Mesec dana nakon novogodišnje premijere dugo iščekivane istorijske drame “Nemanjići – rađanje kraljevine” u medijima i na društvenim mrežama u Srbiji još uvek traje javna debata o ovoj televizijskoj seriji. Najzahtevnijim projektom javnog servisa u poslednjih 30 godina, vrednim čak 2,87 miliona evra, RTS je želeo da obeleži 800 godina od krunisanja Stefana Prvovenčanog i osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve koju je izborio Nemanjin najmlađi sin Rastko, kasnije monah Sava. Ambiciozni projekat rađen po scenariju Gordana Mihića i u režiji Marka Marinkovića predstavlja ne samo prvu dramsko-igranu televizijsku obradu perioda stvaranja dinastije Nemanjić, već prvi TV serijal sa srednjovekovnom tematikom, pa je stoga još od samih najava bio dodatno iščekivan i pod budnim okom javnosti. Međutim, jedino po čemu je ovaj “projekat” uspeo da se istakne, i to u do sada neviđenim razmerama, jeste intenzitet i ujednačenost negativnih kritika koje ga prate. Pritom se ne radi samo o nerealnim ili velikim očekivanjima publike na temu “od istorijskog i nacionalnog značaja”. Jer su pored onih koji su na takve teme sposobni da budu osetljivi ili makar zainteresovani podjednako glasni, ako ne i glasniji, oni koji u odabiru tematike vide “mitologizovanje mračne istorije kako bi se opravdale greške načinjene u neposrednoj prošlosti” ili “naricanje za predosmanskom, idealizovanom Srbijom kao izgubljenim rajem autentičnosti”, “busanje u patriotske grudi” – kako neodoljivo vole da diskredituju jednu na koncu legitimnu i evidentno zapostavljenu temu. I jedni i drugi, i laici i oni od struke, složni su da je prva epizoda (ili pilot-epizoda, nije najjasnije) – loša.
Serija nije ni najavljena kao istorijska čitanka, niti se očekivalo da bude verodostojna do poslednjeg detalja, ali je bez obzira na to, po sudu pozvanih i kompetentnih, izneverila i najskromnija očekivanja. Analize i prikazi navode skoro sve elemente koji se mogu pobrojati – od scenarija, motivacionih nedoslednosti, nespretne i jednodimenzionalne izgradnje likova, naracije, anahronizama u jeziku, preko neuverljive glume, pa sve do istorijskih netačnosti. Međutim, pored izrazito i ujednačeno loših kritika, prva epizoda serije o Nemanjićima specifična je i po tome što je postigla da se u raspravu o njoj uključe i oni koji to do sada nisu činili, koji snose odgovornost za plasirani proizvod. Tako je debata, krenuvši s Tvitera i drugih društvenih mreža, preko medija i svekolike javnosti, uključila i sam javni medijski servis. Glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a javno se oglasio i pomalo nespretno pokušao da odbrani i autorski tim serije i svoju matičnu redakciju, nazvavši argumentovane kritike “hajkom” koja miriše na jeftini politički zadatak. Programski savet RTS-a navodno je “savetovao” da se emitovanje privremeno zaustavi, a Upravni odbor RTS-a saopštio je da će se nastaviti sa emitovanjem serije po planu, uz izmene u montaži koje će i prvu i sve ostale epizode učiniti “dinamičnijim”, uz ocenu da će konačnu odluku o seriji “ipak dati gledaoci i stručna javnost nakon emitovanja”. Tako je dramski zaplet oko televizijske serije, njenih autora, naručilaca, podržavaoca i osporavatelja nadmašio onaj u samoj seriji.
Megalomanski projekti bez sposobnosti da se do kraja realizuju, često i bez potrebe da se u datim razmerama i realizuju, kompleksi da se po nečemu prednjači i ističe, “samo kod nas i nigde više” – od Beograda na vodi, pevajuće fontane, novogodišnjih ukrasa i jelke od 83 hiljade evra i sličnih primera, kojima se po diletantskom pristupu, nesrazmernom budžetu i najavama može pridružiti i novonastala (ili još uvek nastajuća, svejedno) televizijska serija o Nemanjićima, samo su slika izmučenog društva koje na sve ovo ćutke pristaje. Dok oni koji imaju moć da donose odluke i raspisuju konkurse i tendere pokušavaju da stvore utisak napretka, izvanrednosti, prevazilaženja vlastitih dosega…, pokazuju nam da smo izvanredni samo po trpljenu i nečinjenju. A razgovor o “Nemanjićima”, iako naizgled predstavlja mali iskorak i napredak u javnom kulturnom i društvenom dijalogu, začetak nekakve pobune, zaboraviće se brzinom kojom je i buknuo.
