Neki učitelj u jedom leskovačkom selu, odmah po oslobođenju od Turaka, primetio je za vreme odmora da je učeniku Stanku razbijena glava i upita ga ko ga je udario, a ovaj sleže ramenima.

Učitelj upita ostale đake.

„Udarija ga Koce sas kamen!” – reče jedan.

„Udario ga kamenom, a ne sas kamen!“ – ispravi učitelj ovog, pa se obati Stanku:

„A zašto ti ćutiš, zašto ne odgovaraš kad te pitam?”

„Ne smem, gospodine, će me teraš da ti zborim po gramatiku, pa će me pa tepaš!“ – promuca Stanko.

Miroljubivost, popustljivost, uzdržanost starih Leskovčana izražena je u njihovim poslovicama.

„Krotko jagnje devet majke sisa, a brndžavo (prgavo, nemirno) ne može ni svoju.“

I posebno „Trpi dušo, traj kožo”.

Kod Dragoljuba Trajkovića u Leskovčkom zborniku pronalazimo sledeću misao:

„Uzdržanost ljudi južnomoravskih predela vuče svoje korene iz njihove vekovne kmetovske potčinjenosti, najpre domaćim, a docnije i muslimanskim gospodarima. Taj položaj uticao je nesumnjivo i na njihovu duhovnu skučenost, povučenost u sebe i uzdržanost.“

U jednom selu u okolini Leskovca pre mnogo godina stigla je jedna pokretna poljoprivrdna izložba i škola. O tome je pisala i Politika:

Predavači bi hteli da čuju i sama pitanja od seljaka, ali se ovi retko kad reše da upute kakvo pitanje predavaču, mada su često zadivljeni i to ponekad izražavaju sa „Oooooo!”.

Ovde je seljak zatvoren i ne može da se izrazi. Retko se upušta u razgovor sa ljudima koji ga upućuju. To ne znači svakako, da on nema svoj sud o stvarima i da ih ne gleda kritički. Ali on taj sud zadržava za sebe. Odobrava učitelju i ekonomu u svemu: „Jeste, gospodine, tako je!“ A kad se izmakne, reći će svom prijatelju: „Gospodska rabota. Ne znao on seljačku muku.”

Uzdržavanje pred moćnijima, dakle ne samo kada su to bili ljudi sa strane, važilo je i među meštanima različitih klasa, a važi i danas. Samo je forma drukčija, ako ne i ista. Tu kao da je primenjivano pravilo: „Usta da imaš, jezik da nemaš!”

I ne samo u tim odnosima. Kako antropolog Tanja Petrović primećuje: „Za većinu južnjaka, to je i emocionalni, i lični, i profesionalno veliki problem. Preovlađujuće percepcije južnjačkih dijalekata imaju ozbiljne socijalne, psihološke i kulturne posledice.”

A šta još kažu stručnjaci o ovim pitanjima? Pitali smo Dragana Radovića – urednika književnog programa Leskovačkog kulturnog centra.

„Veliki broj izuzetnih intelektualaca, ljudi od struke, nemaju nikakve probleme ako upotrebljavaju drugi akcenat ili govore govorom svog kraja. Ima izuzetnih stručnjaka iz oblasti nauke i književnosti koji su iz ovih krajeva i kod kojih vidite da ne pogode akcenat, ali vidite da iza njih sija znanje i vrhunski su stručnjaci u svojoj oblasti, a ima i onih koji namerno čuvaju taj zavičajni govor i ništa im ne fali. Dakle, nisam pristalica da se čovek stidi ako tako govori, jer se potpuno razumemo na bilo kom akcentu.“

Na pitanje da li je prisutna neka vrsta diskriminacije prema ljudima koji govore prizrensko–timočkim govorom, naš sagovornik smatra da ipak nije.

„To jesu problemi nesnalaženja za sve koji ulaze u jednu sredinu gde se drugačije govori. Oseća se nelagodnost ali nema razloga za tu nelagodnost. To je jedna od varijanti srpskog jezika, koja je vrlo važna, vrlo dragocena, koja ima mnogo svojih specifičnosti. Ona ne izlazi iz sistema srpskog jezika. Ja ne vidim nikakvu razliku između onoga ko govori ovim dijalekatskom varijatetima, bio to leskovački, zaplanjski, kruševački ili vojvođanski… sve su to nestandardi. Što bi Dalmatinci bili simpatičniji od nas?

To je cela jedna oblast u lingvistici koja se tiče te nelagodnosti, lingvističke neprilagođenosti i tog malo sociološkog aspekta nipodaštavanja ljudi sa tim govorom. Zanimljivo je da nijedan dijalekat nije više izučavan nego ovaj naš prizrensko–timočki. Pisane su studije, gramatika, rečnici“, podseća Radović.

On smatra i da je na teritoriji većeg dela bivše Jugoslavije – jedno jezičko jezgro. Kao i da je vrlo važno sačuvati zavičajni govor.

Dotakli smo se i uticaja koje domaće serije imaju na formiranje mišljenja o tome. Od adaptacija Zone Zamfirove, Ivkove Slave ili Čizmasa s jedne strane, do nekih druguh karaktera iz popularnih serija kao što su Porodično blago ili Bela lađa na koje se gleda sa podsmehom koji često stvara predrasude i sterotipe prema ljudima sa ovog govornog područja.

„Te karakterizacije sa takvim likovima, mnoge nisu na mestu. Ne može se tako predstaviti ceo jedan kraj. Generalizovati. Znate, ovde je drugačija psihologija bila. Ovde nisu bili heroji. Ovde su bili ljudi koji rade. U tradiciji nije bilo da se uz gusle priča i da se provode cele noći i da se busa, nego su ljudi radili danonoćno i zato je u narodnoj umetnosti nešto lirskih formi i mnogo takozvanih malih književnih formi, izreka, poslovica, kletvi, psovki, uzrečica, što je karakteristično za ovaj govor i mentalitet. Što je blago, koje se gubi nažalost“, zaključuje naš sagovornik.

Kažu da je među nekadašnjom leskovačkom omladinom bilo često i sramežljivih ljubavnika – zbog mesnog govora nepodesnog za izražavanje modernih ljubavnih odnosa, za „gospodsko” ljubavno izražavanje.

A da li je?

Da li je leskovački govor melodičan? Leskovački, Vranjanski, južnjački… ili samo treba poslušati Stanišu Stošića, Duška Kostića…

Za istarski, koji se nekima po naglasku učinio sličan leskovačkom, postoji uvreženo mišljenje da je melodičan.

Uostalom, kažu Leskovčani:

„Za pametnog čoveka i komarac je muzika.”