Vojvođanin, Lala, pri tom i novinar, Bogdan Ibrajter (84), čitav život sve do danas piše za Politiku o Vojvodini, o toj „masnoj zemlji koja se na hleb može mazati“ i ne misli da stane. Rodom iz Mokrina kraj Kikinde, Ibrajter je obišao Vojvodinu uzduž i poprijeko, zavirio u mnoge avlije, obišao svaki salaš i napisao hiljadu priča o toj magičnoj ravnici. Od te ljubavi i novinarskog tragalaštva nastale su i njegove knjige: „Na rogljevima Vojvodine“, „Štuka na ringišpilu“, „Mokrinske vršalice“ i druge, ali Bogdan Ibrajter zna da se Vojvodina ne da obujmiti rukama, već se ona rasipa kao zrnevlje žita u plodnu oranicu, rađajući novim i još žućim klasjem.

Što je za vas Vojvodina?

Kada se kaže Vojvodina, o njoj može da se razmišlja na razne načine, ali Vojvodina je pre svega žitnica i to već hiljadama godina. Žito je osnova svake civilizacije i zrno je suština svega. Biti hroničar Vojvodine, to je jako teško pitanje. Jednom sam sa jednim kolegom godinu dana obilazio razne varoši i sela u Vojvodini, kada sam pravio monografiju Vojvodine. On mi tada kaže: „Čuo sam da ti sve znaš o Vojvodini“, a ja sam nakon tih godinu dana shvatio koliko ja o Vojvodini ne znam. Vojvodina je jedna ogromna oblast, ali ponavljam, još od daleke prošlosti sve se svodi na pšenicu, žito i hleb.

Vojvodina je zanimljiva i po svojoj narodnoj šarolikosti?

U Vojvodini žive zaista razni narodi i austrijska carica Marija Terezija je znala da iskoristi veštine svih tih ljudi da u Vojvodini iskorištavaju zemlju, da grade puteve, kanale i drugu infrastrukturu. Upravo sada pripremam jedan tekst o istoriji mlinarstva u Vojvodini. U 18. i 19. veku u čitavoj Panonskoj nizini u koju spada i Vojvodina bilo je pedeset hiljada mlinova, takozvanih suvača ili suvara koji su mleli žito i kukuruz, a mlinski kamen su pokretali upregnuti konji. Osim suvača postojale su i mnoge vodenice i vetrenjače. Svega toga danas više nema, ostale su još samo tri suvače: u Kikindi, u mađarskom Sarvašu i u selu Otoku u Slavoniji, u Hrvatskoj. Nekada su setva i vršidba pšenice bili najvažniji društveni događaji, a danas niko ni ne primeti da je sejanja ili žetve uopšte bilo.

Žito i kanali

„Ništa u svetu nije tako pozitivno kao hleb“, rekao je Dostojevski. Vi naravno dobro razumijete ovu rečenicu.

Pa kako da ne. Postoji u Vojvodini izraz cipovka za hleb, ali u Bačkoj je to veliki hleb od tri i po, četiri kile, a u Banatu je cipovka nešto manji hleb. Dimitrije Vujadinović je napisao knjigu o hlebu koja se zove „Cipovka“ i ta vrsta hleba je u Vojvodini zaštićena kao nematerijalno kulturno dobro. Tu knjigu smo promovisali u Kovilju u Vojvodini, jer u tom selu još postoji jedan pekar, Šovljanski, koji pravi cipovke. Malo ko zna da je prva željeznička pruga u Vojvodini, Kikinda – Temišvar, napravljena radi prevoza žita. Jedna trećina žita za potrebe stanovništva Austrougarske dolazila je iz Banata i Bačke. Takođe se malo zna da je Novi Bečej, varoš na Tisi u Vojvodini, nekada bila najveća rečna luka za prevoz žita u Evropi. Drugi fenomen Vojvodine su kanali, među ostalima i Dunav-Tisa-Dunav, kojima se u velikim rečnim šlepovima prevozilo žito, ali su oni pravljeni i da ne bi voda plavila oranice. Treći fenomen su parne vršalice za žito koje su sredinom 19. veka napravile revoluciju u vršidbi žita u Vojvodini. Sve je to povezano sa žitom i hlebom i to je suština Vojvodine.

Malo ko zna da je prva željeznička pruga u Vojvodini, Kikinda – Temišvar, napravljena radi prevoza žita. Jedna trećina žita za potrebe stanovništva Austrougarske dolazila je iz Banata i Bačke 

U Vojvodini postoji i puno vjerskih zajednica?

Običaj je bio, onda kada nije bilo televizije i interneta i ja sam to gledao kao dete, da se svi ti narodi i ljudi u seoskim zajednicama, okupljaju u „društva“, u avliji, ispod duda, u polju, ili u kući i tada bi čitali Bibliju i raspravljali o verskim i filozofskim pitanjima o životu i njegovom smislu. Ja sam pisao o tome. Da, bilo ih je puno različitih hrišćanskih, kao i jevrejskih zajednica, a naročito su bili interesantni Nazareni. Oni su u pravilu imali puno dece, od deset na više, bili su vrlo pošteni i skromni. Nisu imali klasičnu crkvu nego „skupštinu“, jednostavnu prostoriju sa drvenim klupama bez naslona, gde su se molili i čitali Sveto pismo. Nisu imali pravog sveštenika, nego je najstariji i najcenjeniji među njima bio „starešina“ i on je vodio ta nedeljna okupljanja. To je bila mala verska zajednica, nisu odlazili u kafanu i zapušili bi uši kada bi čuli svetovnu muziku, ali svi su se držali zajedno i – to je njihova važna karakteristika – bili su jako miroljubivi. Po njihovoj veri, nisu smeli da drže pušku u ruci, pa nisu hteli ni da idu u vojsku, ni u ratove. Kako bi koji rat naišao, oni bi išli u zatvor ili bi bežali u Argentinu.

O čemu zapravo pišete kada pišete o Vojvodini?

Kada pišem o Vojvodini, ja pišem o ljudima. U pisanju je najvažnije da poznaješ materiju o kojoj pišeš. Kada pišem o nekom starom pekaru ili o još jedinom preostalom bravaru u nekom selu, ja moram da imam osnovna znanja o tom zanatu. Drugo, ja sam u svojim tekstovima davao isti značaj akademiku i pastiru i sa istom ozbiljnošću sam slušao šta pričaju i jedan i drugi. Pisao sam i o tome kako je recimo u našem selu, Mokrinu kraj Kikinde, nekada bila stanica voza Orijent ekspres, koji bi na putu od Beča do Carigrada tu stao da natoči vodu. Zašto? Zato što je u okolini Mokrina jako dobra, „meka“ voda. Moj prijatelj, slavni Raša Popov i ja imali smo u Mokrinu jednog pastira koji nije znao ni da čita, ni da piše, a nije znao ni da broji, ali je tačno u dlaku znao da li mu u stadu od dve stotine ovaca fali jedna ovca. Svaki čovek u sebi ima nešto vredno što zaslužuje da se o tome piše.

Vjerojatno je Vojvodina bogata i mnoštvom različitih izraza.

Ljudi u Vojvodini koriste razne izraze za razne stvari i znalo je da se dogodi da bih ja zbog samo jedne karakteristične rečenice morao da pročitam čitavu knjigu, da bih znao o čemu pišem. Dok sam bio mlad, ja bih recimo napisao tekst o nekom mašinbravaru koji je u Temišvaru izučio zanat i bio je zadužen da popravlja vršalice po Vojvodini, ali ja tog čoveka nisam pitao kako je on kao šegrt živio u tom Temišvaru, kod koga je stanovao i kakve su tada bile životne prilike. To je bila greška koju sam shvatio tek kasnije. Mnogi ti detalji su važni i imali smo ih u rukama, a nismo toga bili svesni. Dobar novinar mora sve da pita.

Fabrika hleba

Što je posebno u mentalitetu Vojvođana?

To je vrlo kompleksno pitanje. Moralo bi da se uđe dublje u istoriju da bi se videlo kako je ta Vojvodina izgledala nekada i kako je stigla do onoga kako izgleda danas. Odgovoriću u duhu onoga što sam rekao ranije o Vojvodini, ali na malo drugačiji način: glad je bila karakteristika Evrope, pa i karakteristika Vojvodine mnogo vekova. Austrijski novinar Eduard Jakob je 20 godina lutao po bibliotekama sveta, iščitao je na stotine tekstova, da bi na kraju napisao knjigu „Šest hiljada godina hleba“. On u toj knjizi priča o tome kako su ljudi gladovali, dok danas prosečni ljudi uopšte nemaju svest o tome šta znači život gladovanja. Danas odeš u radnju, kupiš hleb i nikom ništa, a u Škotskoj, na primer, još donedavno, bilo je nezamislivo da svakog dana imaš hleb na stolu, već možda jednom u mesec dana. Postojalo je nekada pravo poštovanje hleba. Biblija na vrlo važno mesto postavlja hleb. Govorilo se da se „na svakom zrnu žita prepoznaje Božiji lik“. Mi smo u to verovali, s opet mi kao deca nakon vršidbe kupali bismo se u tim bazenima punim milijardama zrnevlja žita i to je bilo neopisivo zadovoljstvo.

Za Vojvođane kažu da su to miroljubivi ljudi…

To je istina. Znam čoveka iz Sremskih Karlovaca koji je po narodnosti Hrvat i koji kaže kako je njegov komšija pravoslavac i kako on nikada ne ide u polje da radi ako taj komšija slavi neki pravoslavni praznik i obratno. Stari Vojvođani su se između sebe poštovali. Ili recimo pored Mokrina, selo se zove Crna Bara, gde je živeo moj deda i gde su pola sela bili Mađari, a pola sela Srbi. Srpska deca su mađarskoj deci govorila na mađarskom, a mađarska deca bi srpskoj odgovarala na srpskom jeziku. „Servus Jožika, zdravo Luka“, tako su jedni drugima govorili. Bilo je i mešanih brakova i uzajamnog poštovanja, ali su i negovali svako svoju tradiciju i veru. Ali, od kada je sveta i veka bilo je tih lomova, kada dolaze oni koji bućkaju vodu, daleko bilo, i tada dolazi do velikih nevolja. Ljudi odlaze u verske ratove ili ginu zbog ideala, ali da li neko misli da su ljudi i gladni bili i da je neko orao tu zemlju da bi ljude odranio. I danas u svetu ima mnogo gladnih, da l’ neko na to misli? Naš narod kaže da se ceo ljudski život odvija „između dva hleba“. Vojvođanski gen nije ratoboran gen. Mi svi treba da se rukujemo, a ne da se hvatamo za vratove.

Vaši prijatelji iz Mokrina bili su značajni pisci, Raša Popov i Mika Antić.

To su bili moji stariji drugovi od kojih sam puno naučio. Kada je čovek mlad, onda misli da sve zna, a njih dvojica su me naučila da stalno treba saznavati nešto novo. Postojalo je društvo PČESA, što je skraćenica od imena društva „Proleće na čenejskim salašima“, koje se bavilo sakupljanjem baštine Vojvodine i pisanjem o tome. U tom pisanju smo sudelovali Mika Antić za njegovog života, Raša Popov, ja i drugi i svake godine bi obrađivali jednu temu: konje vrane, žito, salaše, mlinove, volovsku zapregu i mi smo bili dobrovoljci na tom poslu. Kada bi obradili neku temu i ukoričili je, onda bi se svi našli na čenejskom salašu i onda bi nam na gitari svirao Đorđe Balašević, a o točku na zaprežnim kolima pričao bi Raša Popov. Ali, da li mislite da je lako pisati o seljačkim kolima koje vuku konji? Svaka seljačka kola imaju preko 60 delova i svako selo ima i neko različito ime za pojedini deo. Ljudi opet o Miki Antiću samo znaju da je bio „kafanski čovek“ i da je napisao pesmu „Plavi čuperak“, ali on je napisao i puno toga drugog. Treba razumeti Mikinu i Rašinu filozofsku poeziju.

Koja je razlika u Vojvodini između Srema, Bačke i Banata?

Velikih tu razlika nema, ali najveća razlika je u kvalitetu zemlje. Bačka zemlja je mnogo bolja i lakša za obrađivanje. Razlika je i u rasi konja: Banaćani su uzgajali noniuse, robusnije konje za teško oranje, a Bačvani sitnije konje, gidrane, dok su Sremci držali mešance i lipicanere, opet zbog drugačijeg zemljišta. U staro vreme se u Vojvodini oralo volovima i bivolima. U Vojvodini osnova je uvek zemlja. O razlikama u mentalitetu govori i onaj vic kada Sremac, Bačvanin i Banaćanin razmišljaju da idu na Mesec. Sremac kaže: idemo odmah. Bačvanin pita koliko će to da košta, a Banaćanin pita – koliko košta da košta, ali kako ćemo se vratiti.

Banaćani su uzgajali noniuse, robusnije konje za teško oranje, a Bačvani sitnije konje, gidrane, dok su Sremci držali mešance i lipicanere, opet zbog drugačijeg zemljišta 

Što se dogodilo kada se u Vojvodini pojavio traktor?

Ja sam pisao o oranju na stari način u Vojvodini i o trenutku kada se na oranicama pojavljuje traktor. Mnogi seljaci, paori, tada su govorili: u moju avliju traktor neće ući. Radilo se o tome da su seljaci đubrili njivu stajskim gnojivom, a kada se pojavio traktor nestalo je konja, pa je nestalo i prirodnog đubriva. Osim zemlje, ključna reč u Vojvodini je rad i ti seljaci u Vojvodini naučili su da rade od jutra do mraka i bili su 50-ih godina najbolji zemljoradnici u srednjoj Evropi.

Hoće li preživjeti Vojvodina?

Tehnologija se menja, ali Vojvodina će uvek ostati poljoprivredna zemlja i uvek će biti fabrika hleba. Danas sa mehanizacijom jedan čovek može ono zašta je nekada trebalo sto ljudi i zbog toga danas mladi napuštaju sela i ne bave se više poljoprivredom. Ali duh Vojvodine će ostati i dalje jer ako volite ravnicu, volite i Vojvodinu. Živeće Lala i sedeće večno na bundevi ludaji.