Početkom jula u regionalnim okvirima odjeknula je vijest da će jedan od najvećih boksera svih vremena, legendarni Majk Tajson, u drugoj polovini avgusta posjetiti Banjaluku. Prema navodima medija, u najvećem gradu Republike Srpske, od 15. do 20. avgusta trebalo bi da bude održan niz manifestacija povodom 40 godina od Olimpijskih igara u Los Anđelesu na kojima su tri Banjalučanina osvojila medalje. Izvor informacije o dolasku Tajsona bio je jedan od njih, olimpijski pobjednik iz Los Anđelesa u boksu, Anton Josipović.
Do zlata bez finalne borbe
Euforija je, međutim, trajala kratko. Već dan kasnije uslijedio je demantij iz Bokserskog kluba Slavija. Njihov predstavnik poručio je da od dolaska Tajsona nema ništa i da im nije jasno otkud Josipoviću ideja da tako nešto saopšti medijima. Sam Josipović se nakon toga nije oglašavao, a priča o Tajsonu se stišala.
Ono što nije sporno jeste činjenica da su tri Banjalučanina zaista osvojila medalje prije četiri decenije. Bile su to plodne Olimpijske igre za jugoslovenske sportiste, medaljama su se okitili rukometaši (među njima Banjalučani Zdravko Rađenović i Zlatan Arnautović) i rukometašice, kajakaši Mirko Nišović i pokojni Matija Ljubek, pet medalja osvojili su rvači, a četiri bokseri. Prištinski Albanac Azis Salihu bio je bronzani, nakon što je u polufinalu izgubio od budućeg pobjednika Tajrela Bigsa kojem je baš Majk Tajson tri godine kasnije zaustavio vrtoglavi uspon u profesionalnoj karijeri. Mirko Puzović je u polufinalu takođe ispao od Amerikanca, Džerija Pejdža, budućeg zlatnog, a Redžep Redžepovski je izgubio u finalu od Stiva Mekrorija. Ni Mekrori, ni Pejdž nisu postigli ništa u profi karijeri. Četvrta bokserska medalja vodi nas do junaka naše priče – zlatnog Antona Josipovića. I njemu je na putu stajao Amerikanac – veliki Ivander Holifild, ali sudbina je umiješala svoje prste.
Josipović je, naime, zlato osvoji bez borbe jer je Holifild diskvalifikovan u polufinalu. Ta priča je manje-više poznata. Holifild je protivnika sa Novog Zelanda, Kevina Berija, udario poslije sudijskog znaka „stop“ zbog čega ga je jugoslovenski sudija Gligorije Novičić diskvalifikovao.
„Što se tiče priče o sudiji Novičiću, u pitanju je gospodin čovek, viđali smo se poslije tog događaja i stalno mi je govorio da nikakvu uslugu meni nije učinio. Bio je potpuno u pravu sa tom diskvalifikacijom. To je bio njegov stil. Čak je jednom i Marijana Beneša diskvalifikovao u meču usred Banjaluke”, ispričao je prije nekoliko godina Josipović.
Na Jutjubu je danas dostupan snimak dodjele medalja u poluteškoj kategoriji iz Los Anđelesa na kojem je zabilježeno kako Josipović, nakon što je intonirana himna „Hej, Sloveni“, praktično diže Holifilda na najviše postolje na kojem su zajedno proveli nekoliko sekundi. Anton je na taj način spontano odao počast nesuđenom rivalu utišavši zvižudke koji su odjekivali dvoranom.
„Realno, bio je u velikoj prednosti. On je odmah posle Igara rekao da bi u finalu krenuo od starta da me nokautira, jer bi mu se šanse smanjivale kako bi meč odmicao, s obzirom da sam ja tada važio za najboljeg tehničara na svetu. I tada sam zaključio da je pošten i veliki sportista i laf, jer sam i sam mislio isto. Moja taktika u tom meču bi bila samo da gledam kako da spasim glavu, a on bi vrebao priliku da me udari“, pričao je Josipović.
Desetak godina nakon tih igara, Holifild se obreo u Zagrebu. Pitali su ga da li se sjeća Josipovića. Zavrtio je glavom, ali kad su mu pomenuli 1984. godinu prisjetio se.
„Bio sam tada jako razočaran, no to nema veze s vašim sunarodnjakom, već s lošom odlukom suca. Što se finala tiče, često mislite da ste bolji od nekoga, ali to ne znate dok mu se ne suprotstavite. On je bio ljevak, ja dešnjak, ko zna šta bi bilo“, bio je korektan Holifild.
Nakon Olimpijskih igara karijere dvojice boksera otišle su dijametralno suprotnim pravcima. Holifild je postao profesionalac i svjetski šampion, a planeta pamti legendarni meč sa Tajsonom u kojem je ostao bez dijela uha. Josipović je, pak, imao šansu da krene sličnim putem.
Ljubav prema Banjaluci
„Došao je Don King i ponudio da ostanem u Americi, i ne vraćam se u Jugoslaviju. Izgledao je poprilično čudno. Bez košulje, sa nekom mašnom i zlatnim lancem. I odbio sam ga. Nekoliko mjeseci poslije je bilo pokušaja da se organizuje profesionalni meč između mene i Holifilda, kao svojevrsno finale. I bili smo na nekim pregovorima u Milanu, ali ni tada nisam pristao da pređem u profesionalce, jer bih time rizikovao mnogo toga u Jugoslaviji, koje nisam hteo da se odreknem“, pričao je Josipović.
U narednih nekoliko godina odbijao je ponude da pređe u profesionalce. Četiri godine nakon Los Anđelesa nije otišao u Seul da brani zlato. Preče su mu bile neke druge stvari. Imao je kafić u Banjaluci, novca je bilo sa svih strana.
A onda su počela previranja u Jugoslaviji. Na popisu 1991. Josipović se izjasnio kao Japanac izrazivši tako protest prema nadiranju nacionalizama. Kada je počeo rat u BiH, nalazio se u Italiji. Nakon toga je prešao u Austriju, povremeno dolazeći i do Hrvatske. Imao je ponude da se uključi u politički život i to sa najvišeg vrha, ali sve je to odbio. U prvim godinama nakon rata često je dolazio u Banjaluku. Sredinom 1997. došao je na jedan turnir u boksu i zamalo izgubio glavu. U lokalnom kafiću jedan mladić je ispalio dva hica u njega i teško ga ranio.
„Taj što je pucao je bio neki zanesenjak. Tada se o meni pričalo da imam lovu, i da znam mnoge koji imaju lovu. Taj je mislio da će, ubivši mene, stvoriti sebi nekakvo ime u kriminalnm krugovima, a u stvari je sam sebi napravio zlo. Ali, dobro me je upucao. To su bile opasne povrede. Čuvao sam se tokom borbi, vodio računa o zdravlju, a onda naiđe budala i napravi mi zlo da sam morao ponovo učiti da hodam i jedem“, kazivao je Josipović.
Na popisu 1991. Josipović se izjasnio kao Japanac izrazivši tako protest prema nadiranju nacionalizama. Kada je počeo rat u BiH, nalazio se u Italiji. Nakon toga je prešao u Austriju, povremeno dolazeći i do Hrvatske. Imao je ponude da se uključi u politički život i to sa najvišeg vrha, ali sve je to odbio.
Razbio je mitsku priču da ga je tada zvao Holifild. „Nije tačno da me zvao. Ponudio je pomoć preko nekih posrednika, ali nismo se čuli“, rekao je.
Kazivao je i da su tu pucnjavu neki u Zagrebu htjeli da iskoriste da se okrene protiv svog grada. „Rekao sam im da to nema veze sa istinom. Dok sam ležao u banjalučkoj bolnici, desetine ljudi je dalo krv za mene“, kategorično je završio tu priču.
Danas, ako prođete ulicama Banjaluke i glavnim gradskim kafanama, nema šanse da ne sretnete olimpijskog šampiona iz 1984. Iako su godine učinile svoje, pa je prilično oronuo, lijevi kroše ga i dalje dobro služi. Vjerujte na riječ.