Doktorska disertacija mladog beogradskog historičara Petra Ristanovića, uobličena u knjigu pod naslovom „Kosovsko pitanje 1974-1989″,  zanimljivo je štivo iz najmanje tri razloga. Prvo, knjiga obiluje autentičnim dokumentima iz tada užarene srpske pokrajine u godinama pred tragični rasplet čitave jugoslavenske drame. Drugo, knjiga govori o događajima i procesima koji ni danas nisu završeni i aktualni su ne samo u Srbiji već i u čitavoj regiji, i treće, knjiga posjeduje visoki stupanj znanstvene neutralnosti jer ne brani ni jednu od strana u tom tegobnom povijesnom procesu. Za “Kosovsko pitanje 1974-1989”, profesor na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, Dejan Jović, napisao je da je to “izvrsna nova knjiga mladog historičara Petra Ristanovića i najbolje o toj temi dosad napisana knjiga na srpskom jeziku.”

Gospodine Ristanović, u svojoj znanstveno-istraživačkoj knjizi “Kosovsko pitanje 1974-1989“ obrađujete događaje u pokrajini Kosovo između donošenja Ustava Jugoslavije 1974. i usvajanja amandmana na Ustav Republike Srbije 1989. godine. Ono što bi se moglo reći jest da je na Kosovu to bio period stanovite agonije, kabinetskih pregovaranja unutar Saveza komunista Jugoslavije, postupnog rasta međunacionalnih tenzija i tihog iseljavanja…

Slažem se sa tom ocenom, mada bih rekao da je ta agonija trajala duže. U periodu od 1974.  do 1989. godine ona je isplivala na površinu. Tačnije, postala je svima vidljiva 1981. godine, sa poznatim demonstracijama Albanaca na Kosovu. Moje istraživanje se bavi vremenom od 1974. godine, ali se često osvrćem i na događaje iz sredine 60-ih, koji su promenili karakter Jugoslavije: dakle na Brionski plenum 1966. godine, ustavne amandmane, prve demonstracije Albanaca na Kosovu 1968. godine. Svi ti događaji su bili delovi procesa koji je okončan usvajanjem Ustava Jugoslavije 1974. godine. Najvažnija posledica tih promena kojima sam se ja bavio bila je da su pokrajine, Vojvodina i Kosovo, postale, kako se to govorilo, “gradivni element federacije”, i da dobivaju praktično sve prerogative republike, iako to po imenu i dalje nisu. Na Kosovu, Savez komunista Kosova, u kojem od 1966. dominantnu ulogu igraju Albanci, preuzima potpunu kontrolu nad pokrajinom. Iseljavanje Srba sa Kosova, takozvano “tiho iseljavanje”, kako se kasnije nazivalo, trajalo je još od početka šezdesetih, ali se tada intenziviralo. O tom procesu se nije govorilo, i sprečavano je da se govori, sve do velikih demonstracija Albanaca u martu i aprilu 1981. godine. 

Federiranje federacije

Kompleksnost Jugoslavije, naročito od početka 70-ih, opisao je na vrlo specifičan  način visoki funkcioner Saveza komunista Hrvatske, Vladimir Bakarić, govoreći o “federiranju federacije“. Kako je izgledao taj proces promjene karaktera države iznutra, u vrhovima partije?

Taj proces je dugo trajao. Njegove početke mogli bismo tražiti recimo na kongresu Saveza komunista u Ljubljani 1958. godine, kada se kritikuje birokratizam, odlučivanje iz jednog centra, partijskog i državnog. Početkom 50-ih je proklamovana ideja samoupravljanja, kao suštine samostalnog jugoslovenskog puta u izgradnji komunizma, ali se prvi put posle rata govori da nacionalno pitanje u Jugoslaviji ipak nije rešeno. Nakon toga, trebalo je osmisliti i novi koncept države. Već na tom kongresu, 1958. bilo je uočljivo da se formiraju dve struje. Pripadnici prve zagovaraju centralizovanu državu, u kojoj bi došlo do snažnije integracije i podsticanja jedinstvene kulture i stapanja naroda. Druga struja, međutim, zagovara decentralizaciju, sa većim nadležnostima republika i kasnije pokrajina, koje bi bile sredstvo emancipacije jugoslovenskih nacija. Tito je isprva bio mnogo bliži prvoj struji. Međutim, nakon velikih previranja u partiji u prvoj polovini 60-ih, druga struja je pobedila. Tako je postavljen novi okvir za rešavanje nacionalnog pitanja. Jugoslavija je suštinski postala konfederacija republika–nacija, koje sve manje sarađuju i to je ono što Bakarić naziva “federiranjem federacije”.

Tko je u Savezu komunista Jugoslavije bio nosilac te ideje decentralizacije, a tko zagovornik ideje veće integracije Jugoslavije?

Edvard Kardelj, i praktično čitavo slovenačko partijsko rukovodstvo bili su zagovornici ideje decentralizacije. Bile su to ideje i Borisa Kidriča, ali je on preminuo 1953. godine. Edvard Kardalj, arhitekt jugoslovenskog državnog sistema koji se gradio tokom 60-ih i koji je zaokružen ustavom iz 1974. godine, ključne ideje tog sistema je izneo još 1957. u predgovoru knjige “Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja”. Slovenski komunisti su podršku imali i od dela kadrova iz Hrvatske, a Vladimir Bakarić, o kojem govorite, bio je veliki zagovornik ove ideje. U drugoj struji je bilo najviše kadrova iz Srbije, ali ih je bilo i iz drugih republika, posebno starijih komunista, radničkog porekla, koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni: Ivan Gošnjak iz Hrvatske, Lazar Koliševski iz Makedonije, Đuro Pucar iz Bosne i Hercegovine… Za lidera ove druge struje smatran je Aleksandar Ranković, kao izraziti centralista, iako on tu poziciju nije želelo i sebe nije ni video kao lidera. Njegov pad 1966. godine je značio politički poraz ove struje i tada počinje preoblikovanje države. Kao glavni ciljevi su proklamovani decentralizacija i borba protiv unitarizma, tačnije borba protiv mogućnosti ostvarivanja srpskog hegemonizma. Zbog brojnosti Srba i komunističkih dogmi za vreme Kominterene, i dalje je vladalo uverenje da je srpski nacionalizam najopasniji. Država se preoblikuje tako da u suštini postaje konfederacija nezavisnih republika, a po mnogo čemu i pokrajina, koje su po svojim pravima, sa odnosom koje imaju sa republičkim centrom, u stvari postale potpuno nezavisne. Izgrađen je sistem u kome republika Srbija nije imala formalnog načina da utiče na politiku u pokrajinama. Bio je to veliki izvor političke tenzije i produbljivanja krize tokom 80-ih.

Samoupravljanje i decentralizacija

Kako se slažu ideologija i nacionalno pitanje: da li komunisti mogu biti i nacionalisti?

Kako da ne. Kada danas čitate njihove govore, oni su jako teški za čitanje i puni ideoloških fraza, ali se u jednoj ili dve rečenice može otkriti šta su oni stvarno hteli da kažu i na šta su zapravo mislili. Činjenica je da je kod jednog broja komunističkih rukovodilaca postojala snažna nacionalna identifikacija. Kada govorimo o njihovom nacionalizmu moramo biti svesni da se radi o drugačijem nacionalizmu od onog u društvima građanske demokratije. On je uvek skriven iza fraza i komunističkog vokabulara. Nacionalna identifikacija u Jugoslaviji nikad nije bila zabranjena, a od početka 60-ih je i ohrabrivana. Od tada se napada jugoslovenstvo i kritikuje kao maska za unitarizam. Nacionalna emancipacija je podsticana, ali je kod mnogih ona prerastala u nacionalizam. Albanci na Kosovu su izrazit primer. Što se srpskih komunista tiče, oni su mnogo češće optuživani za lažni internacionalizam, da pod krinkom jugoslovenstva od Jugoslavije žele da stvore proširenu Srbiju. O srpskim nacionalnim interesima praktično niko od njih tada nije govorio, osim pojedinih otpadnika, jer je nad svima stajao “roditeljski greh” tzv. srpskog hemenonizma iz vremena Kraljevine. Za jugoslovenske komuniste, prema Lenjinovom učenju, nacionalizam najveće nacije je uvek najopasniji. Srpski komunisti su bili naučeni da im je borba protiv njega dužnost, i u govorima su ga uvek osuđivali.

Zar parola samoupravljanje plus decentralizacija, u 60-ima i 70-ima, nije bila brana svakom nacionalizmu?  

Ta parola “samoupravljenje i decentralizacija” je bila proklamovana ali nikada nije do kraja sprovedena u praksi. Decentralizacija je izgledala tako da ste umesto jednog saveznog, jugoslovenskog centra odlučivanja imali šest republičkih centara, plus dva pokrajinska, a onda je u republikama vlast u rukama partije bila potpuno centralizovana. Naravno, postojala su lokalni centri odlučivanja, ali su bitna pitanja donošena na republičkom i pokrajinskom nivou. Od 1974. godine jugoslovenska federacija, sa republikama-nacijama, suštinski sve više ide prema konfederalnom modelu. Naravno, problem u praksi je nastao tamo gde te republike nisu bile jednonacionalne nego su bile etnički i kulturno mešovite.

Stanje na Kosovu u tim vremenima, iz niza sporadičnih incidenata i međunacionalnih trzavica, preraslo je u jugoslavensku dramu. O Kosovu su svi govorili, ali se stanje nije popravljalo?

Moj je utisak da je problem Kosova, u trenutku kada je u javnosti otvoren 1981. godine, zbog ustrojstva jugoslovenskog sistema već bio nerešiv. Jedini ko je mogao da interveniše na terenu, i formalno i stvarno, bilo je pokrajinsko rukovodstvo Kosova. Međutim, oni su zarad svojih političkih interesa, očuvanja autonomije i, ništa manje važno, očuvanja fotelja, sve vreme umanjivali ozbiljnost stanja. Vođene su iscrpljujuće diskusije zašto se Srbi iseljavaju, da li i koliko ima pritisaka na njih, kakva treba da bude zastava albanske narodnosti, kakvi su međunacionalni odnosi… Sve to je stvaralo dodatnu podelu među građanima. Rukovodstvo republike Srbije, državno i partijsko, nije imalo način da direktno utiče na stanje na terenu. U Beogradu jeste postojao interes da se to stanje sredi, ali su realni problemi na Kosovu isto tako korišćeni kao argument da, ponovnom promenom ustava, treba pokrajine vratiti pod okrilje republike. U političkoj borbi problemi na Kosovu su upotrebljavani i zloupotrebljavani od strane oba rukovodstva. Postojao je i treći faktor, savezno rukovodstvo, koje je makar u početku imalo autoritet da utiče da se nešto menja na bolje, ali je ono izabralo da se ne meša.

Zašto?

Savezno rukovodstvo se, suštinski, nije mešalo u situaciju na Kosovu sve do 1986. godine, jer nije postojao konsenzus na državnom nivou šta tačno treba da se uradi. Jedna struja u saveznom rukovodstvu, kadrovi iz Slovenije, potom deo kadrova iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, smatrali su da ako bi se išlo na ponovo približavanje pokrajina republici Srbiji, to bi mogao da bude presedan za recentralizaciju Jugoslavije. Računica im je bila da je manja šteta da problemi na Kosovu tinjaju i traju, nego da se uđe u neki proces koji bi mogao da bude štetan po njihove interese. Savezno rukovodstvo je davalo zadatke pokrajinskom rukovodstvu da stvari menjaju i popravljaju, ali, u praksi sve je to teklo sporo, nevoljno, i praktično bez rezultata. Drama Jugoslavije je već uveliko trajala. Svima su na prvom mestu bili vlastiti interesi, republika i pokrajina. O celini, Jugoslaviji, retko je ko razmišljao. Posledica toga je bila kriza koja je stalno tinjala i neumitno rasla.

Skojevska solidarnost

Koliko su se jugoslavenski komunisti u to vreme osjećali Jugoslavenima?

Jugoslovenstvo je od sredine šezdesetih imalo negativan prizvuk. U govorima funkcionera Saveza komunista se često isticalo da jugoslovenstvo ne sme biti maska za unitarizam i ideju centralizovane države. Zbog toga je i parola “bratstvo i jedinstvo” od početka 70-ih zamenjivana mnogo bezličnijom parolom “zajedništva”. Najsnažnija identifikacija sa Jugoslavijom je postojala kod starih kadrova, koji su prošli Drugi svetski rat i revoluciju, suprostavili se Staljinu i kod njih je postojala određena “skojevska solidarnost”, kako je to nazvao funkcioner iz Srbije, Dragoslav Marković. Oni su želeli da Jugoslavija, u nekom obliku, opstane. Međutim, kada su oni sišli sa scene i kada je na nju stupila nova generacija, ona koja se zaklinjala u “računajte na nas”, pokazalo se da više nema ni volje ni interesa da se živi u zajedničkoj državi.

Kako se u svemu tome na Kosovu ponašalo albansko komunističko rukovodstvo?

Najlakše bi bilo reći da su svi albanski funkcioneri na Kosovu od 70-ih na ovamo bili nacionalisti i separatisti. To nije tačno. I kod njih je postojala široka ideološka lepeza, različiti odnos prema Jugoslaviji i albanskom nacionalnom pitanju. Bilo je onih jugoslovenski opredeljenih, kao recimo Sinan Hasani, koji je zbog toga optuživan da je “izdajnik albanskih nacionalnih interesa”, potom Kolj Široka, kome su opet uzimali za greh što je oženjen Srpkinjom. Bilo je i onih kao, Rahman Morina, takođe oženjen Srpkinjom, koji je, s pravom, smatran za “Miloševićevog čoveka”. Da bi se razumeo odnos albanskih rukovodioca prema Jugoslaviji možda je najbolji primer najuticajniji albanski političar, čovek čije su slike nošene ulicama zajedno sa Titovim – Fadilj Hodža. On je bio lider tzv. đakovačke grupe, koju je činilo dvadesetak kadrova i koji su do druge polovine 80-ih imali praktično apsolutnu vlast u pokrajini. Kolega iz Prištine, Ethem Çeku, piše o dopisu koji je konzul Albanije u Beogradu 1970. godine poslao u Tiranu, u kojem navodi kako je u ličnom razgovoru sa Fadiljom Hodžom zapazio da je kod njega snažno izražen osećaj “albanizma”, te da mu je Fadilj Hodža rekao da će, ukoliko dođe do napada na Albaniju, biti verni vojnik Envera Hodže i da se nijedan Albanac sa Kosova neće boriti protiv naroda Albanije. Hodža je, kao i većina albanskih funkcionera sa Kosova, bio pragmatičan u politici. Njihov prvenstveni cilj bilo je stvaranje albanske republike u Jugoslaviji, dok bi dalje rešavanje albanskog nacionalnog pitanja ostalo nekoj narednoj generaciji. To je, otprilike i bila mera njihovog jugoslovenskog opredeljenja.

Kako su albanski komunisti na Kosovu vjerovali da će se ostvariti  cilj o kojem govorite: Kosovo – republika?  

Albanci, komunisti sa Kosova i Metohije, intelektulaci, opštinski funkcioneri, svi su skoro jednoglasno tražili proglašenje republike tokom debate o ustavnim amandmanima 1968. godine. Kada su shvatili da do toga neće doći, izbile su demonstracije na kojima se tražila republika, a čuli su se i povici za ujedinjenje Kosova sa Albanijom. Pokrajinski rukovodioci su, međutim, bili oprezni. Shvatili su da od formalnog proglašenja republike nema ništa, ali su zato izdejstovali brojne druge ustupke: iz naziva pokrajine je izbačena reč Metohija, pokrajine su ušle u savezni ustav i postale element federacije, dobile su ustav umesto statuta i potom institucije potpuno nezavisne od republičkih, a Albanci na Kosovu su dobili pravo da koriste zastavu istovetnu zastavi Albanije… Od tada, cilj političkog pokrajinskog rukovodstva je bio da pripremi teren za proglašenje republike u nekom narednom krugu ustavnih promena. Glavni način da se to postigne je bila albanizacija pokrajine. Ukratko, to znači nametanje potpunog albanskog identiteta pokrajini. U praksi, za Srbe na Kosovu je to značilo diskriminaciju, sistemsku, na primer pri zapošljavanju, pred organima uprave, sudovima, ali i vansistemsku, u svakodnevnom životu. Direktna posledica toga je bilo iseljavanje Srba. O brojevima je nezahvalno govoriti, ali okvirno, od početka 60-ih pa do 1981. sa Kosova se iselilo oko 120.000 Srba. Potom do kraja 80-ih iselilo ih se još oko 28.000…

Upravljanje besom masa

Početkom 80-ih Kosovo je postalo jugoslavenska tema. Bilo je tu raznih platformi, mjera, važnih sjednica. Mijenjali su se lideri na obje strane, srpskoj i albanskoj. Posljednji čin su odigrali Slobodan Milošević i Azem Vlasi. Legenda kaže da je na zadnjem sastanku 1988. godine, nakon što je smijenjen, Vlasi dobacio Miloševiću: “Još ćeš ti mene od blata praviti.“ Čini se da je taj susret bila posljednja prilika za nekakav dogovor.

Mislim da u tom trenutku, koji spominjete, prave mogućnosti za dogovor više nije bilo. Čini mi se da je 1985. godina bila presudna tačka bez povratka. Tada se dogodio, uz sve ostalo, poznati “slučaj Martinović”, povređivanje Đorđa Martinovića iz jednog sela pored Gnjilana. Slučaj eskalira u javnosti, a srpska i albanska strana ga tumače na potpuno suprotan način. Za to vreme dnevne novine pune su vesti o hapšenjima ilegalnih grupa, osudama mahom mladih Albanaca na dugogodišnje kazne robije, stižu protivrečne vesti o slučaju Martinović i tada počinje da se formira jedno novinarstvo koje danas zovemo tabloidnim i senzacionalističkim. Do 1985. još postoji neki obzir i profesionalni takt u izveštavanju. Od 1985., malo po malo, do recimo “slučaja Keljmendi” 1987. i ubistva četvorice regruta koje je vojnik Aziz Keljmendi počinio u kasarni u Paraćinu, pisanje beogradske štampe prerasta u antialbansku kampanju. S druge strane, u medijima na albanskom jeziku na Kosovu, stvara se atmosfera da je čitava srpska i jugoslovenska politika antialbanska. Iskopani su nacionalni rovovi i tu teško da je postojala realna mogućnost za dogovor.

Postoji opšte mišljenje da je fitilj za eksploziju međunacionalnih tenzija na Kosovu potpalio Slobodan Milošević. S druge strane, poznati arhitekt, autor spomenika u Jasenovcu i bivši gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović, u svojoj knjizi “Mrtvouzice“ smatra da je zapaljena masa, od Prištine do Beograda, stvorila Miloševića. Što vi mislite?

Dokumenti do kojih sam došao tokom istraživanja upravo to pokazuju: Milošević nije bio uzrok nego posledica čitavog procesa koji se valjao godinama. Od početka 70-ih smenjuju se garniture partijskih funkcionera u Savezu komunista Srbije, od Dragoslava Markovića, Petra Stambolića, Ivana Stambolića i drugih i svi do jednog imaju isti cilj: da vrate pokrajine pod okrilje Srbije. To nije samo želja, već se to konkretno pokušava, 1977., pa 1981., pa 1984. godine a Draža Marković, tadašnji predsednik Skupštine SR Srbije o tome razmišlja još pre nego što je Ustav iz 1974. usvojen! Svaki put ti pokušaji propadaju jer za njih nije bilo podrške iz federacije, zbog straha od unitarizma i zbog nacionalnih interesa drugih republika. U tim godinama Milošević je bankarski direktor, pa potom partijski činovnik, koji na sastancima govori mahom o ekonomiji. Do aprila 1987. Kosovo uopšte nije bila tema kojom se Milošević bavio. Međutim, tamo situacija postaje sve gora, a na dugim iscrpljujućim sastancima partijskog rukovodstva se beskrajno pregovara, jedni druge pritiskaju, traže savezništva, diskutuju, dok među građanima frustracija raste. Ne treba zaboraviti ni da je to vreme duboke ekonomske krize i naglog siromašenja. On odjednom ulazi u ring, sukobljava se sa svojim mentorom Ivanom Stambolićem i obećava da će prekinuti besplodna pregovaranja i da će problem Kosova rešiti brzo i efikasno. Situacija je stvorila Miloševića, a kada se popeo na vrh piramide, onda je vladao sam. Saradnike i savetnike je lako odbacivao: savremenici kažu da je jak uticaj na njega imala samo supruga, Mira Marković. Njegova politika do kraja 80-ih je pokušaj da upravlja besom masa, koju on nije izazvao, ali ju je po potrebi raspaljivao. Tako je uklonio Stambolića, tako je smenio pokrajinska rukovodstva i izgurao ustavne promene, ali su posledice takve politike kasnije došle na naplatu.

Sedma republika

Što se zapravo dogodilo u Kosovu Polju kada Milošević uzvikuje tu kobnu rečenicu “Niko ne sme da vas bije“?

Milošević, kao predsednik Predsedništva CK SK Srbije odlazi u Kosovo Polje, po nagovoru Ivana Stambolića, predsednika Predsedništva Srbije, u aprilu 1987. godine. Kao što sam rekao, iz zapisnika sa partijskih sastanaka se jasno vidi da za Miloševića do tada Kosovo nije tema kojom se bavi. Kada na sastancima mora nešto da kaže, stiče se utisak da on problem Kosova uopšte ne razume, a Srbima sa Kosova Milošević je bio praktično nepoznat. Kada je krenuo u Kosovo Polje Milošević nije znao šta ga čeka, niti su Srbi sa Kosova znali šta da od njega očekuju. Miloševića je dočekalo 20 hiljada gnjevnih ljudi, koji nose jugoslovenske i partijske zastave i koji kliču bratstvu i jedinstvu. Na njega, kao komunističkog dogmatu, to je ostavilo utisak. Sastanak još nije bio ni počeo, a do njega su dospeli povici da je došlo do sukoba okupljenih građana sa milicijom. Milošević govori sa prozora, pa potom silazi u masu, iako je od mase uvek zazirao. Čuvenu rečenicu “Niko ne sme da vas bije” izgovorio je instinktivno, na povik okupljenih da ih milicija tuče. Pokojni novinar, Slavko Ćuruvija, kasnije je pričao da se Milošević tresao od uzbuđenja i uznemirenosti. Rečenicu je, to se vidi i na snimcima, u sveopštoj galami čulo jedva nekoliko ljudi oko njega. Potom je puštena na večernjem TV dnevniku i ušla je u legendu kao najvažnija rečenica tog vremena.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, Branko Horvat, napisao je tih godina knjigu skoro identičnog naslova kao vaša, “Kosovsko pitanje“, u kojoj je predložio da se problemi na Kosovu mogu riješiti jedino na način da Kosovo postane sedma jugoslavenska republika. Što vi mislite o toj tezi?

Knjiga profesora Horvata je značajna jer je pokušao da temi pristupi kao naučnik, koliko je to bilo moguće u tadašnjoj, zapaljivoj atmosferi. Možda bi se sa tom knjigom moglo polemizirati ili njoj mnogo šta osporiti, ali 1987. atmosfera je već bila toliko uzavrela i javno mnjenje je bilo toliko podeljeno da knjiga nije bila primljena kao naučno delo, već kao oruđe u političkoj borbi. Već tada jedne su se knjige na jedan način čitale recimo u Ljubljani ili Prištini a na drugi u Beogradu. Tu Horvatovu tezu, da su Albanci sa Kosova mogli da vide svoju budućnost u Jugoslaviji, ali nikako ne u Srbiji, kasnije je isticao i Koča Popović. Ima u njoj istine, međutim, treba reći i da je jugoslovensko rukovodstvo predugo izbegavalo da se angažuje na rešavanju situacije na Kosovu i tako je direktno uticalo da se stvari okončaju kako su se okončale.

Na kraju, tu kvadraturu kosovskog kruga u to vrijeme možda najbolje oslikavaju dvije fotografije: na jednoj Stipe Šuvar u rudniku Trepča, duboko ispod zemlje, u ikonografiji Titovih slika i jugoslavenskih zastava, razgovara s kosovskim rudarima koji su u štrajku i druga, na kojoj se vide građani srpske nacionalnosti koji, noseći također Titove slike i jugoslavenske zastave, kreću pješke na put za Beograd. Kako vi vidite te fotografije? 

To su scene kao iz grčke tragedije, recimo treći čin, gde događaji neumitno idu prema svom tragičnom kraju i tu se zbivaju neke zaista epske scene. I jedni i drugi junaci sa tih fotografija upotrebljavaju istu ikonografiju, nose iste slike i zastave a deli ih do zuba naoružan policijski kordon. Puno je snažnih fotografija iz tog perioda i sve one su vrlo potresne. Ljudi na njima jesu bili izmanipulisani, ali su svi verovali – i u tome leži taj starogrčki tragizam – da se bore za svoju decu. To je odraz jedne nemoguće situacije, trenutak tik pred tragični rasplet događaja.

Kako to da je između tih ljudi, Srba i Albanaca, koji u tom trenutku ili tih godina pokazuju da veruju u iste ili slične vrednosti, jaz bio tako tragično dubok?

U tim godinama, do kraja 80-ih, u pozadini svega je bila politička borba partijskih rukovodstava, ne samo onih iz Beograda i Prištine. Bilo je tu puno suprotstavljenih interesa, ne samo nacionalnih, i u toj zakulisnoj borbi sve strane su zloupotrebljavale narod. Snaga partijskih argumenata crpljena je iz tzv. autoriteta masa, parijski lideri su se ponašali kao tumači interesa svoje nacije, što je vodilo u sve dublje podele. Ne treba živeti u iluziji da su između Srba i Albanaca na Kosovu ranije vladali jako dobri odnosi. U najboljem slučaju bio je to oprezni suživot i kroz istoriju stečena svest da je bolje da jedni sa drugima žive u miru, da sarađuju i da se tolerišu. Kada je došlo do sukoba političkih elita 70-ih i 80-ih godina, te mase su zloupotrebljivane i iskopani su još dublji rovovi: ljudi su militarizovani i to je jedan od ključnih zaključaka moje knjige. Istorijske okolnosti nisu bile povoljne, ali su partijske elite zaslužne što se pokazalo da je projekat Jugoslavije neodrživ i da se okončao tako kako se okončao.