Mlada beogradska glumica Hana Selimović početkom aprila dobila je značajnu glumačku nagradu na 22. Glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ u Požarevcu. Nagrađena je za najboljeg glumca za ulogu Saše u predstavi Ivanov beogradskog Narodnog pozorišta. Ova predstava je početkom maja gostovala na 24. Festivalu malih scena u Rijeci, a zatim i u Zagrebačkom kazalištu mladih. U Rijeci su Hana Selimović i Predrag Ejdus dobili i nagrade stručnog žirija za uloge u predstavi Ivanov, a predstava je dobila i posebnu nagradu publike.

O nedavnim gostovanjima i sjajnim reakcijama zagrebačke i riječke publike, o nagradama, svojoj ulozi u predstavi Ivanov, kao i predstavi Carstvo mraka koja je nedavno imala premijeru u Narodnom pozorištu u Beogradu, Hana Selimović govori za P-portal. Govori i o radu na filmu, glumačkim partnerima, o svom pozivu za koji kaže da je nepregledno more neizvesnosti.

Hana Selimović je rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je u klasi profesora Nebojše Dugalića na Akademiji umetnosti. Ostvarila je uloge u predstavama u Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu.
Za ulogu u filmu Beli, beli svet dobila je filmsku nagradu u Pau u Francuskoj. Zapažene uloge ostvarila je i u filmovima Neposlušni rediteljke Mine Đukić i filmu Ime: Dobrica, prezime: nepoznato reditelja Srđe Penezića. Pre ovogodišnje nagrade Milivoje Živanović bila je laureat i drugih značajnih glumačkih nagrada – Sterijinu nagradu dobila je za glumačko ostvarenje u predstavi Otac na službenom putu, a priznanje „Zlatni smeh“ dobila je na Danima satire u Zagrebu.

Koliko Vam znači nagrada „Milivoje Živanović“?

I ova, kao i nagrada u Rijeci, su mi veoma značajne. Saša je za mene veoma draga uloga, stvarala sam je u okolnostima i okruženju za koje smatram da je bilo gotovo idealno, uz puno ljubavi, istraživanja i truda. Sam po sebi takav proces je dragocen. Lepo je kada daje i nekakve opipljive rezultate.

Kako je izgledao rad na predstavi Ivanov? Šta Vam je bilo posebno uzbudljivo i inspirativno u radu na ovom Čehovljevom komadu? Kako ste gradili lik Saše?

To je jedan od procesa koji ću zasigurno pamtiti kao veoma važan. On je funkcionisao po svim elementima kao nešto sto je za mene bilo podsetnik – zašto sam odabrala glumu. Puno razgovora, razmene, rasprava, truda, vremena, pokušaja, odustajanja, i zatim novih pokušaja. Nikada se nisam osetila u toj ekipi kao da dolazim na posao, već kao da radimo nešto zajedničkim snagama, nešto veoma važno i dragoceno, bez obzira na krajnji rezultat. Čehov je kao neka vrsta opomene za svakog glumca. Kada se uhvatite u koštac sa njegovim komadima, vrlo brzo vas stavlja na pravo mesto, ukaže na laž, lenjost, nerazumevanje, površnost. Bila bih veoma srećna da mu se uvek iznova vraćam.

U jednom intervjuu ste naveli da vam je uloga u Ivanovu jedna od najvažnijih u dosadašnjoj karijeri. Šta vam je ta uloga donela?

Pored raznih drugih dobrobiti, donela mi je radost igre. Ovo možda zvuči kao fraza, ali u mom poimanju nije. Ja sam veoma odgovorna i stroga prema sebi i zapravo često imam utisak da tako retko samo uživam u svom poslu. Sa Sašom vrlo često osetim jednostavno radost bivstvovanja na sceni. Za mene je to veliki dobitak.

Pitala bih vas nešto i o komadu Carstvo mraka koji je nedavno imao premijeru u Narodnom pozorištu. Koja je tema ovog komada?

Tema komada je ukratko, čini mi se, opseg najgorih i najcrnjih mesta duše u koje čovek može da zađe. Komad je nastao prema istinitoj priči iz Tolstojevog vremena o čoveku koji je na venčanju svoje kćeri priznao sopstvene zločine. Carstvo mraka je na sasvim drugi način u odnosu na Ivanova (iako je takođe u pitanju ruski klasik) za mene jedna vrsta prekretnice. Da budem iskrena, mislim da se nikada nisam susrela ni sa čim tako teškim u svom dosadašnjem radu. I verujem da je to predstava koja je otvorila jedan novi put mog glumačkog zrenja i učenja o sebi samoj. Nije lako ni prijatno baviti se takvim temama, i gotovo je neprirodno to što glumac prisiljava svoj organizam da bude jedna vrsta katalizatora osećanja koja su u najmanju ruku neugodna ili zastrašujuća. Ali mislim da je suština baciti se u taj surogat života, osećajući ga kao život sam, i da je, kada su tako velike teme u pitanju, to isceljujuće iskustvo, i za glumca, i za publiku.

Predstava je osmišljena tako da glumci igraju iza staklene pregrade, ne vide i ne čuju publiku. Zbog čega je reditelj tako realizovao predstavu i kakav je to izazov bio za glumce?

Igor Vuk Torbica, reditelj ove predstave je, čini mi se, pored pitanja same estetike predstave, imao ideju o jednoj vrsti pokazivanja pregrade, barijere između nas, savremenih ljudi i ljudi koji čine zlo. To je zapravo grafički prikaz zablude koju civilizovani ljudi imaju o tome da su zločini nešto o čemu čitamo u novinama, dok sedimo bezbedni i tako dobri i pošteni u svojim toplim stanovima. Zlo je imanentno ljudskoj prirodi. Svakome je dostupno i niko nije zaštićen od mogućnosti da ga jednom počini. Te tako ta barijera koju uspostavimo kao nešto što nas odvaja od njih na kraju postaje jedan ironični element koji je od puke fizičke prepreke postao materijalizovani prikaz zablude da prepreka uopšte postoji. Dakle, neka providna ploča koja dopušta uvid u taj svet i, čini mi se, ističe licemerje voajerisanja i osećanja sopstvene bezbednosti, a zatim postaje i ogledalo, za samog gledaoca. No, možda je ovo samo moje tumačenje, a pravi odgovor biste dobili tek od Igora.

Zbog čega je ovaj Tolstojev komad koji je napisan krajem 19. veka važan i zanimljiv i danas?

Velike teme nemaju rok trajanja. One se bave pitanjima koja tište čoveka u svakom vremenu. Klasici su zato klasici.

Da li će ove predstave imati još gostovanja u regionu?

O tome još uvek ne znam dovoljno, mi se svi nadamo da hoće. Nedavno smo se upravo sa predstavom Ivanov vratili sa riječkog festivala i sa gostovanja u zagrebačkom ZKM-u. Ne pamtim tako uzbudljivu razmenu između glumaca i publike kao tu koju sam tada doživela. Zahvalna sam što smo odigrali predstavu pred nekom drugom publikom sem beogradske, zahvalna sam što sam imala privilegiju da me gledaju neke kolege iz Hrvatske koje veoma poštujem i volim. Pored nade da ćemo i sa Carstvom mraka gostovati, osećam i veliku potrebu da kažem da verujem da bi pravo pozorište nastajalo tek onda kada bismo imali priliku da igramo zajedno i sarađujemo više nego što je to sada slučaj. Nadam se da će ove moje želje jednom postati i zbilja.

Šta imate u planu kada je pozorište u pitanju?

Sledeće što me očekuje je rad sa Jernejom Lorencijem u Narodnom pozorištu u Beogradu, u jednoj divnoj i inspirativnoj podeli. Veoma se tome radujem.

Pitala bih vas nešto i o radu na filmu. Prošle godine ste imali zapaženu ulogu u zanimljivom filmu „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“, u kome dobrota jednog čoveka menja mnogo toga u njegovom okruženju. Film je i poseban omaž glumcu Slavku Štimcu. Kako je izgledao rad na tom filmu sa velikim ovdašnjim glumačkim imenima, raznih generacija? I da li ste zadovoljni recepcijom ovog filma od strane publike?

Velika je privilegija bila raditi sa Slavkom kao i sa svim ostalim glumcima koji čine podelu tog filma. Pored toga što, nažalost, danas priču o dobroti nazivamo bajkom, a carstvo mraka je naša realnost, mi smo u periodu snimanja tog filma zahvaljujući Srđi Peneziću i Slavku pre svega, proživeli mesec dana dobrote i ljubavi, u nesvakidašnjoj meri. Zahvalna sam na tom iskustvu. A mislim da je publika taj film prihvatila baš onako kakav on i jeste – kao nepretenciozan, intiman, dobromaneran i drag film.

Imate li u planu nove filmske uloge?

Trenutno nemam nikakav određen plan, a i ne volim planove. Ovaj poziv je nepregledno more neizvesnosti i čekanja. Učim da se na to naviknem i u tome nađem zadovoljstvo.

Nagrada Milivoje Živanović posvećena studentima koji protestuju

Prilikom dobijanja nagrade za najboljeg glumca 22. Glumačkih svečanosti „Milivoje Živanović“ u Požarevcu, Hana Selimović je podsetila da je ona peta žena koja dobija ovu nagradu. Nagradu je posvetila mladosti svoje zemlje, studentima koji su na ulicama i protestuju.

Nagrada Milivoje Živanović ustanovljena je u znak sećanja na velikog srpskog glumca koji je igrao na mnogim scenama i bio prvak drame Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1947. godine. Živanović (1900–1976) je bio rodom iz Požarevca, a ostvario je i mnoge značajne filmske uloge. Značajna glumačka nagrada dodeljuje se na glumačkim svečanostima u Požarevcu svake godine, a njeni dosadašnji laureati su mnogi renomirani srpski glumci.
Žiri koji je ove godine odlučivao o nagradi činili su glumci Mihajlo Janketić i Ana Sofrenović, kao i teatrolog Milovan Zdravković. U obrazloženju nagrade navedeno je da je Hana Selimović predstavila lik klasika dramske literature Čehova savremenim glumačkim metodama braneći osnovnu nit ove značajne i umetnički komplikovane uloge.
„Njena iskrenost u izražavanju, njena posvećenost u interpretaciji i emocija u odbrani lika, išla je uzlaznom, nekad i eruptivnom linijom osvećenja ovog značajnog lika. Sugestivno je tu energiju i emociju prenela na kolege iz ansambla, što je sve uzrokovalo izazivanjem snažne empatije i katarze kod publike privlačeći je magnetnom silom.“

Žiri je naveo i da je Hana snažnu podršku imala u ansamblu predstave, koji je konstituisan odličnom podelom i vođen osmišljenim rediteljskim metodama Tanje Mandić Rigonat, te da je predstava dostojna velikog klasika i našeg nacionalnog teatra.