Beograd je uvek nekako važio za regionalnu prestonicu kulture. U naredna četiri meseca, čak i da je taj nezvanični status bio upitan, svakako i zasigurno će biti kulturni centar regiona. Jedina umetnica s ovih prostora koja se uzdigla do svetske slave takvih razmera, Marina Abramović, nakon brojnih evropskih gradova stigla je sa svojom retrospektivnom izložbom u svoj rodni grad.

Izložba pod nazivom “Čistač”, postavljena krajem septembra u obnovljenom Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, predstavlja njen svojevrsni povratak kući, gde je poslednji put samostalno izlagala još 1975. Izložba prikazuje različite faze njenog rada, od ranih slikarskih i konceptualnih, preko samostalnih performansa i zajedničkog rada sa tadašnjim umetničkim i životnim partnerom Ulajem, do kultnih radova iz samostalne faze, a sadrži i dodatni materijal – arhivsku građu, fotografije, scenografije, projekcije filmova, kao i “reizvođenja” njenih performansa koje izvode odabrani mladi performeri.

Među ukupno više od 120 radova našla su se antologijska dela umetnosti performansa – serija Ritam, Lips of Thomas, performans Umetnik je prisutan, koji je i učvrstio njenu poziciju svetske zvezde, Balkanski barok – za koji je 1997. dobila Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji, gde čeličnom četkom skida ostatke krvi i mesa s krvavih kravljih kostiju, simbolima rata devedesetih na teritoriji Jugoslavije… Opsesivna tema njenih umetničkih performansa najčešće je bila istraživanja granice bola, izdržljivosti tela i psihe, a izvedbe uvek radikalne, na granici fizičke i mentalne izdržljivosti, što će sve posetioci u naredna četiri meseca, koliko će izložba trajati, moći da “osete”.

Izložba “Čistač”, koja sažima, “pročišćava” njenu karijeru dugu već pola veka, premijerno je održana 2017. u Stokholmu, a obišla je i Dansku, Norvešku, Nemačku, Italiju i Poljsku. Kustosi beogradske, poslednje stanice na toj turneji, jesu Dejan Sretenović (MSUB), Lena Esling (Moderni muzej), Tine Kolstrup (Luizijana muzej moderne umetnosti) i Zuzane Klajne (Bundeskunsthale). Nakon svih svetskih festivala, muzeja i scena, konačno i u gradu u kom je provela mladost, gde je postavila temelje svog umetničkog izraza, a izložbu je posvetila upravo mladim generacijama.

Marina Abramović rođena je u Beogradu 1946., gde je provela prvih 29 godina. Studirala je na beogradskoj Likovnoj akademiji, a neko vreme je provela i na zagrebačkoj, na postdiplomskom studiju u klasi Krste Hegedušića. Često je govorila, pa i pisala u svojim memoarima “Hod kroz zidove”, o svom detinjstvu i mladosti u Jugoslaviji, ne baš na afirmativan način. Umetnost je za nju bio način pobune. Ovu izložbu nazvala je “Čistač” jer, kako je objasnila, voli ideju čišćenja prošlosti, sećanja. “To je fizička i mentalna metafora, ali i duhovna”, rekla je.

Složen, ambivalentan odnos koji je sa svojim zavičajem decenijama održavala i danas se, uoči i nakon njenog povratka u rodni Beograd, ogleda u brojnim novinskim napisima. Za razliku od skoro pola proteklog veka, zadrška je ovaj put jednostrana. Marina Abramović, jedna od najvećih savremenih umetnica današnjice, dočekana je u Beogradu uz glasno negodovanje i dnevnopolitička previranja, a izložba je nazvana – propagandnim činom. Umetnica čiju je retrospektivu u njujorškom Muzeju moderne umetnosti videlo rekordnih 850.000 posetilaca, koja je uvrštena u Tajmovu listu najuticajnijih ljudi na svetu, o kojoj su napisana kapitalna izdanja, snimljeno više filmova, o čijem opusu se uči na brojnim svetskim univerzitetima, koja ne samo da je prošla vrednovanje istorije umetnosti, već je u njoj ispisivala nova poglavlja, pomerala granice… u Beogradu je u velikom delu javnosti obeležena, etiketirana, skoro pa nepoželjna. Zašto? Izložba je organizovana uz podršku Vlade Srbije, a Marinu Abramović da izlaže u Beogradu pozvala je lično premijerka Ana Brnabić.

U pokušajima da je ukalupe u profil “režimskih umetnika”, argumenti se kreću od nedoslednosti u njenim izjavama i intervjuima, koji se najčešće tiču biografskih podataka, tj. porekla i osećaja (ne)pripadnosti, zatim je tu ogroman budžet izdvojen za izložbu s obzirom na prilike u Srbiji (oko 150 miliona dinara, od čega je oko 80 miliona obezbedila Vlada, a ostalo sponzori), neke od zamerki koje su tema šire javnosti su i to da je komercijalizovala svoj odnos prema Jugoslaviji, da je sebe predstavljala kao žrtvu tog sistema… “Kad bih čitala šta su o meni pisali 70-ih godina, ne bih iz kuće izašla. Isto tako i ovih dana”, rekla je na konferenciji za novinare i pročitala nekoliko zanimljivih novinskih napisa poput “ko ne ode na izložbu, biće uhapšen”.

Kao i 70-ih, i danas mnogi pokušavaju da je diskredituju. Nije teško skliznuti u pojednostavljivanje, uprošćavanje njenih radova. Tako začuđujući, zahvalni su za to. Samo se čini da danas kritičari posežu za drugim argumentima, jer je njeno delo prošlo ispite i teorije i kritike umetnosti. “Ja sam sa Balkana, i ako živiš negde daleko u svetu, uvek imaš Balkan u sebi. Balkan je na mostu između Istoka i Zapada, a na svakom mostu duvaju vrlo snažni vetrovi. Mi smo proizvod tih vetrova i vetrova samih sa sobom. Zbog toga imamo energiju da možemo ludački da volimo i mrzimo, budemo osetljivi, zaboravimo. To su elementi mog rada”, objasnila je i sama umetnica.

Samo, uz čitav spektar najkreativnijih pokušaja da se diskredituje i izložba i umetnica sama, niko nije imao povoda da ukaže na to da se inicijatorka ove izložbe, tj. premijerka, pa ni Vlada Srbije upliću u muzejsku politiku ili u integritet same izložbe. Uostalom, kako je u jednom intervjuu rekao Dejan Sretenović, kustos Muzeja savremene umetnosti i beogradske izložbe, Marina nije politički naivna niti se njome može manipulisati, jer ona strogo kontroliše upotrebu svog lika i dela i tu ne pravi kompromise.