Jedna od najznačajnijih fotografkinja 80-ih i 90-ih godina, Goranka Matić, konačno je dobila svoju monografiju. Opsežna knjiga njenih fotografija s umjetničkim pedigreom na 700 stranica, geografski je obuhvatila čitav prostor koji se nekada zvao Jugoslavija, te burno vrijeme kada se mislilo da je ta zemlja dosegla svoj zenit i kada se ubrzo potom ona treskom raspala. S očeve strane Goranka je Srpkinja, porijeklom iz Srpskih Moravica u Gorskom kotaru (danas samo Moravica), s majčine strane ona je rusko-hrvatsko-mađarsko-njemačkih korijena. Dijete vojnih lica, 1961. godine doselila se u Beograd. Završila je studij povijesti umjetnosti i stasavala u vrijeme kada su se kultura, rokenrol i ljubav pisali velikim slovima. Sve što se kasnije događalo prošlo je kroz Gorankin fotografski aparat, ušlo je u legendu i sakupljeno je u ovoj kapitalnoj monografiji. O knjizi „Goranka“ razgovaramo s jednim od njenih urednika, Nebojšom Grujičićem.

Kako je nastala knjiga fotografija Goranke Matić?

Goranka je na kraju svog radnog veka radila u RTS-u kao urednica fotografije i sa tog mesta je otišla u penziju, ostavivši ovoj kući veliki deo svog fotografskog arhiva. Kada sam se našao na mestu urednika RTS Izdavaštva, predložio sam joj da konačno uradimo monografiju koja bi obuhvatila ceo njen opus i koju je ona odavno zaslužila. „Hajde“, rekla je. I tako, u leto 2024. našli smo se kod nje nas nekoliko – Una Popović, istoričarka umetnosti i kustos njene velike retrospektivne izložbe „Iskustvo u gužvi“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 2021. godine, Borut Vild, zadužen za dizajn i grafičku opremu knjige, i ja – i počeli smo da razgovaramo kako bi ta monografija trebalo da izgleda.

Bio je tu i filmski i TV redatelj Boris Bota Miljković?

Botina zamisao bila je da paralelno s monografijom on započne rad na dokumentarnom filmu o Goranki i svetu koji stoji iza njenih fotografija. Međutim, nedugo potom, Goranka se iznenada razbolela, završila u bolnici i posle samo nekoliko meseci, početkom januara 2025. nažalost i preminula. Mi smo onda nastavili da radimo na knjizi, i ona se pojavila prošle godine za Sajam knjiga u Beogradu, gde je od strukovnog Udruženja likovnih i primenjenih umetnika (ULUPUDS) proglašena izdavačkim poduhvatom godine. Knjiga ima skoro 700 strana i oko 1.000 fotografija.

Lica i gužve

Kako ste nakon Gorankine smrti uspjeli da realizirate knjigu o njoj?

Bez nje, naravno, nije bilo jednostavno. Imali smo samo naslovnicu, koju je Goranka postavila, s fotografijom njenog dlana, i s njom postavljen opšti koncept knjige, a pred sobom more od nekih petnaest hiljada fotografija. Na kraju smo nekako izronili. Ovakvo izdanje nužno je skupa stvar, tako da je iza njega stalo pet izdavača. Pored RTS-a, tu su Službeni glasnik i Muzej savremene umetnosti, i dvojica Gorankinih prijatelja – Srđan Šaper, sada vlasnik Galerije „Novembar“, i Predrag Buca Popović, nekadašnji urednik Džuboksa, koji danas pored svog uspešnog londonskog posla vodi i Društvo ljubitelja popularne kulture (Popboks), koje se bavi našom popkulturnom baštinom, čiji je i Goranka deo.

A što je bilo s filmom?

Prva ideja Borisa Miljkovića bila je da snimi jedan dokumentarni „roud muvi“, tako što bi Goranka i on seli u kola u Kumanovu, gde je Goranka odrastala, a onda putovali kroz mesta u kojima je živela i radila – od Kumanova, preko Sarajeva, odakle joj jedan deo porodice vuče korene, Beograda, Privlake u Slavoniji, gde je provela najranije detinjstvo, Zagreba, u kome je radila, Maribora, gde je rođena, do Srpskih Moravica, odakle su poreklom njeni Matići. Bio bi to pravi jugoslovenski lûk. Ali od toga, nažalost, nije bilo ništa. Ipak, Boris je pripremajući se za film snimao razgovore s Gorankom, ona mu je ustupila ličnu video-arhivu, i od tog materijala, putujući kroz njene slike, uspomene i geografiju njenog odrastanja, Boris je na kraju sklopio jedan intiman filmski portret Goranke Matić i njenog sveta. Film je pretpremijerno prikazan na promociji monografije u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu prošlog novembra, i naišao je na vrlo lep prijem. Kako mi je Boris rekao, film će biti premijerno prikazan u martu na ZagrebDoksu, festivalu dokumentarnog filma, tako da će i tamošnja publika imati priliku da ga vidi.

Kakva je bila Gorankina veza sa Zagrebom?

Imala je Goranka puno veza sa Zagrebom i sa Hrvatskom, što je dokumentovano i u ovoj knjizi i u Miljkovićevom filmu. Najpre, ona je bila jako vezana za Srpske Moravice, odakle je bio njen otac. Često je odlazila tamo, a jednom prilikom, 1986. godine, napravila je ciklus fotografija iz Gorskog kotara, s pejzažima i slikama tamošnje svakodnevice. Taj ciklus je neobičan unutar njenog opusa, vezanog uglavnom za lica i „gužve“, i na njima je još jedan danas već nestali svet. Na zadnjim koricama monografije nalazi se njen autoportret snimljen upravo ispred restorana „Goranka“ u Srpskim Moravicama. Drugo mesto za koje je bila vezana bila je Privlaka u Slavoniji, gde je, kod majčine familije, živela do polaska u školu, a kasnije je tamo često odlazila, sve do rata, kada je kuća opljačkana i uništena. Privlaka je važan topos Gorankinog života, što se vidi i u knjizi, a naročito u Miljkovićevom filmu.

Goranka je bila jako vezana za Srpske Moravice, odakle je bio njen otac. Često je odlazila tamo, a 1986. godine, napravila je ciklus fotografija iz Gorskog kotara. I na njima je još jedan danas već nestali svet

Kulturna scena Beograda i Zagreba je čini se ključna za fotografsku sudbinu Goranke Matić?

Kulturna scena Beograda i Zagreba osamdesetih je bila živa i isprepletana, što je Goranka redovno beležila foto-aparatom, najpre za beogradski Džuboks, a onda i za zagrebačke listove Start i Svijet. Tako se u ovoj monografiji nalaze mnogi zagrebački motivi i akteri tamošnje muzičke, kulturne i političke scene. To se videlo 2022. godine, kada je u Zagrebu, u Muzeju suvremene umjetnosti, gostovala Gorankina beogradska izložba, „Iskustvo u gužvi“, za koju je vladalo veliko interesovanje, i kada je u Srpskom kulturnom centru u Preradovićevoj ulici bila upriličena i izložba njenog ciklusa iz Moravica. Sada, postoji ideja da se povodom projekcije Miljkovićevog filma na ZagrebDoksu u Zagrebu organizuje još jedna izložba njenih fotografija, videćemo. I za monografiju u Hrvatskoj vlada interesovanje. Moguće je da bude i hrvatskog izdanja knjige.

U kakvoj su vezi Goranka Matić i vladika Jovan Ćulibrk?

Početkom dvehiljaditih Goranka je napravila ciklus fotografija manastira na Skadarskom jezeru, i to na poziv Jovana Ćulibrka, tada igumana manastira Moračnik. Jovan je danas vladika pakračko-slavonski, i, pošto je ovaj ciklus uvršten u monografiju, vladika Jovan je odlučio da u Pakracu organizuje izložbu Gorankinih slika tih manastira sa Skadarskog jezera. Izložba se otvara 21. februara.

Dijete Jugoslavije

Koji je u stvari ključni trenutak početka Gorankine fotografske karijere?

Burne 1968. godine Goranka je upisala studije istorije umetnosti u Beogradu i fakultet je završila u vreme kada se otvorio taj slavni Studenski kulturni centar, gde se sedamdesetih formira uzbudljiva umetnička scena, s figurama poput Marine Abramović, Ere Milivojevića ili Raše Todosijevića, i sa njom ono što se naziva duhom urbanog Beograda. Iz njega zatim dolazi i beogradska sekcija muzičkog „novog talasa“, sa Šarlom akrobatom, Idolima i Ekatarinom Velikom kao predvodnicima. Tu i tada stasava Goranka Matić – „dete Jugoslavije“ i „čedo SKC-a“ – i postaje fotografska hroničarka svog vremena. Najpre muzičke i umetničke scene a onda, u nedeljniku Vreme, devedesetih postaje i politička hroničarka te mračne decenije.

U knjizi se dramatično sklupčala čitava jedna epoha, zar ne?

Jeste. Tu je hiljadu fotografija koje oslikavaju to doba i ljude koji su ga činili. Ne postoji fotograf s tematski širim opusom od njenog – od ikoničnih slika „novog talasa“ i rokenrol scene, te protagonista likovnog, književnog, filmskog, pozorišnog i političkog života poslednjih decenija 20. i prve decenije 21. veka, preko prizora političkih i uličnih događaja devedesetih, do autorskih konceptualnih ciklusa.

Početkom dvijehiljaditih Goranka se prestala aktivno baviti fotografijom. Zašto?

Posle izložbe „Tiho teče Sutjeska“ u Muzeju savremene umetnosti 2003. godine, koja je proglašena za najbolju izložbu održanu te godine u Beogradu, Goranka je polako prestajala da se aktivno bavi fotografijom i posvetila se više uredničkom radu i profesuri. Sama je govorila da je jedan od razloga bio i taj što je osećala da svet koji je nastupio „više nije bio njen“, i da, takav kakav je, traži druge hroničare. To bi značilo da se njen svet, koji je slikala i kome je svedočila, u novom dobu rastočio. Ona je tada svoj posao završila.

U uvodu knjige Gorankinih fotografija Boris Miljković kaže: „Ova knjiga je jedini dokaz da je taj svet 80-ih jednom zaista i postojao.“ Što ta rečenica govori?

Ona govori da je ovo doba velikog brisanja. Tada, u vremenu kome svedoče njene slike, uspostavljen je jedan kulturni kôd, koji je u međuvremenu postao ogledno telo za sve potonje pokušaje u kontra smeru, da se zajednica uspostavi na nekim drugim osnovama, najčešće plemenskim i poražavajuće provincijalnim. Zato Miljković u tekstu kaže da je mladima danas teško objasniti odakle je sve to u 80-ima došlo, a bilo je tako šareno, uzbudljivo, puno života i stvaralački toliko plodno. Duh je nekad vodopad, a nekad je ponornica.

Da li bi možda svih tih hiljadu fotografija moglo stati pod pojam „slike bola i ponosa“, kako glasi naslov jednog odlomka Gorankine monografije?

Možda bi više pristajalo: „slike nostalgije i gorčine“. Nostalgije za vremenom kada je svet još bio mlad. A gorčine zbog propuštenih prilika i onoga što je potom usledilo. Znamo da se sećanja mogu i „proizvesti“, pa se danas puno izmišlja, mistifikuje, briše i dopisuje. Gorankine slike ne lažu. Dakle, one govore istinu da smo svi jednom bili „mladi i vječni“, kao u onoj pesmi Buldožera.

Da li je u ovoj knjizi najdominantnija silina uzbuđenja koje izvire iz fotografija jednog po svemu burnog vremena, ili Gorankino mirno lice, koja je sve to fotografirala?

Goranka je fotografisala bez zadnje namere. Samo na taj način ona je mogla da „otvori“ sva ta različita lica koja bi se našla ispred njenog objektiva. Bez obzira na to ko su ti ljudi bili, ona je tražila u njima ono najbolje, njihovo lice iza javne maske. Uz to, trudila se da svaka fotografija sadrži nešto i „ispod slike“, neki usputni detalj koji bi sliku „produbio“, bilo da je reč o čistaču cipela na beogradskoj ulici, vagon-restoranu na liniji Beograd–Zagreb, novinskoj redakciji, skupštinskom zasedanju, izbegličkom kampu, buvljacima, poslastičarnicama, studentskim demonstracijama, uličnim tučama ili publici na koncertima i izložbama.

Gorankina monografija je autobiografija jedne žene, ispričana kroz slike drugih ljudi. Žene koja je kroz život prolazila otvorenog uma i otimala od tmine trenutke koji bi bez nje bili osuđeni na ništavilo

Kada pogledamo onako najdublje u zjenicu oka Gorankinih fotografija, što vidimo?

Gorankina monografija je autobiografija jedne žene, ispričana kroz slike drugih ljudi. Žene koja je kroz život prolazila otvorenog uma i otimala od tmine trenutke koji bi bez nje bili osuđeni na ništavilo. Ako fotografija govori hiljadu reči, mnogi koji su Gorankinu knjigu „pročitali“ sigurno imaju potrebu da podele svoje osećaje ili svojih hiljadu reči. Otud je ova knjiga i poziv na razgovor, što bi svaka knjiga valjda i trebalo da bude. Šteta što Goranka nije dočekala ovu knjigu kojoj se radovala.

Ipak, nad ovom knjigom može da stoji: Non omnis moriar – neću sasvim umreti.