Danas je već gotovo zaboravljeno da su čitave generacije mladih i intelektualno znatiželjnih ljudi decenijama na prostoru nekadašnje Jugoslavije odrastale inspirirajući se uzbudljivim i intrigantnim tekstovima koje im je nudio časopis, a onda i izdavačka kuća Gradac iz malog grada Čačka u centralnoj Srbiji. Od knjiga posvećenih filozofiji i religiji do onih koje proučavaju svijet čovjekovih uživanja i fantazije, od domaćih pjesnika i pisaca do svjetske povijesti i politike, Gradac je uvijek bio u istoj misiji da što je moguće više produhovljuje javni prostor i kritički govori o brojnim temama. Na njegovom je čelu još od 1974. godine pisac i izdavač Branko Kukić.

U širokom tematskom nizu, od književnosti do politike i od povijesnih fenomena do suvremenih društvenih neuroza, koji je intelektualni i moralni kredo pod kojim Gradac nastupa?

Mislim da svih ovih decenija otkad časopis Gradac izlazi u njemu struji nešto renesansno. Naime, da bismo shvatili svet i da bismo na njega mogli uticati, potrebno je znanje iz raznih oblasti. Svet je, u stvari, kao ona Borhesova tačka Alef u kojoj je sve sažeto: prošlost i budućnost, svesno i podsvesno, priroda i Bog, vidljivo i nevidljivo, moguće i nemoguće… Svet je, a samim tim i čovek u njemu, jedan zastrašujući izazov koji se stalno menja – kao kod Heraklita – i u tim promenama zastaje nam dah od svih čuda, mogućnosti, protivrečnosti, užasa i lepote sa kojima smo suočeni. Čini mi se da zbog svega toga Gradac deluje i provokativno i zanimljivo.

Neman Novog

 

Kako je bio moguć časopis tako snažnog energetskog i intelektualnog radijusa na prostoru čitave nekadašnje Jugoslavije u malom gradu kao što je Čačak?

U Srbiji se Gradac pojavio istovremeno sa generacijom koja je započela da menja sve ono što se događalo u dotadašnjoj književnosti, slikarstvu i društvenoj misli. Bilo je to vreme posle ’68, otkada mnoge stvari i pojave više nisu bili iste, kao što i mladi ljudi više nisu bili isti kao prethodne generacije. Prvo, ideologija je bila uzdrmana, a da njeni propagandisti to nisu osetili. Širio se veliki uticaj rokenrola, religije sa Zapada i Istoka formirale su jedan fleksibilniji i otvoreniji svet, otkrivena su ezoterična znanja, počele su da pucaju konvencionalne opne i kalupi. Svet je brujao od novih ideja, avangarda u umetnosti je ponovo krenula u akciju. Grad Čačak je bio samo jedno od mesta u kome je planula ta Velika Vatra novoga i buntovnoga. Nastala je opšta turbulencija svega što je želelo da ostane isto, kao i onoga što je imalo želju da se kreće. Bio je to veliki metež.

Vjerojatno se i danas sjećate njegovih početaka. Kako ste krenuli? Tko su bili vaši prvi suradnici? O čemu se razgovaralo?

Mnogi iz vlasti su mislili da iza Gradca stoje neki politički krugovi, a da iza mene stoji jedna u to vreme vrlo moćna politička ličnost. To je bila jedna fama i jedan blef, pa niko nije imao tri čiste da se ponaša rigidno i arogantno

Važni saradnici Gradca su bili mnogi iz te generacije – na primer, David Albahari, Raša Livada, Svetislav Basara – koji su, pre svega u književnost, uneli prevratničke glasove, poglede i ideje. Sve su se više prihvatali talasi sa Zapada (pre svega iz Amerike), magično ludilo iz Južne Amerike (Borhes pre svih), sa Istoka su došli refleksi budizma u svim oblicima (zen, Lao Ce, Čedomil Veljačić, Suzuki). A svi smo bili vezani za srpski film poznat kao crni talas (Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Branko Vučićević, Puriša Đorđević). Na mene je lično mnogo uticala umetnička grupa Mediala koja je upravo insistirala na vezi renesanse i modernog sveta, na svetu kao celini uspostavljenoj na “jedinstvu suprotnosti”. Tim idejama osnove su postavili Leonid Šejka i Miro Glavurtić. A oko tih ideja su bili i pisci kao Danilo Kiš i Mirko Kovač. Pojavili su se i neki disidenti koji su bili u žestokom sukobu sa komunizmom. Sve je to prožimalo i namere Gradca. Dakle, bilo je to veličanstveno doba sa neustrašivim ljudima.

Kako je bilo uređivati časopis koji postavlja mnoga pitanja u zemlji socijalizma u kojoj se mislilo da je većina pitanja već riješena?

Mislim da nije bilo straha, jer su nove ideje i interesovanja bili jači od tadašnjeg stanja u zemlji i politici. Videli smo da se stvaraju nova atmosfera i nova pravila. Svet i na Istoku i na Zapadu počeo je da puca, a kod nas su počeli da isplivavaju svi užasi i zablude komunističke ideologije. Pojavila se Neman Novog pred vratima. Ali Neman nije više bila ta ideologija, nego nešto što će je progutati. Sve je to dolazilo sporo i sa otporima, ali je bilo neminovno. Pojavila se ekipa koja nije bila zadovoljna prethodnim rešenjima, u čijoj su suštini bili represija, tvrdoglavost, učaurenost i dosada. Sve je do tada imalo oblik očaja.

Je li bilo otpora i mogućih zabrana u historiji Gradca?

Otpora je bilo mnogo, pogotovo u maloj varoši kao što je, na primer, Čačak. Zabrana nije bilo mnogo, jer je to za vlast bio priličan rizik – svi su se oni plašili za svoje položaje, jer su i oni osećali da se društvo neminovno menja i da će biti lomova, pa je usvojen i zakon o zabranjivanju zabrana knjiga.

Tko su bili institucionalni i društveni pomagači Gradca? Postoje li vaši anđeli čuvari?

Mnogi iz vlasti tada su mislili da iza Gradca stoje neki politički krugovi, jer su oni i između sebe počeli da se dele, a da iza mene stoji jedna u to vreme vrlo moćna politička ličnost. To je bila jedna fama i jedan blef, pa niko nije imao tri čiste da se ponaša rigidno i arogantno. Najgori je neutemeljeni strah. Međutim, u korist Gradca su radili mediji – što je takođe vrlo čudno – a pre svih list Politika, kasnije i opoziciona Naša borba. Prosto, u tadašnjim uticajnim medijima bilo je obrazovanog i hrabrog sveta.

Jedan broj ste posvetili Miroslavu Krleži. Danas je Krleža na svim stranama možda osporavaniji nego za života. Koja je to sol zemlje koju je po vašem mišljenju posijao ovaj pisac?

Činjenica je da i danas mnogi od Krleže osećaju strah, pa ga zbog toga ignorišu. Taj strah potiče od toga što je Krleža u mnogim stvarima bio u pravu, što je neke pojave predosećao, a u suštini nije bio dogmata, ni u pitanjima politike, ni u pitanju umetnosti

Generacije koje su došle posle njega su shvatile da su Krležu gotovo svi izneverili, da nisu imali hrabrosti da prihvate njegove ideje i savete, da u moralnom smislu budu na njegovom nivou, niti su bili zainteresovani za sve ono što je njega interesovalo. A interesovalo ga je sve, od fizike do metafizike. Ono što je danas najaktualnije, a što je Krleža predskazao još 1933., jeste proročanstvo o sudbini Evrope: “Ne zna šta da se počne, čega da se prihvati i kamo zapravo da krene, u stvari pred svojim vlastitim utvarama, u protuslovlju sa svojim intimnim lažima, bogata, kao nikad još u prošlosti, a prazna i dosadna.” Zar ovo nije slika današnje Evrope? A stanje na ovim prostorima takođe je davno predvideo: “Hermelinski, kraljevski, grimizno pijana je bila ta noć u viziji one pijane rulje, bjesomučno lude od zanosa, od pobjede, od halucinacije, rulje tako pijane te je, povjerovavši u istinitost svojih obmana, zaboravila da sanja.” To se zove svođenje računa pre nego što je neko konačno rekao: Da vidimo šta smo ovde imali!?

Također, jedan broj ste posvetili Mladoj Bosni i Gavrilu Principu, kojeg jedni hoće da vide kao nacionalnog junaka, a drugi ga osporavaju zato što je bio jugoslavenski orijentiran. Što vi mislite?

Kada je reč o Mladoj Bosni, ja sam taj pokret shvatio kao oblik bunta. Sticajem istorijsko-političkih okolnosti, taj se bunt nadovezao na krizu jedne carevine, sa željom za oslobođenjem jednog naroda od te carevine. U istoriji pobune su često potreba da se menja način života i način upravljanja životom. Novo vreme i novi ljudi imaju želju da ruše i menjaju. Nekada je to pozitivno, a nekada donosi nesreće. Vreme Mlade Bosne bilo je jedno od najkompleksnijih i najopasnijih perioda savremene istorije, pa je moralo doći do velike tragedije u Evropi. Sama činjenica da su na strani tog pokreta bili Andrić, Krleža, Ujević, Mitrinović i drugi, govori da on nije bio puka avantura, egzibicija, ludost ili hir. Kako god okrenemo, bio je to početak novog doba sa pozitivnim, ali i tragičnim posledicama. Istorija je zbir protivrečnosti, a ishod je uvek nova promena i nova tragedija u budućnosti, koja se, uostalom, ubrzo i dogodila. A da nije bunta, svet bi bio močvara, kao što trenutno i jeste.

Uspon beznačajnosti

Što mislite o srpskoj kulturnoj tradiciji koju modernisti često smatraju prevladanom i o modernizmu koji tradicionalisti smatraju zavodljivom biljkom bez korijena?

Modernizam nije model koji se beskonačno može primenjivati i trajati. Moderno je talas koji vas u jednom trenutku ponese kako biste promenili umetnost, način života i odnos prema svetu. Posle jednog talasa naiđe novi. I tako teče život, a svet se menja živeći stalno u nekom ritmu. Kada će ti talasi naići, to nije moguće ni planirati, ni predvideti. Ali nekada je moderno ono što je davno zaboravljeno. Hoću da kažem da se u suštini svake modernosti i avangarde nalazi tradicija, samo što je uvek nije lako prepoznati, a pogotovo primeniti. A kada se na toj promeni tvrdokorno insistira, uvek ispadne nešto pogrešno, anahrono, štetno i primitivno. Nažalost, u našoj kulturi uvek je bilo, a i danas ima previše takvih primera.

Kako se nosite sa sadašnjim vremenom u kojem kultura ima puno manji značaj nego onda kada je vaš časopis započinjao?

Mislim da je sve vredno povezano sa istinskom kulturom, jer kultura na neki neobjašnjiv način prosvetljuje čoveka, učeći ga i zahtevajući od njega odgovornost, toleranciju i potrebu da drugom prenosi svoje iskustvo i saznanje, istovremeno sve to primajući od drugih. Zbog toga je kultura – umetnost pogotovo – put koji vodi napretku jednog naroda i jednog društva. Onaj čika Maksim Gorki je lepo rekao: “Umetnik ne traži istinu, on je stvara.”

U knjigama koje ste objavili tretirane su različite dileme i mnoge istine. Postoji li za vas neka mirna luka kada je istina u pitanju?

Danas su društvo i kultura posrnuli pred političarima – kako je Ionesco rekao, “tim žilavim primitivcima” – koji, da bi lakše vladali masama, ruljom i gomilom, propagiraju populizam. Populizam je oblik primitivizma, jer on ne teži istini, suštini, visokim vrednostima, drugim kulturama i samospoznaji. S druge strane, danas je u čitavom svetu na sceni “društvo spektakla”, o čemu su još pedesetih-šezdesetih govorili Guy Debord i situacionisti, prezirući društvo kao takvo. Filozof Cornelius Castoriadis je govorio o “usponu beznačajnosti”, dakle o tome da je kultura izgubila snagu istine i kreativnosti, već se našla na margini duhovnog života. Mirna luka je možda umetnost. Ali i ona je postala deo pomodarstva i globalizacije, pa nema više snage ni smelosti da postavlja pitanja o smislu, što je njena osnovna uloga. Ona više nema moći da pročisti čoveka, jer su ličnosti i individualci prevladani neupotrebljivim i vulgarnim masama i prekriveni prašinom.

Stotinu knjiga vaše edicije Alef do kojih ste upravo stigli, unutar cjelovitog angažmana Gradca, nije malo. Kada podvučete crtu, koliki je i što sve znači uteg ove brojke?

Edicija Alef jedan je od najuglednijih projekata u srpskom izdavaštvu, ali je visoko cenjena i u ostalim državama bivše Jugoslavije. Ona je uticala na nekoliko generacija. Namera je da se preko Alefa prikažu vrhunsko znanje i umetnost, uz kritiku pomodarstva, spektakla, “ukusa” masovnog, kritike ideologija i upozorenja zloupotrebe tehnologije, koja u budućnosti može da znači postvarenje čoveka, jer čovek sve više tone u drugi plan, gubeći individualnost. Dakle, ponovo na čovečanstvo pada mrak i “pijana novembarska noć”…