Početkom decembra Jugoslovenska kinoteka obeležava veliki jubilej značajnog srpskog reditelja Gorana Markovića – 40 godina od snimanja njegovog prvog filma Specijalno vaspitanje. Retrospektiva svih Markovićevih filmova održaće se od 5. do 9. decembra, biće predstavljena i izložba fotografija sa snimanja filma Specijalno vaspitanje, autora Rodoljuba Jovanovića, a za 8. decembar u 17 h, najavljena je promocija monografije Nacionalna klasa, autorke Maje Medić.

Publika će u novoj zgradi Kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici moći da se podseti svih kultnih ostvarenja reditelja koji je filmsku režiju studirao na Filmskoj Akademiji u Pragu i, zajedno sa drugim autorima svoje generacije, predstavnicima takozvane praške škole (Goran Paskaljević, Srđan Karanović, Rajko Grlić…), stvarao drugačije filmove i oblikovao razvoj ovdašnje kinematografije.

Marković je u poslednjih 40 godina potpisao mnoga kultna ostvarenja. Debitovao je filmom Specijalno vaspitanje (1977), usledili su filmovi Nacionalna klasa, Majstori majstori, Variola vera, Tajvanska kanasta, Veđ viđeno, Sabirni centar, Tito i ja, Urnebesna tragedija, Srbija godine nulte, Kordon, Turneja i Falsifikator. Goran Marković je sin slavnih glumaca Olivere i Radeta Markovića, stvarao je i u pozorištu i dobitnik je mnogih značajnih nagrada za svoja dela. Danas je profesor filmske režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.

Na promociji svoje prve monografije govoriće i sam Marković, autorka Maja Medić, Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće Clio, kao i glumac Sergej Trifunović.
Maja Medić, koja je diplomirala kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kaže da je obimna monografija nastajala više od godinu dana. I dodaje da se njen naziv Nacionalna klasa referiše na Markovićeve vrhunske domete u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

– Gorana Markovića poznajem 15 godina i on je jedan od mojih najomiljenijih reditelja. Zajednički smo se dogovorili da uradim ovu knjigu. U periodu od oko godinu dana sam skupljala fotografije za nju. Nije ih bilo lako naći, pošto Goran ima 13 filmova. Knjiga sadrži fotografije iz filmova, tekstove Gorana Markovića o svim filmovima, kao i četrdesetak tekstova ljudi koji su sarađivali sa Goranom – glumaca, kostimografa, scenografa, direktora fotografije. Njihovi tekstovi donose sećanja i uspomene sa snimanja tih filmova. Uvodni tekst je pisao Rade Šerbedžija, filmski kritičar Miroljub Stojanović je napisao kritičarski tekst, a knjiga se završava dugačkim tekstom Sergeja Trifunovića koji je pisan iz ugla studenta, obožavaoca i saradnika Gorana Markovića.

Autorka monografije kaže da posebno voli čak sedam Markovićevih filmova, ali da su joj omiljeni Nacionalna klasa i Majstori Majstori. A odgovarajući na pitanje šta karakteriše rediteljski senzibilitet Gorana Markovića i drugih reditelja praške škole, Maja Medić kaže:

– Pojava tih reditelja koji su studirali u Pragu donela je priče o malim ljudima – priče iz života, što do tada kod nas nije bilo popularno, niti se radilo. Do tada su rađeni veliki, ratni, partizanski filmovi. A češka škola je donela priče o takozvanim malim ljudima sa kojima svaki čovek može da se identifikuje. I to je ono što je blisko ljudima. Naši reditelji koji su studirali u Pragu su radili takve priče, i to je ono što ih apsolutno karakteriše. Sad, svako od njih unutar toga ima svoj pristup i svoj senzibiltet. Goranovi filmovi su uvek priča o nekom realnom čoveku, i uvek postoji socijalni kontekst – slika sredine u kojoj on živi. Čak i teška priča se uvek priča sa dozom humora, što čini film prijemčivijim. (Osim, možda, filma Variola Vera koji nema baš mnogo humora, ali je neosporno odličan film.)

Maja Medić ističe da ona nije filmski kritičar, već ljubitelj filmova, te da je malo plaši da procenjuje Markovićeve filmove. Ali primećuje lajtmotive u njegovom delu, zakonitosti koje se ponavljaju.

– Goran Marković voli da priča priču o čoveku koji je izgradio veliko mišljenje o sebi i onda shvatio da to nije baš tako. To je slučaj u Nacionalnoj klasi (Flojd), u filmu Majstori majstori (direktorka), u filmu Tito i ja (lik učitelja). Uvek postoje likovi koje nešto ponese, a onda se suoče sa realnošću, sa stvarima kakve u stvari jesu. Kad sam analizirala Markovićeve filmove, shvatila sam da je to nešto što se ponavlja. Likovi su satkani od pravih osobina, strahova. Njegovi filmovi su u velikoj meri bazirani na postojećim likovima. Tako je glavni lik Nacionalne klase (koga tumači Dragan Nikolić) inspirisan njegovim kolegom, filmskim rediteljem Brankom Baletićem. U filmu Majstori majstori, priča o tetkici je nadahnuta pričom o tetkici iz jedne beogradske škole. Uvek je prisutan i taj socijalni momenat trenutka u kome se živi. Njegovi filmovi su rađeni u rasponu od 40 godina i kroz njih može da se prati život jedne zemlje.

[pullquote class=”full”]

NAGRADE

Goran Marković je napisao šest pozorišnih komada i režirao tri pozorišne predstave. Dobio je više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Na festivalu u Puli dobio je dve Zlatne arene za najbolji film – za filmove Već viđeno i Sabirni centar, nagradu za najbolju režiju dobio je na festivalu u San Sebastijanu, za film Tito i ja, a za film Kordon dobio je Gran Pri na festivalu u Montrealu. Sterijinu nagradu za najbolji savremeni tekst dobio je za komad Turneja.

[/pullquote]