta uloga neizmerno važna, ali istovremeno izložena i stalnim kritikama, pritiscima i pokušajima osporavanja, često vođenim neiskrenim ili površnim tumačenjima.
