Od 1. oktobra ove godine u pasošima koje izdaje Republika Srbija u rubrici državljanstvo više neće pisati “srpsko”. Pisaće “državljanstvo Republike Srbije”. Država se na ovaj korak odlučila nakon zahteva koji je zaštitniku građana podnela Stranka za Sandžak. Inicijativa je pokrenuta još krajem 2016. godine zbog toga što se, kako su rekli, “manjinski narodi, odnosno nesrpski narodi u Republici Srbiji, podvode pod odrednicu srpsko“. U Stranci za Sandžak, na čelu s tadašnjim predsednikom Fevzijom Murićem, smatrali su da se na taj način krše prava manjinskih naroda u Srbiji.

Naizgled bezazlena i birokratska izmena koja samo precizira, sužava značenje, no i oni koji su je inicirali i oni koji je osporavaju selektivni su u navođenju argumenata. Pridev “srpski” po rečnicima srpskog jezika, barem trenutno, dok se jezički znalci drugačije ne dogovore, ima dva značenja – jedno koje se odnosi na etničku zajednicu i drugo koje se odnosi na državu Srbiju. Promena dakle nije bila neophodna, trenutna formulacija s prisvojnim pridevom je po lingvističkim kriterijumima legitimna. Takva formulacija je, uostalom, u vezi državljanstva u mnogim zemljama sveta uobičajena. Međutim, legitiman je i prisvojni genitiv “Republike Srbije”. Ipak, zbog one druge, nacionalne konotacije koju pridev “srpski” može imati, zaštitnik građana odlučio je da prihvati zahtev Stranke za Sandžak, uz obrazloženje da “treba napraviti jasnu razliku koja će uticati na bolji osećaj svih onih koji jesu državljani Republike Srbije, ali koji se ne smatraju delom srpskog naciona”. Ministarstvo unutrašnjih poslova prihvatilo je njegovu preporuku i od jeseni u novoizdatim pasošima niko neće imati srpsko državljanstvo, već isključivo državljanstvo Republike Srbije.

Kako to često biva s jezikom na kom se jasno oslikavaju i društvena strujanja i tendencije, i ovaj put su se na njega odrazili vanjezički motivi. Dve strane, na sreću ne tako brojne ni glasne, insistiraju na tome da su im prava ugrožena, jedni jer se do sad koristio pridev “srpski”, drugi jer će se od sad koristiti sintagma “Republike Srbije”. Sve, naravno, jer postoji i nacionalna komponenta, koje se jedni (poput podnosilaca predloga za izmene u pasošima) gnušaju ako je ne osećaju kao svoju, čak i kad je samo u korenu reči i kad se nužno ne odnosi na naciju već na državu, a drugi je (poput Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU) priželjkuju u svakom kontekstu i svako odstupanje od nje grčevito proglašavaju izdajom i samoporicanjem sopstvenog naroda.

Nije bilo ni neophodno ni ekonomično, ali odluka zaštitnika građana doneta je u korist manjina. Time se Srbija zaista može ponositi. Samoporicanje bi bilo da je drugačije. Samoporicanje bi bilo kad bi kulturni i nacionalni identitet bio ugrožen ako se eksplicitno i opetovano ne imenuje i ne naglašava, ako postoji zaziranje od svega drugačijeg i težnja da se to drugačije prećuti ili ućutka. Insistiranju na prefiksima koji mogu značiti i nacionalnu oznaku Srbija nije sklona. Jer je zemlja svih svojih građana, i srpske i nesrpske nacionalnosti.

Zamislimo sada da je sličan zahtev podnet u državi Hrvatskoj u kojoj su i manjinska prava ugrožena i osporavana, a kamoli “osećaji”. Teško. Hrvatska ima potpuno drugačiju praksu koju dosledno sprovodi gde god je to moguće, a i tamo gde nije, gde ni po kojim kriterijumima nešto ne odgovara odrednici “koji se odnosi na Hrvate i Hrvatsku”, istrajnim ponavljanjem ovako nešto postane prihvatljivo i uobičajeno. I tamo gde je to primereno i u skladu s međunarodnom praksom, i tamo gde baš i nije, gde bi postojala i srećnija i primerenija rešenja, sve je – hrvatsko. Od hrvatskih domova kao društveno-kulturnih centara u svim većim mestima koji ovim prefiksom “hrvatski” kao da poručuju da su samo za hrvatsku kulturu rezervisani, pa sve do artikala u katalozima supermarketa koji nude hrvatske odojke ili jaja hrvatskih farmi. Javne ustanove, udruženja i organizacije, političke stranke, toponimi, čak je i Primorje hrvatsko, valjda da se neuki turisti ne bi zbunili pa pomislili da se sunčaju na grčkoj ili crnogorskoj plaži.

Jezik, kultura i društvo čine simbiozu i razumevanje samog jezika moguće je tek nakon uvida u društvene i kulturne obrasce u okviru kojih se posmatra. Tako samo jedan mali uzorak zvaničnih naziva u jeziku, za koji mnogi uglednici nedavno potpisaše da je zajednički, pokazuje da se, ako ni po čemu drugom, hrvatska i srpska varijanta tog zajedničkog jezika razlikuju po strepenu nasilja koje se nad njom vrši, a koje je u isto vreme odraz društvenih prilika. Tako u tom “zajedničkom” nam jeziku istovremeno egzistiraju pojmovi Hrvatski pravopis i Pravopis srpskog jezika, Hrvatski sabor i Narodna skupština Republike Srbije, Hrvatska radiotelevizija i Radiotelevizija Srbije, Hrvatski sportski savez i Sportski savez Srbije, Hrvatski autoklub i Auto-moto savez Srbije, Hrvatske ceste i Putevi Srbije, Hrvatski Telekom i Telekom Srbija, Hrvatska vojska i Vojska Srbije, Hrvatska pošta i Pošta Srbije, Hrvatske željeznice i Železnice Srbije…

Nesigurnost i posesivnost su poprimili tolike razmere da su čak i Srbi poreklom iz Hrvatske – hrvatski. Pritom analogija za druge zemlje i narode, naravno, ne važi. Nećete čuti u javnom diskursu ni ovde ni tamo (s koje god strane gledali) za “srpske Hrvate”.