Te 1972. godine – tako bi rekao Bane Bumbar u seriji „Grlom u jagode“ – gledao sam Pro arte u Tučepima. Sam Bog zna zašto je dečaku, od nepunih trinaest godina, naložio da poslednje pare preostale od nekakvog kao letovanja sa školom ne potroši na čokoladu nego na kartu za koncert Pro arta na letnjoj terasi hotela „Jadran“. Ne bih danas ništa dodao utiscima koje sam izneo te večeri iz tog grozomornog hotela. Čak sam i ja, kome je to bio prvi koncert na koji nije otišao sa školom ili sa roditeljima, shvatio da je to svirka za lovu, u kojoj nema mesta za strasti. Ali, zvuci koje je proizvodio Đorđe Novković na orguljama i pijaninu bili su na momente čarobni, i vremenom sam shvatio da sam počašćen da sam ga slušao uživo jer će se uskoro povući sa bine. Takođe, godinama kasnije verovaću da bas gitara treba da zvuči baš onako kako je te večeri zvučala kad ju je svirao Slobodan M. Kovačević. Majstori se prepoznaju i kad sviraju tezgu. To sam te večeri naučio.

U pauzi između blokova svirke jelo se i pilo i konobari su leteli između stolova tako nespretno da sam morao da uložim ozbiljan napor da se probijem do gužve koja se napravila u dnu sale: tamo je Vladimir Savčić Čobi potpisivao fotografije. Do deset dana pre tih Tučepa bio je najveća jugoslovenska zvezda, a onda je Mišo Kovač pobedio u Splitu sa „Proplakat će zora“ i pomnožio sve sa pet. Tog leta u Tučepima činilo se da svi imaju gramofone i da svi puštaju samo tu jednu pesmu ili da je neko vezao traku u krug, pa kad se pesma završi, odmah počne ponovo. Pogledao sam preko ramena jedne cure zažagrenih obraza i video da joj Čobi ispisuje svoju adresu na fotografiji. I, gle, bila je to adresa u mom neposrednom komšiluku. Ma kako, jebote, nisam video da se doselio?! Zdravo komšija – rekoh iznenada, čak sam i sâm sebe iznenadio. On me pogleda, ispitivački, na momenat zbunjeno, ali stari je to lisac: „Stanuješ u mom kraju?“ – upita, već mu se lice odobrovoljilo. Ne, rekoh, ti stanuješ u mom kraju. Ja sam u 98. Čobi se nasmeja i pruži mi ruku: „Zdravo, komšija. Navrati ponekad na kafu.“

Naravno, ja sam taj poziv shvatio ozbiljno i tako je to kod mene počelo. Proslavljam, dakle, pedestogodišnjicu bavljenja „domaćom“ popularnom muzikom. Primam i čestitke i izraze dubokog žaljenja. U tih pedeset godina bilo je dovoljno događaja vrednih i jednog i drugog.

Te 1972. godine Indeksi su proslavili desetogodišnjicu velikim koncertom u Skenderiji i serijom hitova: „Plima“, „Sanjam“, „Balada“, „Sve ove godine“. Pesmu „Povratak Džeka Trboseka i ostalog zla“, isto iz te godine, uzimao sam za primer kad sam hteo da objasnim da se i u Jugoslaviji toga doba mogao napraviti odličan stereo snimak sa tačno uhvaćenom dinamikom. I to u Sarajevu, gde se činilo da nema uslova ni za šta, a otud su uvek vrebala iznenađenja. Tako je te godine prvi singl objavila i grupa Jutro. Nije važno koje su pesme bile na singlu – ionako nijedna od njih nije valjala ništa – nego je važno što će iz toga ispasti Bijelo dugme. Singl, naravno, nije objavljen u Sarajevu nego u Kruševcu, jer Nuno, Brega i drugovi nisu ni slutili da se baš tih dana i u Sarajevu, petnaest godina posle Jugotona, osniva diskografska kuća. Biće to posle čuveni Diskoton, koji će još kasnije, kad popusti svaka estetska kontrola Partije, postati najveći proizvođač stvarne narodne muzike.

Te 1972. godine, baš negde u vreme kad sam se vratio kući iz Tučepa, u Beogradu je osnovana grupa S vremena na vreme. Kada to konstatujem, pet decenija kasnije, ne mogu a da ne kažem da će to postati moja najdraža grupa. Godinu ili dve posle toga, dok sam crvenim i plavim albumima počinjao da izučavam Bitlse, paralelno su izlazili prvi singlovi moje buduće najdraže grupe, i ja nisam video nikakvu razliku između svoja dva najdraža benda. I jedni i drugi imali su u svojim pesmama puno neobično lepih melodija, i jedni i drugi slagali su glasove najbolje na svetu, i jedni i drugi eksperimentisali su sa uticajima i pravili fantastičnu muziku.

U jesen iste godine, pošto je malo „tezgrario“ po Švedskoj, vratio se u Beograd Srđan Marjanović, i ta dva faktora, S vremena na vreme i Marjanović – uz Vladu i Bajku koji su još nevino i naivno imitirali Sajmona i Garfankla – učinili su da nastane „akustičarski talas“, zato što uvek mora da bude neki talas. I, da, i najveći hit iz tog perioda, a to mora biti „Prvi sneg“ grupe Suncokret, ima svoj jubilej – okruglo četrdeset pet godina.

Godine 1972. objavljen je i bezimeni prvi album Korni grupe, koji u stvari i nije prvi album Korni grupe nego saundtrek za prvi beogradski televizijski šou program u boji, načinjen za promociju Drugog programa Televizije Beograd. Deo publike ostao je razočaran potpunom hladnoćom tog vinila, deo je pak ostao oduševljen činjenicom da ništa ne razume. Album je ostavio dubok utisak na Radomira Mihailovića Točka, Koju i Vladu Divljana.

Godina 1972. važna je za istoriju filma jer su svoje premijere imali filmovi: „Kum“ – po mnogim anketama najbolji film svih vremena – zatim „Poslednji tango u Parizu“ – gde je prvi put na filmu prikazan analni seks – i, najzad, „Duboko grlo“, film kojim je otpočelo takozvano „zlatno doba pornografije“. Jugoslavija je te godine dala dva velika filma: „Majstor i Margarita“ Aleksandra Petrovića i „Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Krvavca. Petrović je te godine dobio „zlatnu arenu“ u Puli, a Krvavac je napravio još jedan ratni spektakl.

Pripadao sam onima koji u početku nisu hteli ni da čuju da troše džeparac na „Valtera“ kad se unapred znalo kako će se završiti, uz još jednu glorifikaciju Partije kao neophodnog činioca svake pravedne borbe – što baš i nije bila preporuka za gledanje. Ali, mada se kod „Valtera“ znalo da Nemci svakako neće izgubiti na kraju, Šiba Krvavac je uspeo da napravi film gotovo sasvim lišen komunističke partijske patetike i smesti radnju u grupu ilegalaca, boraca za slobodu koji ne moraju nužno biti komunisti – mada su dotadašnji ideološki pritisci učinili da se to možda već podrazumevalo. Neprekidna akcija ulila je neophodnu snagu inače tankom scenariju, a tu je Krvavac uvek bio na svom terenu. Nisam nikada voleo taj film jer su gotovo svi glumci neočekivano neubedljivi, kao da je gluma od svega bila najmanje važna. (A možda i jeste tako bilo.) Za jugoslovensku pop kulturu imao je značaja utoliko što je inspirisao generaciju sarajevskog „novog primitivizma“. Posle će se radnja preseliti u Beograd, i to će već biti „Otpisani“.

Svašta se događalo te godine. Srušen je JAT-ov avion, ali Vesna Vulović je preživela. Bila je epidemija velikih boginja, preživeli smo. Latinka Perović i Marko Nikezić podneli su ostavke u Savezu komunista Srbije zbog neslaganja sa politikom saveza. Činilo nam se da smo i to preživeli. Posle se sve vremenom svelo na preživljavanja.