Pre skoro četiri decenije, čuveni muzičar Momčilo Bajagić Bajaga sa svojim Instruktorima održao je prvi samostalni koncert upravo u zagrebačkom Kulušiću. Nakon te 1984. usledile su decenije popularnosti, velikih tiraža i najposećenijih koncerata. “Kad hodaš”, “Plavi safir”, “Godine prolaze”, “Ruski voz”, “Zažmuri”… preko neizostavne himne svih proslava, susreta i rastanaka “Moji drugovi”, omiljene su pesme sada već nekoliko različitih generacija, širokih narodnih masa, ne samo kod ljubitelja rok i pop zvuka, sve do fudbalskih navijača. Ipak, iako svi mislimo da dobro poznajemo njegov opus, brojne su i one manje poznate pesme koje je pisao za druge izvođače, ali i za film, pozorište i televiziju. Poslednji, 13. studijski album Bajage i Instruktora, pod nazivom “Ovaj svet se menja”, čine upravo takve pesme: “Tvoje oči”, “Ni na nebu ni na zemlji”, “Moja draga”, “Otvorena vrata”, “Ja sam se ložio na tebe”, “Kako se to naziva”, “Darja”, “Mladost”… Sa Bajagom razgovaramo neposredno nakon premijere ovog albuma, kao i premijere mjuzikla “Sa druge strane jastuka” reditelja Juga Radivojevića, koji je baziran upravo na Bajaginim pesmama, a koji će, kako se čini, ipak malo sačekati dok ga publika u većem broju ne pogleda u Pozorištu na Terazijama.

Ujedinili ste po drugi put dve najveće diskografske kuće u regionu, Croatia Records i PGP RTS, i na taj način nekako spojili ono što se na stadionima i političkim govornicama često razdvaja.

Moram da priznam, da sada ne bih pokupio sav kredit, njihova prva saradnja je bila za jedan Čolin album, nešto malo pre nas. Ispalo je da su diskografske kuće, a naročito ljudi koji su u njima, Želimir Babogredac i Vladimir Graić, shvatili, pošto svako pokriva jedan određeni deo ex-yu tržišta, da to nije loša kombinacija, u krajnjoj liniji za sve je dobro, podele se troškovi, svako ima svoje tržište, i uvek smo gledali da nam budu malo različiti omoti.

Omot ovog puta izgleda kao putovnica/pasoš. Znači li to da nema granice gde bi za vašu muziku bila potrebna viza i gde bi je zaustavili?

Jeste, to je tako. A tako bi bilo i da nije omot izgledao kao pasoš. I onaj prethodni album je prošao svuda. I stvarno je dobro kad dve najveće diskografske kuće u regionu pokriju čitav taj prostor. Vukašin Marković nam je radio omot i hteo je da izgleda kao pasoš, pa smo napravili da ovaj bordo bude srpski, a plavi je hrvatski. Njega smo, inače, pozvali kao muzičara, nisam znao da je i dizajner. Krenuli smo od biometrijskog čipa i od te “žvake” da smo svi čipovani… I onda je on našao neki valjda japanski pasoš gde je baš i Zemljina kugla oslikana i od toga je sve krenulo. A onda i fotografije, kako niko ne ispadne dobro u pasošu, svi smo prirodno ružni i na omotu, jer ovo su stvarno fotografije iz naših trenutno važećih pasoša.

Kako se to ovaj svet menja?

To je jedina potpuno nova pesma, kada sam nju radio, onda sam odlučio i da radim album. Za vreme korone je rađena i mislim da opisuje to stanje. Svet se, po mom mišljenju, menja na lošije, nadam se da će to da stane… Neki komentari uz pesmu su glasili u smislu da im nije jasno da li podržavam ili sam protiv nove normalnosti. Meni ovo nije nova normalnost, već nova nenormalnost i ne daj bože da bih voleo da ovako ostane.

Vaše pesme žive svoj samostalni život, nezavisno od toga šta ste vi pišući tekstove mislili, čitane su i slušane na različite načine. Tako Facebook-grupa koja okuplja ljude koji često putuju na relaciji Beograd – Zagreb nosi naziv po jednoj vašoj pesmi. U Zagrebu volimo da verujemo da 442 simbolizuje tu povezanost.

Na neki način i jeste, nije da nije. Nisam imao nameru da pišem baš zato, to je bilo u vreme albuma “Jahači magle”, kada smo baš mnogo svirali, bukvalno nismo izlazili iz kombija. Tu ima i onaj stih “brojim znake i linije”, pa su me posle pitali da li tu mislim na linije nekog dopa, ali ne, mislio sam baš na one linije koje smo gledali iz kombija. Hteo sam da bude neka fina kilometraža, a ne nešto sitno. Onda se ispostavilo da ima više gradova sa sličnom udaljenošću, od Beograda do Skoplja je čini mi se 455, do Sarajeva slično. Ali drago mi je da ljudi tako kapiraju. U krajnjoj liniji, mislim da autor nikada ni ne treba da objašnjava svoje pesme. Ti pesmu napišeš, a posle više nemaš kontrolu nad tim šta se dešava i kako je ljudi shvataju. I kako god da je shvate, oni su u pravu.

Rođeni ste u Bjelovaru. Šta vam danas znači taj grad?

Ja sam sticajem okolnosti rođen u Bjelovaru jer je moja majka iz zapadne Slavonije, odnosno iz Grubišnog Polja i Bjelovar je prosto bio najbliži grad sa porodilištem, pa sam zato tamo rođen. Jako su ljudi ljubazni prema meni kad dođem u Bjelovar i drago mi je što me doživljavaju kao Bjelovarčanina iako sam ja kao klinac možda bio par puta s roditeljima tamo. Prvi put sam tamo nastupao još kad sam svirao s Ribljom čorbom početkom 80-ih. Tek kad sam ja postao popularan, ljudi su shvatili da sam rođen tamo… Kasnije sam upoznao mnogo prijatelja tamo, ali familiju nikad nisam imao. Ali kad sam bio klinac, sve raspuste sam provodio u Grubišnom Polju. Pošto sam odrastao u Zemunu i Beogradu, to mi je bio prvi dodir sa selom. I lepe zime i lepa leta sam tamo kod bake provodio. Dugo nisam bio, poslednji put možda pre desetak godina, tamo nemam više nikog, svi su se raselili, za Zagreb, Srbiju, na razne strane.

Kad vas možemo očekivati u Zagrebu?

Što se mene tiče, može sutra… Prošlog decembra smo u Sava centru imali četiri koncerta sa gudačima i horom i to je jako dobro ispalo. Uspeli smo još u Skoplju to da napravimo, a ideja nam je bila da napravimo koncerte u celom regionu, gde bismo vodili samo dirigenta, maestra Vojkana Borisavljevića, a svirali bismo sa lokalnim muzičarima. Rado bismo i u Zagrebu svirali sa zagrebačkim gudačima i horom, u Splitu, Ljubljani… Čim bude moguće, bićemo srećni da dođemo.