Pravo mleko, kažu, ima drugačiji ukus. Neki su to ovih dana otkrili sa iskrenim iznenađenjem. Kao da je reč o egzotičnom napitku, a ne o nečemu što se u Srbiji proizvodi generacijama. To iznenađenje možda je i najtačnija slika odnosa prema poljoprivrednicima – interesovanje se pojavi tek kada se nešto prelije na ulicu. I dobije politički potencijal.

Poljoprivrednici u Srbiji, naime, već više od tri nedelje blokiraju regionalne i lokalne puteve, nezadovoljni stanjem u poljoprivredi i uslovima na tržištu. Protest je počeo 11. februara blokadom Ibarske magistrale u Mrčajevcima kod Čačka, u organizaciji udruženja Šajkača i Udruženja proizvođača mleka Šumadije i Pomoravlja, prvenstveno zbog problema sa viškovima mleka na tržištu. Stočarima su se ubrzo priključili i drugi poljoprivredni proizvođači, takođe nezadovoljni stanjem u agraru. Od tada su se blokade širile i selile – iz Mrčajevaca u Miločaj, ka Kragujevcu, Resniku, Gornjem Milanovcu, Bogatiću. U jednom trenutku pominjalo se i do osamdeset blokiranih tačaka širom Srbije.

Udruženja poljoprivrednika traže privremenu zabranu uvoza pojedinih poljoprivrednih proizvoda dok se tržište ne stabilizuje, uvođenje kvota na uvoz mleka i mesa, kao i hitan otkup viškova domaćih proizvoda u robne rezerve i jaču zaštitu domaće proizvodnje. Za sada, međutim, dogovora sa Ministarstvom poljoprivrede nema. Ministarstvo je saopštilo da je postignut okvirni sporazum o merama za stabilizaciju mlečnog tržišta i najavilo razgovore sa mlekarskim kompanijama, kao i inicijative u vezi sa carinama na uvoz mleka u prahu. Pojedina udruženja tvrde da takav dogovor nije postignut i da protesti ostaju na ulici.

Niske otkupne cene, nestabilno tržište, uvoz koji obara domaću proizvodnju – sve su to teme o kojima se govori godinama. Dok god je raf pun, teško je poverovati da iza njega stoji čitava jedna ekonomija koja jedva opstaje i da bi to moglo da izazove širu solidarnost. Kod hrane se kriza najčešće primeti tek kada proizvod nestane ili poskupi. Dok god mleka ima na rafovima, problemi proizvođača ostaju nevidljivi. Masovna pažnja pojavila se tek onog trenutka kada je protest počeo direktno da adresira vladu i prerastao u otvoreni izazov vlasti. Izlazak traktora na magistralne puteve, blokade prilaza graničnim prelazima i hapšenja pojedinih učesnika brzo su protest nezadovoljnih poljoprivrednika iz ekonomskog preveli u politički okvir. Prelomni trenutak dogodio se kada su poljoprivrednici iz Mačve pokušali da radikalizuju protest blokadom graničnog prelaza kod Loznice. Posle policijske intervencije i privođenja nekoliko učesnika protesta, ispred nadležnog tužilaštva su se okupili predstavnici poljoprivrednih udruženja, zborova građana, ali i građani koji su tokom prethodne godine podržavali studentske proteste. Posle tih događaja protest poljoprivrednika postao je jedna od centralnih političkih tema.

Sa političkom pažnjom stigla je i nova vrsta javne solidarnosti. U medijima i na društvenim mrežama počeli su da se dele snimci blokada, fotografije traktora i pozivi da se podrže proizvođači mleka i kupuju domaći proizvodi. U kratkom roku protest poljoprivrednika postao je još jedna tema oko koje se formiraju tabori, izražava podrška i prebrojavaju saveznici. Sa tim objavama stigla je i nova, romantizovana slika sela. Poljoprivrednici, seljaci, ponovo su postali „temelj društva“, domaćini, ljudi koji „hrane naciju“ i bez kojih država ne može da opstane. U tom novom narativu selo je odjednom postalo simbol rada i autentičnosti – mesto koje se rado priziva u političkim raspravama, ali se retko zaista poznaje.

Nije prošlo mnogo vremena otkako su isti ti seljaci u javnom govoru imali sasvim drugačiju ulogu. Dok se protest nije uklopio u širi politički okvir, bili su ono što se podrugljivo nazivalo „krezubom Srbijom“ – simbol zaostalosti i političke nepismenosti koji je služio kao politička etiketa, klasna uvreda i znak kulturne distance. „Krezuba Srbija“ bila je jedna od prvih velikih etiketa u domaćem političkom govoru. Njome su obuhvatani prvenstveno birači kojima se pripisivala kolektivna krivica za političke ishode u zemlji. Kasnije su se pojavili novi kolektivni neprijatelji – „prekodrinci“, pa „ćaciji“, ali „krezuba Srbija“ ostala je njihov prethodnik i možda najgrublji izraz tog prezira. U zavisnosti od političke potrebe, selo u Srbiji brzo menja ulogu. Do juče su bili kolektivni krivci. Danas su, odjednom, poželjni saveznici. I to uglavnom među onima koji su pravo mleko probali tek ovih dana.