Dujko Ivančević, vlasnik kamenorezačkog obrta «Mermer» iz Borova dobio ovogodišnju plaketu Opštine Borovo za uspešan rad i unapređenja zanatstva i male privrede ove opštine

I dok su u bivšoj Jugoslaviji nepopularna zanimanja poput kuvara, pekara, mesara ili automehaničara u pravilu bila rezervisana za one slabije učenike, koji nisu uspeli da upišu gimnaziju ili neku drugu, prestižnu školu, danas je opet na ceni ona stara: «Dobar zanat zlata vredi!» Među dobitnicima ovogodišnjih javnih priznanja Opštine Borovo, povodom 780 godina postojanja tog mesta, je i kamenorezački obrt «Mermer» iz Borova, zahvaljujući, kako je navedeno u obrazloženju ove odluke, kontinuiranom, uspešnom radu ovog obrta i unapređenju zanatstva i male privrede na području ove opštine. Plaketa je vlasniku obrta Dujku Ivančeviću uručena na svečanoj sednici Opštinskog veća Opštine Borovo na Dan borovske Opštine.

«Veoma sam iznenađen. Ovo nam priznanje mnogo znači, kao obrtu koji uspešno radi od mirne reintegracije i zapošljava sedam radnika. Šta se tiče budućeg rada trudićemo se i dalje jer težimo biti još uspešniji. Zahvaljujem se opštinskom rukovodstvu i Opštinskom veću na ovom priznanju», kaže ovaj zanatlija iz Borova koji se tim poslom bavi punih 20 godina.

Nove investicije

Pre rata je ovaj 55-godišnjak, kao i većina Borovaca, bio zaposlen u kombinatu «Borovo». Ovim poslom je počeo da se bavi još krajem 80-ih, u slobodno vreme, na nagovor i uz podršku prijatelja Nebojše Petrašinovića, starog majstora ovog zanata. Majstorski ispit položio je 1988. godine, a zatim počeo da kupuje mašine i krenuo s ugovaranjem prvih poslova. Iako je tih ratnih 90-ih sve bilo neizvesno, na tržištu je opstao do danas, zahvaljujući trudu i zalaganju cele porodice, supruge Milene (54) i dvojice sinova. Na sinove, snahu i unučad su kao roditelji veoma ponosni što je dodatni motiv za dalji rad jer na mlađima svet ostaje.

«Ovaj posao je dosta ozbiljan i odgovoran tako da se trudimo i kvalitetom i rokovima da ispoštujemo i zadovoljimo sve naše mušterije», napominje Ivančević. Pored četvero Ivančevića obrt zapošljava još trojicu radnika, mlađih ljudi koji kod gazde Dujka rade duže vreme, a ovaj zanat su, kako ih hvali poslodavac, dobro izučili. «Radimo nadgrobne spomenike, grobnice, okvire, poklopne ploče, stepeništa i prozorske klupice, sve od kamena, granita koji je dosta čvršći i otporniji na vremenske uslove pa se koristi za vanjske radove i mermera koji upotrebljavamo za radove u  interijeru. Robu nabavljam iz BIH-a i Srbije, a u poslednje dve godine iz Italije», objašnjava naš domaćin.

Planova je mnogo. Ako dozvole finansije u planu je kupovina mlina za mlevenje kamenog otpada. «Na tu ideju sam došao prošle godine, prilikom posete Veroni i tamošnjem sajmu tako da smo zainteresovani za kupovinu jednog manjeg mlina koji će taj otpad da melje. U tom slučaju iskorištenje kamena bilo bi maltene 95 odsto, a sav otpad bi se mleo i kasnije opet mogao da koristi u druge svrhe», priča ovaj kamenorezac. Materijal dobiven reciklažom se nakon mlevenja pakuje u vreće od 25 ili 50 kilograma i ide u prodaju. Može da se meša s cementom i drugim materijalima i uz dodatak oksidnih boja koristi se u interijerima – za pločice ili za radove na groblju. Vrednost jednog takvog, manjeg mlina je između 7 i 10 hiljada evra.  Pored ove investicije Ivančević planira zapošljavanje još dva ili tri radnika. «Zbog sve više poslova, vezano za uređenje interijera, postoji mogućnost da u narednom periodu zaposlim jednog ili dvojicu keramičara jer pored dosta ugovorenih poslova imamo i kooperante – keramičare  za koje nabavljamo radni materijal» dodaje Ivančević.

«Svaka čast majstore!»

Konkurencija je velika, ali su s godinama rada Ivančevići stekli ugled i poverenje zadovoljnih mušterija. «Vi ne možete ljude da lažete. To je toliko osetljiv posao. Vi morate svoje obaveze da ispoštujete. Nemojte uzimati posao koji ne možete da odradite, a ne da uzmete novac ili akontaciju pa da vas nema. Mi takvih problema nemamo. I onda nema problema ni s naplatom, a ni moji majstori s platom. Težimo tome da njima redovno isplaćujemo platu i da podmirimo obaveze prema državi, a nama šta ostane», iskren je naš sagovornik.

Ovom radišnom čoveku čiji obrt po završnim računima u zadnje tri godine ostvaruje promet od oko milion kuna godišnje na prvom mestu je porodica. «Najveći uspeh je to što mi je zdrava porodica i što složno radimo, međusobno se uvažavajući i nadopunjujući, a najveće priznanje je kada svoj posao dobro odradite, a zadovoljna mušterija kaže: «Svaka čast, majstore!› Čoveku novac ne sme biti na prvom mestu, nego rad i red!», uveren je ovaj preduzetnik.

Od ovog posla se, po rečima našeg domaćina, može živeti, ali treba i da se radi. O svakoj kuni treba voditi računa. Ako ne povećavate asortiman robe, ako na svom skladištu kupcima nemate šta da ponudite, na tržištu teško da ćete opstati. Iako su se opredelili za ulaganje u repromaterijal i imaju dosta robe, uvek im ponešto nedostaje. Naš sagovornik kaže da je zadovoljan poslovanjem, ali i da može bolje. «Da sam ranije, pre pet ili šest godina dobavljao robu iz Italije i imao svog agenta da me zastupa i u moje ime pregovara i dogovara, kao što je to praksa u Evropi …. U Italiji sam pronašao bolju robu, po pristupačnijim cenama», ističe ovaj obrtnik.

Još da je država, kako napominje, fleksibilnija, pošto je ovo sezonski posao, da se odrekne nekih davanja, omogući kredite po nižim kamatnim stopama i uvede red na tržištu te suzbije rad na crno, malim privrednicima i zanatlijama bilo bi daleko lakše.