Njegova dela krase brojne javne površine širom Srbije. Maketu razapetog Isusa Hrista, posutog zlatom, postavio je na stub na kom se nalaze nadzorne kamere na novobeogradskoj raskrsnici i nazvao je „Nova vera“. Na različitim lokacijama po Beogradu često postavlja instalacije kojima se vrlo dovitljivo i kritički referira na savremenu društvenu stvarnost, od Zlatnog kontejnera, preko ogromne kašike koju je inspirisan univerzalnom pričom o raju i paklu postavio u Knez Mihailovoj ulici i nazvao „Kašika za gladne“, pa sve do skulpture „Keep light“ u vidu svetlećeg falusa ispred zdanja Skupštine grada. Od plastičnih flaša bačenih u reku, koje je svojeručno skupljao, napravio je portret TV voditelja Jovana Memedovića, skrećući pažnju na zagađenost reka kao ozbiljan problem. Andrej Josifovski, umetničkog imena Pijanista, arhitekta je po profesiji, docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i ulični umetnik. Svojim radovima svaki put izazove pažnju javnosti, i, što je još bitnije, zamisli i zapita ne samo ljubitelje takvog umetničkog izraza, već i obične prolaznike. Njegovi murali razbijaju sivilo starih fasada i skreću pažnju na neke istinske vrednosti „oličene“ u vidu portreta umetnika, sportista, heroja današnjice. Mnogi od njih su već stekli i kultni status. Među poznatijim su svakako portret patrijarha Pavla, Đure Jakšića, Dragana Jovanovića, Laneta Gutovića, Nikole Jokića, kao i portret Novaka Đokovića na šljaci teniskog kluba na Bežanijskoj kosi, ali i mural junakinje romana leskovačkog pisca Stefana Tićmija Akiko, zatim Plivač, Ronilac, Poruka u boci… Njegov rad propraćen je i u svetskim medijima. Za P-portal govorio je o svojoj inspiraciji, kako onoj koja ga nagoni da se kritički odnosi prema društvu, tako i o nekim neprolaznim vrednostima na koje nas vizuelno podseća.
Spojili ste akademsku karijeru i uličnu umetnost. Kako povezujete ta dva naizgled nespojiva sveta?
Reč arhitektura nastala je od reči arhi (prvi, stari) i tekton (graditelj, umetnik stvaranja), tako da se i oslikavanje zidova u širem smislu može gledati kao tekton, tim pre što je izgled fasade jedan od veoma važnih elemenata izgleda građevine, odnosno projektnog arhitektonskog rešenja.
Živimo u jednom veoma ubrzanom vremenu kada se krupnim koracima grabi napred, što na izvestan način relativizuje ulogu onih koji su postavljali temelje i gradili naše društvo, a oni nikako ne bi smeli da budu zaboravljeni, jer njihova dela žive dokle god je nas
Oslikali ste preko stotinu murala. Među njima su velikani srpske istorije i kulture, ali i neki moderni heroji. Koga biste izdvojili kao posebno važnog i zašto je važno da svi oni budu i na ovaj način prisutni u prostoru?
Živimo u jednom veoma ubrzanom vremenu kada se krupnim koracima grabi napred, što na izvestan način relativizuje ulogu onih koji su postavljali temelje i gradili naše društvo, a oni nikako ne bi smeli da budu zaboravljeni, jer njihova dela žive dokle god je nas. Rekao bih da se sada zauzima takav kurs, kao da sve počinje od nas i da nam se zbog toga dešavaju loše stvari. Mi svakako imamo na koga da se ugledamo i zato su na zidovima oni kojima dugujemo zahvalnost, a pošto drugog izlaza nemamo, ulica je tu da nam otvara oči.
Mnogi kod Vas cene ne samo talenat već i hrabrost da se suprotstavite nepravdi i anomalijama u društvu, makar dolazili sa pozicija moći. Nažalost, ima mnogo pojava u društvu koje isprovociraju vašu intervenciju i aktivizam. Na šta ste posebno osetljivi?
Svedoci smo svakodnevnog urušavanja institucija na kojima jedno civilizovano društvo treba da počiva i zbog toga nam je život kao u odrazu krivog ogledala. Jedino pravilo koje važi je to da nema pravila i da nas je zbog toga sve manje, jer kao u onoj pesmi: „ljudi beže, ljudi beže, ljudi odlaze…” Ne verujem da iko normalan to može mirno da gleda.
Često je Vaš rad usmeren i na čistu afirmaciju nekih vrednosti. Mislimo prvenstveno na oslikane likove nekih izuzetnih ljudi. Ko su ti ljudi?
To su ljudi koji su ceo svoj život posvetili utemeljenju jednog zdravog društvenog poretka, koje će funkcionisati na vladavini prava i biti usmereno moralnim pricipima, u kome će se ceniti znanje i podsticati uzdizanje duha. Bio sam vaspitavan tako da je ono što su oni činili uzorno i da tome treba težiti.
Svedoci smo svakodnevnog urušavanja institucija na kojima jedno civilizovano društvo treba da počiva i zbog toga nam je život kao u odrazu krivog ogledala. Jedino pravilo koje važi je to da nema pravila i da nas je zbog toga sve manje
Počeli ste da prikupljate po dinar za kulturu. Koliko smo svi zajedno skupili do sada? Može li preživeti kultura od toga?
Kultura nam je na aparatima, kako bi se to već reklo štabnim rečnikom, ali su u izgledu bolji dani, jer sve je manje onih koje interesuje šta se sa njom dešava. Kada se o njoj ne bude uopšte pričalo, onda će to biti znak da je došlo do potpune njene stabilizacije i da joj nikakve potpore više nisu potrebne. Stvar je prosvećenosti i stepena svesti, da li će se na to gledati kao na njen kraj ili na konačno izlečenje društva od potrebe za obrazovanjem i duhovnim uzdizanjem, za šta se nepotrebno trošio novac.
Borba za kulturu, borba za zdravu životnu sredinu, za zdravo društvo… Ostane li vremena za igru pored neprestane borbe?
Život je istovremeno i borba i igra, muka i radost. Jedno ide uz drugo, kao sunce i kiša. Da nije muke, ne bi bilo ni radosti. Ja na to tako gledam.
Mnogi Vaši radovi šalju univerzalne poruke, jasne i primenjive u svakom delu sveta. „Balkanski točak života“ ste ipak smestili regionalno. Šta nam je pored tog točka, koji nas sve melje, još zajedničko?
Zajednički su nam uzdasi za vremenom koje su nam pojeli skakavci, a moglo je biti naše.
Da li ljudi razumeju Vaš rad?
Kao i sve drugo što se tiče naših života, razumljivo je, s tim što od nas zavisi šta možemo da prihvatimo, a šta ne.
Kakve angažmane odbijate kao umetnik?
Ne prihvatam ono gde neće biti moje kreativnosti, što neće imati moj lični stvaralački pečat.
Koliko se beogradske ulice uprljane govorom mržnje? Koliko je takvih natpisa po fasadama i prema kome su usmerene? Kako se protiv toga boriti?
Izrazi mržnje su posledica dubokih podela u našem društvu, koje se, kako mi se čini, stvaraju po onoj staroj rimskoj recepturi: „Zavadi pa vladaj”. Treba verovati i boriti se za bolje, jer žrtve nikada nisu uzaludne, ma kako nam se to na prvi pogled činilo. Uvek će neko doći posle nas, kao što i mi na nečije dođosmo. Kakav bi nam to život bio, ako nas niko nikad, po nečemu dobrom, pomenuti neće.
Recite nam nešto više o festivalu Runaway. Koja je koncepcija i koji su najveći uspesi festivala?
Runaway festival je zamišljen kao svojevrsna slikarska kolonija, umetnički district. Okupljanje uličnih umetnika i popularizacija ovog umetničkog pravca kod nas.
View this post on Instagram
Mnoge stvari koje radite su kod nas avangarda, dok su u svetu već ustaljene. Gde tačno kasnimo? A jesmo li negde u prednosti?
Kasnimo zato što se pozivamo na to da ima gorih od nas, a kada svi krenemo za boljima i ciljevi će nam biti sve bliži i bliži.
Možete li čitaocima P-portala otkriti šta novo od Vas da očekuju?
Ovde je puno toga što bi moglo da pristane uz zid, ali sve mora da sačeka svoj dan. Samo nebo zna šta je sledeće.
Ovaj tekst možete poslušati ovdje:
