Komesar za izbeglice i migracije Republike Srbije Vladimir Cucić nedavno je povodom Svetskog dana izbeglica podsetio na „nikad poraznije brojke i sumornije perspektive“ i dodao da je više od 100 miliona ljudi trenutno u izbeglištvu ili raseljeništvu, što je posledica ratova, progona i nasilja svake vrste. „Tragedije novih kriza ne smeju da potisnu probleme starih – izbeglica iz BiH i Hrvatske iz ratova devedesetih kao i rešavanje potreba 200.000 interno raseljenih sa Kosova i Metohije“, naglasili su tada iz Komesarijata. U Srbiji status izbeglica još uvek imaju brojni građani koji su bez doma ostali tokom sukoba devedesetih godina. O njihovom statusu, problemima sa kojima se suočavaju, o izbegličkoj problematici u Srbiji razgovarali smo za P-portal sa komesarom Vladimirom Cucićem.

Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije prošli su pre više od 20 godina, a problemi raseljenih i izbeglih i dalje postoje. Koliko je ljudi prognanih iz Hrvatske koji još uvek imaju izbeglički status?

U ovom trenutku u Srbiji status izbeglica ima još 17.334 lica iz Republike Hrvatske. Ali to nije adekvatan podatak zato što su to ljudi u svojevrsnom limbu, posle 30 i kusur godina ne doneti odluku, to je strašan problem. Najčešći slučaj je da je najveći deo porodice uzeo srpsko državljanstvo, vratio se ili otišao u treću zemlju, preminuo, a da su opredelili jednog ili dvoje iz kuće da ostanu u tom statusu. Mislim da posebno kod starijih ljudi postoji veliki strah, misle da bi uzimanjem državljanstva nešto izgubili. Srbija je omogućila državljanstvo svim ljudima koji su došli, a nisu to samo Srbi. Četvrtina ljudi koja je došla s tog prostora nisu Srbi, među njima ima i Hrvata, ljudi koji su se izjašljavali kao Jugosloveni, sada je to Bošnjak, onda je bio Musliman, ima Roma i raznog naroda. To pokazuje da su ti ljudi imali poverenja u ovu zemlju. U Srbiju je došlo preko 650.000 izbeglica iz bivših republika SFRJ i sa Kosmeta 210.000 raseljenih. Svaki osmi, deveti čovek koga sretnete na ulici nije živeo ovde pre ’91. godine, a sva promena u demografskoj strukturi je nastala zato što je neko ovde došao, a ne zato što smo nekog proterali.

Potrebe u Srbiji, prava u Hrvatskoj

I među ljudima koji su se uspešno integrisali u društvo u Srbiji ima onih sa brojnim nerešeneim problemima. Koji su njihovi najveći problemi i zašto još uvek nisu rešeni?

Osnovni uslov integracije je krov nad glavom. Integracija u Srbiji podrazumeva državljanstvo, rešeno stambeno pitanje, penziju, zaposlenje… Srbija rešava potrebe ovih ljudi, ali njihova prava mora da reši država porekla. Problemi koje imaju sa državom porekla, u ovom slučaju Republikom Hrvatskom, su problem pristupa okupiranoj imovini i poljoprivrednom zemljištu, isplate dospelih, a neisplaćenih penzija, obnavljanje imovine i drugo.

Da li ste do sada u nekom polju uspešno sarađivali sa Hrvatskom na rešavanju ovih pitanja?

Proces regionalne saradnje je doprineo rešavanju pojedinih otvorenih pitanja sa Republikom Hrvatskom kroz regionalnu i bilateralnu saradnju, koju u proteklom periodu nisu remetila politička pitanja, posebno kad je reč o razmeni podataka o licima koja apliciraju za rešavanje stambenog pitanja kako bi se izbegli dupli korisnici, olakšale procedure za pribavljanje dokumenata, ponovo je otvoren rok za podnošenje zahteva za stambeno zbrinjavanje u Republici Hrvatskoj, omogućen otkup stambenih jedinica iz programa stambenog zbrinjavanja, ubrzan postupak konvalidacije radnog staža, započeta isplata devizne štednje.

Kojom dinamikom je tekla integracija izbeglih i prognanih?

Dinamiku su uslovljavala sredstva kojima je Republika Srbija raspolagala, kao i raspoloženost donatora. Integracija još traje. Iz budžetskih i donatorskih sredstava Srbija je stambeno zbrinula preko 25.000 porodica iz BiH i Hrvatske i interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Dohodovno je osnaženo više od 22.300 porodica. Samo iz Regionalnog stambenog programa predviđeno je zbrinjavanje za oko još 1200 porodica (oko 800 stanova, 120 paketa građevinskog materijala…). Uredbom Vlade se na godišnjem nivou obezbeđuju sredstava iz budžeta Republike Srbije za stambeno zbrinjavanje i ekonomsko osnaživanje za oko 400-500 izbegličkih i porodica interno raseljenih lica. Nažalost, još uvek ima između 8500 i 10000 izbegličkih porodica u stanju potreba, kao i 15858 porodica interno raseljenih lica koji ne mogu sami da reše stambene potrebe.

Taj termin „prognanik“ uveden je zvanično nakon Oluje. Izbeglice su oni koji su došli ranije, a onda je mirna reintegracija donela treću kategoriju. Bilo je važno da ljudi imaju pravo na rad. Mnogo ljudi je tada ozbiljno razmišljalo o povratku, nadalo se da će se nešto smiriti, pogotovo zato što je na području Bosne u jednom delu to i ostvareno. Međunarodne garancije su učinile svoje, Aneks 7 Dejtonskog sporazuma je garantovao povrat svih imovinskih prava u Bosni. U roku od tri godine je restituisano svako vaše pravo. Šta ćete vi da radite sa svojim stanom, svojom penzijom, svojim nečim – to je vaše, ali ste ga dobili nazad. U Hrvatskoj nije bilo takve vrste međunarodne garancije i da nije bilo velikih pritisaka da Hrvatska reši jedan broj otvorenih pitanja pre ulaska u Evropsku uniju, i danas bismo pričali o nekim pitanjima koja su stara preko 20 godina. Onda je Srbija omogućila prihvat u državljanstvo početkom 2000-ih i tu je gotova priča sa integracijom, možeš da radiš, državljanin si. Bilo je, doduše, u tom momentu teško za posao i onom iz Leskovca, i onom iz Sečnja, pa i onom ko je došao iz Virovitice. Tu se javlja i problem sekundarne migracije. Najgori gubitnik je onaj kome ostane prazna zemlja. Srbija je na jedan izrazito težak način dobila novih 650.000 stanovnika. I kada se pogleda, gubitnici su samo oni koji su ih proterali. Sledeći korak je bio da i njihova deca odu.

Novi grad veličine Kraljeva

Bliži se popis stanovništva u Srbiji pa će mnoge brojke biti preciznije. Kad je demografska situacija u pitanju, vaša organizacija je zapravo jedna od retkih koja sprovodi vrlo konkretne mere?

Mehanizam se zove Saveti za migracije, postoje u svakoj opštini, članovi su gradonačelnici, njihovi zamenici, šefovi centara za socijalni rad, obdaništa, škola, policija, itd. Svaka opština ima našeg poverenika za izbeglice i migracije. Vremenom ćemo ići prema migracijama i demografiji. Imamo budžetsku liniju u svakoj opštini i do sada smo brojna stambena rešenja dodelili iz budžeta. Mislili smo da ćemo napraviti novi grad veličine Čačka, a napravili smo novi grad veličine Kraljeva i veći. Uspeli smo da bitno usporimo odlazak izbeglica.

Povratak proteranih Srba je odavno završen. Koje su bile najveće prepreke da se on u značajnijoj meri realizuje?

Povratak izbeglica traje i danas, ali je zanemarljiv broj povratnika. Na godišnjem nivou preko Komesarijata koji pruža uslugu besplatnog prevoza selidbenih stvari, vrati se u proseku deset porodica. Kad je reč o povratku izbeglica u Hrvatsku, prema podacima Središnjeg državnog ureda za obnovu i stambeno zbrinjavanje Republike Hrvatske u Hrvatsku se vratilo 133.000 povratnika. Istraživanja koja je sproveo UNHCR u saradnji sa Geografskim fakultetom iz Zagreba kažu da je održivost povratka 40%. Procene Komesarijata su da se u Hrvatsku vratilo oko 70.000 lica. Zbog nemogućnosti pristupa pripadajućim pravima čest je slučaj da se ponovo vraćaju u Srbiju ili da odlaze u treće zemlje.

Dokle je stigao Regionalni stambeni program? Čini se da se i dalje intenzivno realizuju aktivnosti u zbrinjavanju brojnih porodica. Nazire li se kraj izbegličkoj problematici?

Regionalni stambeni program je u završnoj fazi. Do sada je kroz njega stambeno zbrinuto 6.393 izbegličke porodice, a do kraja Programa, što je sredina sledeće godine, ostalo je da se isporuči još oko 1200 rešenja, najviše stanova – u Futogu 152, u Ovči 250, Subotici 44, Vršcu 40, Šapcu 25, Vrnjačkoj Banji 20,… Nažalost, i nakon završenog RSP, prema poslednjem preseku stanja, ostaće nerešeno oko 10.000 izbegličkih porodica.

Često se u javnosti zaboravlja koliko je Srbija bila „izmučena“ nakon 90-ih. Bilo je mesta koja su imala više izbeglica nego stanovnika i nije bilo lako pružiti im svima pomoć. Danas se daleko stiglo sa rešavanjem ovih problema ali je i dalje, očekivano, i dosta komentara da to sve predugo traje. Kako im odgovarate?

U Bosni je rešeno 72.000 slučajeva povrata imovine ljudima koji su bili u Srbiji, i to u periodu od 3–4 godine. U istom tom periodu od ’98. do 2002. u Hrvatskoj nije vraćeno ništa. Ozbiljniji napori i pregovori kreću od 2008. kada je Hrvatska bila prinuđena da uđe u taj proces, nakon Beogradske i Sarajevske deklaracije. Da li je sporo? Neverovatno sporo. Da li bi se nešto rešilo da mi nismo gurali bukvalno, tvrdoglavo i uporno sve ove godine? Ništa.

Ogroman je put i hvala i Evropskoj uniji i UN sistemu koji je napravio neverovatan pritisak na neke od strana da shvate da se radi o malom čoveku, svejedno da li se zove Jovan, Ante ili Mustafa, on mora da ima svoje, on nije ni počeo rat, a najviše je u njemu patio. Zato je sve išlo sporo. Potrebe su u Srbiji, a prava su u Hrvatskoj. Ja sam više nego zadovoljan. Oko 10.000 porodica je ukupno još u potrebi, što iz Bosne, što iz Hrvatske. To nije malo, ali je vidljivo da sa tim možemo u nekom periodu da se izborimo.

Urbicid

Najveći donator Regionalnog stambenog programa, koji u Srbiji sprovodi Komesarijat za izbeglice i migracije, jeste EU. Hrvatska je deo EU. Kakva je njena uloga u tom projektu?

Pored EU, tu je još 14 država donatora Regionalnog stambenog programa. Potrebe u Hrvatskoj su bile daleko veće, a potraživanja su bila vrlo mala. O tome govori i činjenica da u Zagrebu nije napravljena ni jedna zgrada, da ni jedna zgrada nije napravljena u Šibeniku, u Rijeci, u Bjelovaru, Osijeku. Napravljene su dve u Vukovaru gde su polovina korisnika dragovoljci, a druga polovina povratnici. Na području gde je bilo najvećeg gubitka imovinskih prava ništa nije urađeno. Postoji vrlo jasan raspored odakle je ko izbegao i kada to preklopite sa ovom vrstom obnove – potpuno vam je jasno da se neko debelo pazio da ne omogući povratak u gradove. Izvršen je neverovatan urbicid. Sada ako pitate klince Hrvate ko su Srbi, verovatno će vam reći da su to seljaci, traktordžije. A kako traktordžija onaj ko je živeo na Maksimiru? Urbicidom je počelo ‘90–91. Signal da ti mene stvarno prihvataš bio bi da se napravila makar jedna zgrada, zgradica. Ne bi tih 20-ak stanova poremetili etničku strukturu Zagreba. To bi bila sjajna poruka, ali te poruke, nažalost, nije bilo. Ja bih voleo da je Hrvatska aplicirala za 300 miliona i da ih je realizovala, jer bi to značilo da se taj novac potrošio na izbegle i raseljene. Dobro je da je i ovoliko aplicirala, a i ovoliko je zato što je tako moralo. Postoji jedna doslednost hrvatske politike prema Srbima i ona ni jednog trenutka nije posustala, vrlo je jasna.

Radite sa jednom od najranjivijih društvenih grupa. Kolika je osetljivost društva za njihove probleme?

Ima i ranjivijih. Sećam se da je devedesetih godina rađen neki popis, pa se ulazilo svuda, pa tako i u jedno obdanište negde. Pa su pitali te klince u okviru nekog programa psihosocijalne podrške da li u tom obnaništu ima izbeglica. A deca su rekla – Ne, ovde smo samo mi deca. E tako je danas svuda. Postoje tri opštine u kojima je bilo duplo više izbeglica od domaćeg stanovništva. Dve te opštine su sada među najrazvijenijim u Srbiji.

Svedočili ste vrlo teškim sudbinama i životnim iskustvima. Kako se branite od toga da vas ta ogromna nesreća i nepravda ne progutaju, kako čuvate mirnu glavu?

Meni je vek prošao u ovom poslu. Život mi je prošao sa sirotinjom i sa nekim ko je nekoga izgubio. Nema puno smeha, ali je bilo puno radosti. Kad sam počinjao da radim ovde, neki prijatelji su mi govorili da je u ovom poslu lepo to što mogu da budem „deda mraz“. A onda sam shvatio da ni to nije lako. Nekom treba da se obezbedi stipendija, nekom treba proteza za nogu, nekom stan, nekom samo papiri, pa će sve sam, većini treba neki savet, informacija, nekom treba i paket hrane još uvek, što je strašno… Naš program najmanje pravimo mi, naš program pravi onaj kome treba. A kad ste u prilici da bar na jedan deo toga odgovorite i kad posle nekog vremena ljudi smatraju da je podrazumevano da vi to radite, valjda to znači da ne radite to toliko loše. A ja, dok god sam ovde, gledaću da svaku paru dam sirotinji, to je opis mog posla i posla svih ljudi koji tu rade.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: