U noći između 31. januara i 1. februara 1992. godine potpisano je konačno primirje između Jugoslovenske narodne armije (JNA), Hrvatske vojske i srpskih pobunjenika. Učinilo se da su se stekli uslovi da se JNA raspusti. Međutim, na opšte zaprepašćenje, JNA je otvorila novi krug mobilizacije. Srbija se formalno „nije mešala“ jer „nije bila u ratu“, nego je pustila JNA da se i dalje ponaša kao država u državi. Vojni pozivari razmileli su se po Srbiji, noću ili u praskozorje. Ko je mogao da pobegne pobegao je, ko nije mogao ili nije hteo taj je odlazio na „vojnu vežbu“ neodređenog trajanja.

Centar za antiratnu akciju pozvao je rok muzičare da pomognu u kampanji potpisivanja peticije protiv „nasilne mobilizacije“. (Zanimljivo je da će svi učesnici kasnije spominjati „nasilnu“ ili „prisilnu“ mobilizaciju kao da uopšte postoji „nenasilna“. Mobilizacija je po samoj definiciji prisilna.) Neki od muzičara prihvatili su da podrže ideju, neki su odbili. Nekima je Centar ličio na antiratnu profiteriju, neki su se gadili kontroverznih pozicija Centra koje je deo javnosti smatrao antisrpskim, neki su se uplašili da će ih zbog eventualne saradnje sa Centrom maltretirati „četnici“ i drugi „pravoverni Srbi“ – koji su se u to vreme ostrašćeno bavili zastrašivanjem svih čije se prezime nije završavalo na „ić“. Kasnije će se netačno predstavljati da su učestvovali „svi koji nisu otišli iz Beograda“ i da su tu bili „bendovi“. Tu su od početka bili pojedinci: pevač Partibrejkersa Zoran Kostić Cane, gitarista Partibrejkersa Nebojša Antonijević Anton i vođa Električnog orgazma Srđan Gojković Gile. I Rambo Amadeus, koji će onda netragom nestati da bi ustupio mesto vođi Ekatarine Velike Milanu Mladenoviću.

Prilikom potpisivanja peticije dogovorili su se da pokušaju da naprave antiratnu pesmu. Uvek preduzimljivi Gile doneo je rif već na prvu probu. Cane je počeo da piše stihove, a onda su mu pomogli i ostali prisutni. Na primer, stih „ispod šlema mozga nema“ dopisao je bubnjar Partibrejkersa Borko Petrović. Drugi deo pesme doneo je Anton na samo snimanje u studiju – koji je besplatno ustupio Željko Mitrović. Milan je na kraju dosnimio slajd gitaru i prateći glas. Pesma je nazvana „Slušaj ‘vamo’“, a bend Rimtutituki – što je trebalo da bude „duhovita“ šatrovačka verzija rečenice „Turim ti kitu“, ali je ispala nekako infantilna. Ploču je izdao Radio B92, a štampala ju je (u rekordnom roku) režimska produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd.

Već se iz toga moglo nazreti da se režim neće mešati. Uostalom, zašto bi? Srbija je deklarativno bila protiv svakog rata i mogla je sebi da priušti jednu antiratnu akciju za koju se znalo da ne može imati šireg odjeka. Za ozbiljne društvene promene potreban je temeljan rad, ad hok performansi nisu dovoljni. Uostalom, Srbiji je u to vreme bilo jako stalo da pokaže da je toliko slobodna da se u njoj može čuti i drugačiji glas. Režimu je samo bilo važno da iza akcije ne stoji nijedna „opoziciona“ politička partija tog vremena. Najzad, pesma „Slušaj ‘vamo’“ imala je određenog efekta na popravljanju imidža Srbije. Kad se stvar sagleda sa šireg aspekta, može se čak reći da je reč o istinski patriotskoj akciji.

Na zvaničnoj prezentaciji singla, 2. marta u Muzeju kinoteke, bilo je zajedljivih komentara da se promoviše antiratni singl u času kad je rat bio „gotov“. A tog jutra stigle su vesti o ubistvu svata na Baščaršiji i prvim barikadama u Sarajevu. Za antiratne akcije na Balkanu uvek je pravo vreme.

Međutim, šteta je da se ova odigrala u lošoj organizaciji i bez imalo volje da nadraste samu sebe i možda postane ozbiljniji antiratni pokret. Koliko je sve izvedeno nemušto, nespretno i klinački, najbolje pokazuje to što je tokom promotivne vožnje kamionom 8. marta nestalo benzina, pa je fotograf Kamenko Pajić, kao ilegalac iz „Otpisanih“ trčao do najbliže pumpe da natoči pet litara. Ceo događaj je izgledalo kao privatan telegram ortacima iz republika „s druge strane“: „Evo, nas se ovaj rat ne tiče i želimo da to znate.“ Kao da nije bilo drugih ambicija.

Slično je, neambiciozno, zvučala i pesma. Sklepana na brzinu, smušeno, parolaški, kvaziduhovito, kao da nije moglo bolje. Naročito je otužno zvučala teza da je za rat kriva narodna muzika. Ali, ko zna, možda i nije moglo bolje. Možda je to zaista bilo najbolje što je Beograd u tom istorijskom trenutku mogao da ponudi. Možda nije ni čudo što se Beogradu dogodilo to što mu se dogodilo kad je „najsvesniji deo generacije“ pokazao da ne ume da se izrazi kad je najpotrebnije.

Na kraju, iza projekta Rimtutituki ostaju pomešani utisci. Zahvalnost zbog izrečenog „ne“ kad je to bilo neobično važno, ali i žal za (možda) propuštenom šansom.