Beograd ne menja imena ulica nazvanih po hrvatskim gradovima, kako se prošle nedelje raščulo po medijima i društvenim mrežama. Pokrenuta je tek inicijativa, doduše jednog od ključnih gradskih poglavara, zamenika gradonačelnika (za koga veliki deo građana veruje da je upravo on gradonačelnik, a po rezultatima anketa zvaničnom gradonačelniku ne znaju ni ime), ali ta inicijativa još uvek nije usvojena. Dakle – predlog. I to predlog da se preimenuju ulice koje nose nazive po toponimima iz bivše SFRJ, čitave bivše SFRJ, a ne samo Hrvatske. Srbija do sada nije imala, barem ne ozbiljnijih, problema sa identitetom. Nije posezala za drugim i drugačijim kao referentnom vrednošću za izgradnju sopstvene slike. Nije se poredila, postavljala “nasuprot” nečega i nekoga da bi mogla sebe da definiše.

Nazivi trgova, ulica, parkova, mostova, ustanova… menjali su se oduvek, još su se imena faraona brisala i preispisivala nova da bi se prilagodila simbolika prostora. Učestalost preimenovanja zavisila je od prenapučenosti istorijskog trenutka, težnji onih koji odlučuju o ovom pitanju da kanališu, ukalupe kolektivno sećanje, da ga oblikuju i usmere u pravcu za koji misle da je ideološki podoban, koristan ili društvu ili za izgradnju njihove sopstvene slike i statusa u tom društvu (zavisi od toga verujemo li u njihova obrazloženja ili verujemo iskustvu i intuiciji). Javni prostor obiluje simboličkim potencijalom za izgradnju kolektivnog kulturnog identiteta i usmeravanjem načina na koje se prošlost pamti. Koristili su to oni koji su nadležni za taj prostor odvajkada.

Uostalom, nije današnja vlast započela sа tom praksom. Nakon Drugog svetskog rata trend proglašavanja trenutnog stanja večnom istinom je najviše uzeo maha. Tadašnja pobednička ideologija beskompromisno je brisala prethodnu i ispisivala po tablama u ulicama, ispod spomenika i skulptura, na pročeljima zgrada svoj monopol na istinu. U Beogradu, koji danas ima oko 8.600 ulica, navodno je svega njih tridesetak koje od nastanka nisu menjale nazive (tu je Krunska ulica apsolutni rekorder, sa čak 12 različitih naziva koje je promenila). Devedesetih je taj trend nastavljen, ali mu je Beograd ipak u odnosu na ostale novonastale države, gde su gotovo svi znakovi socijalizma i antifašističke borbe izbrisani, u velikoj meri odolevao. Odoleva i danas.

Ovim najavljenim simboličkim potezom ne bi bilo uklonjeno kompletno staro nasleđe, kontinuitet i vidljivost istorije ne bi bili narušeni, koji se po prestoničkim ulicama i dalje mogu iščitati. Poruke koje nam šalju nazivi ulica ne bi u velikoj meri bile izmenjene, već samo poruke koje šalju političke strukture izmenom naziva ulica. Ovo je radije očajnički pokušaj da se vlastito ime upiše na karti grada. A jedini način za to trenutno je izgleda preimenovanje, jer svedoci smo da bi izgradnjom novih trgova i ulica ovaj proces išao neuporedivo sporije. Lakše je ostaviti trag u prostoru davši ime nekom već postojećem, nego stvoriti novi. Lakše je potpisati se na nešto, nego nešto stvoriti. Lakše je nesrećnom Kotežu izbrisati Hrvatsku ulicu nego izgraditi kanalizaciju (koju, uostalom, trećina Beograda danas nema), skinuti tablu u Porečkoj i Splitskoj nego poboljšati uslove gradskog prevoza, jednostavnije je i brže zameniti tablu u nekoj ulici nego okrečiti oronule fasade u njoj. Doduše, statistički je u tim ulicama moralo da bude i onih koji su u ličnim dokumentima ove toponime nekad imali kao svoje mesto stanovanja, a ne kao ulicu, koji su ostali bez stana u nekim od tih gradova i do dandanas nisu povratili prava na njega, koji su u okolini tih mesta ostavili ono što su godinama gradili, prijatelje, sigurnost, albume sa porodičnim fotografijama… Statistički u tim gradovima bi još uvek mogli da žive i neki Srbi (doduše, upravo kao statistička greška), pa je ovaj potez zaista zbunjujući i teško objašnjiv kad se sve uzme u obzir.

Ako su se, uostalom, u međuvremenu i pojavili zaslužni građani, bitni datumi, toponimi, uglednici koji su dali doprinos u kulturnom, privrednom, društvenom, sportskom i naučnom razvoju… čija imena i nazive treba upisati na mapu, ima Srbija i “ostatak Srbije”, kako se popularno zove sve što nije Beograd. Trećina građana Srbije živi na adresi bez naziva ulice, tri miliona građana nema ni naziv ulice ni kućni broj. Izgleda da je popularnije razbacivati se prestoničkim tablama nego rešiti taj veliki administrativni problem. Izgleda da nije popularno čak ni edukovati šalterske službenike, upoznati ih sa ovom statističkom činjenicom, pa da se ne čude i sablažnjavaju svaki put kad im neko saopšti da nema naziv ulice u svojoj adresi.

Ipak, Beograd je uvek bio otvoren grad, otud i toliki otpor novonajavljenim promenama naziva ulica. Toliki otpor da su dežurni tumači društvenih anomalija ovo nazvali spuštanjem roletni i usprotivili se čak i imenovanju jedne prestoničke ulice po atentatoru na Antu Pavelića. Tek to je poseban problem, kako rekoše. Objasnili su nam da “davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike“. Da se oni pitaju, onda bi ove promene morale biti mnogo temeljnije, a brojne prestoničke ulice bi imale da prestanu da veličaju “ubice i nasilnike”. Da se oni pitaju. I da nisu selektivni.

Beograd izgleda nema pravo koje drugi gradovi u regionu imaju. Ono što negde drugde nije ni neviđeno ni neuobičajeno, u Beogradu je – skandalozno, šovinistički, sramno… Jedino sa čim se u ovim redovima možemo složiti je da je – nepotrebno. Ali i zanemarljivo kad su ukupna slika Beograda i kosmopolitski duh ovog grada u pitanju. Par ulica sa toponimima iz susednih zemalja, koje god one bile, neće beogradske ulice ni ulepšati ni naružiti, nemaju tu moć.