„Мesec knjige“ u Beogradu, kako se oktobar često titulira da bi se podvukao značaj i masovnost Sajma knjiga, bio je u znaku ne samo knjiga, već i pisma, tačnije pisama i načina kako će uticati na budućnost knjige u Srbiji. Ili, još preciznije, kako će uticati na budućnost izdavača. U zemlji u kojoj većina građana čitajući često ni ne detektuje na kom pismu nešto čita ili kupujući knjigu ili je pozajmljujući u biblioteci ni ne postavlja uslov pisma, već sadržaja, ova nova „borba“ najviše će se ticati ipak izdavača i prvenstveno njihove finansijske dobiti. Zato, za razliku od mnogih dosadašnjih najava, inicijativa, odbora, deklaracija, pa i zakona koji se tiču ćirilice u odnosu na latinicu, ova poslednja najava ima mnogo više odjeka.
Naime, ministar kulture Nikola Selaković saopštio je da država kreće u veliku borbu za unapređenje položaja ćirilice. Pored predloga da se u svim javnim nabavkama informatičke opreme nabavljaju isključivo dvoazbučne tastature i najave velikog konkursa za dizajn novih ćiriličnih fontova, treći korak u najavljenoj borbi je – otkup za biblioteke isključivo ćiriličnih knjiga. Selaković je izjavio da je „radi zaštite ćirilice, doneta odluka da na velikim konkursima za otkup književnih dela koje sprovodi Ministarstvo za narednu godinu za potrebe javnih biblioteka država otkupljuje isključivo ćirilička izdanja naših izdavača“. On je rekao da „država nema ništa protiv da izdavači izdaju i na drugom pismu, ali ono što će država da otkupljuje, to treba da bude štampano ćiriličkim pismom – prelepom Vukovom ćirilicom“.
Očekivano, izdavači su vrlo nezadovoljni i navode mnoge kontraargumente. Kao što ih navodi i ministarstvo kulture. Međutim, između interesa izdavača i interesa koje zastupa ministarstvo kulture mnogo je neiskrenih, nedoslednih i isključivih teza za kojima se poseže po potrebi. Kao što po potrebi nastupaju i dežurni kvazizaštitnici dvopismenosti, najčešće u korist latinice. Oni će kao ultimativni argument uvek navesti strance, zatim nacionalne manjine u Srbiji i konačno – region. „Kako će naše pisce moći da čitaju u regionu?“, neizostavno pitanje koje iza navodne brige o književnosti, knjizi, „našim piscima“ skriva jednu u osnovi plemenitu težnju – nepomućenu i neuništivu želju za prihvatanjem. Želju da se region na sve načine privoli, pridobije, da se održi kao prostor zajedništva. Ta želja i sva nastojanja da se ona ostvari su potpuno legitimni, ali je legitimna i težnja da se očuva kulturni i nacionalni identitet, pa tako i ćirilica.
Mnogo puta aktuelizovana tema ćirilice najčešće je bila lakmus papir za identifikaciju, deklarisanje ideoloških motiva, stava. Pitanje pisma u Srbiji često jeste na ideološkim klackalicama i instrumentalizovano. Otud će iste javne ličnosti i stručnjaci zaduženi za komentarisanje aktuelnih društvenih tema u medijima često zauzimati kontradiktorne stavove. Dok će kod mnogih od njih najave za bibliotečki otkup naići na osude i biti proglašene „dekretom o zabrani latinice“, nedavni Zakon o rodnoj ravnopravnosti, odnosno njegov deo koji se tiče upotrebe rodno osetljivog jezika, koji se takođe tiče kulture u širem smislu, neće biti prepoznat kao problematičan, upravo suprotno. A njegova kaznena politika za nepridržavanje novoustaljenih jezičkih normi biće preskočena ili tek ovlaš spomenuta, ali ne i neprihvatljiva ili represivna.
Zato će o ovom pitanju retki iskreno govoriti, jer je teško osloboditi se ideološke pozadine, čak i kada je nismo svesni. Vrlo ilustrativan primer toga je još jedna paralelna inicijativa koja navodno favorizuje ćirilično pismo u odnosu na latinično. Ovog puta došla je sa adrese prvog čoveka Grada Beograda. Svi natpisi, informacije i obaveštenja na Glavnoj autobuskoj stanici (BAS) u Bloku 42 biće ispisani ćirilicom i na engleskom jeziku, a uskoro kreće i menjanje svih tabli i naziva ulica, koje će biti samo tako napisane, najavio je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić. Nakon mnogih drugih sličnih najava i predloga koji teško da će doći do realizacije i za koje je vrlo izvesno da im svrha nije ni bila realizacija, već javno očitovanje, zauzimanje određenog stava, i ova inicijativa o izmenama na uličnim tablama širom grada ne može se čitati drugačije.
Međutim, to ne diskredituje i sve druge pokušaje da se za ćirilicu napravi više mesta u javnom prostoru. Ili u bibliotekama. Nezavisno od pojedinačnih političkih stavova ili ekonomskih interesa izdavača, jer ćirilici je mesto u bibliotekama.
