Jeromonah Ignjatije (Šestakov), sabrat moskovskog Sretenjskog manastira, profesor tamošnje bogoslovije i urednik srpske verzije najvećeg ruskog pravoslavnog sajta Pravoslavie.ru, povodom izložbe posvećene poslednjoj carskoj porodici Romanov, boravio je u Zagrebu i bio gost Crkvene opštine zagrebačke i Srpskog privrednog društva Privrednik. Ovaj neumorni pravoslavni misionar tom prilikom je za P-portal govorio o rusko-srpskim odnosima, duhovnim problemima savremenog društva, Kosovu i Metohiji i, naravno, izložbi fotografija „U susret Ruskom Caru“.

Sretenjski manastir odakle dolazite je po mnogo čemu specifičan. Recite nam nešto više o njemu.

Specifično je najpre to što se manastir nalazi u samom centru grada. To je jedan od najstarijih ruskih manastira, osnovan 1395. godine. Na ovom mestu dogodio se susret, odnosno sretenje ikone Presvete Bogorodice Vladimirske, kada je Rusiju napao Temerlan na ovom mestu mitropolit i veliki knez sreli su ovu ikonu i ona je bila zaštita, nakon molitve ovoj ikoni Temerlan je pobegao iz Moskve. Tako je osnovan naš manastir, ne u čast Sretenja gospodnjeg nego sretenja ikone Presvete Bogorodice Vladimirske. To je naša najveća svetinja, i sada se čuva u hramu svetog Nikolaja pri Tretjakovskoj galeriji.

Manastir je poznat i po tome što je posle revolucije bio centar odbrane pravoslavlja, u njemu se čuvaju mošti igumana Ilariona (Troicki) ruskog novomučenika koji je bio zatočen i koji je stradao zbog vere, on je bio i naš pokrovitelj. Manastir je poznat još po nizu misionarskih delatnosti. Imamo Bogosloviju u sastavu manastira, imamo jedan od najposećenijih pravoslavnih internet portala i imamo jednu od najvećih ruskih pravoslavnih izdavačkih kuća i još mnogo drugih aktivnosti. Uostalom, naš manastir je jako posećen, liturgiju služimo svaki dan i svaki dan imamo prečesnike i ispovednike. Bratstvo manastira čini negde oko 40 monaha i najviše smo posvećeni tom pastirskom radu sa narodom. Na neki način ličimo na neku hitnu pomoć, samo što kod nas dolaze na ispovest i na pričešće i narod jako voli ovu svetinju.

Spomenuli ste portal Pravoslavlje, osim ruske i engleske verzije, postoji i verzija na srpskom jeziku koju upravo Vi uređujete. Kakvo je interesovanje za sadržaje koje objavljujete? I koliki je značaj interneta, društvenih mreža, medija generalno za širenje pravoslavne reči?

Kao crkva moramo na pravi način da iskoristimo tu mogućnost, živimo u informativnom društvu i, iako u određenom smislu moramo da budemo zatvoreni, moramo i da pružimo neke osnovne informacije, i to na neki savremen način. To ne znači da postupamo po istim zakonima po kojima žive svi mediji, ali ipak moramo da izgledamo savremeno i da jezik kojim govorimo i vizuelni jezik budu savremeni. To je prvenstveno bitno zbog omladine koja prosto živi na tim digitalnim stvarima i mi se trudimo od samog početka, od početka smo više usmereni ka necrkvenom svetu nego crkvenom, kako bismo ljude uveli u crkvu. Pišemo dosta o nekim društvenim pitanjima, o istoriji, o porodici i o politici itd. A što se tiče srpske verzije portala, tu se trudimo da najviše predstavimo tzv. rusku verziju pravoslavlja, pravoslavni život u Rusiji, bitna je ta razmena iskustva, koja postoji i koja je uvek bila obostrana. Ali i da prosto podelimo naše iskustvo i da pokažemo neku savremenu bogoslovsku misao i život i istoriju i naše crkve i našeg naroda i u nekom smislu da budemo neki ujedinjujući faktor. Dosta objavljujemo vesti iz života srpske crkve i srpskog naroda u čitavom svetu, pa nas zato često više čitaju nego neke srpske medije.

Složićete se da su Srbi Ruse generalno oduvek percipirali kao svoju vekovnu braću i da postoji ljubav i poštovanje prema superiornoj većoj pravoslavnoj državi. Kako vam se čine ti odnosi danas? I izvan okvira Crkve.

Ima još ogromnog potencijala koji nije iskorišćen ni sa ruske ni sa srpske strane. Odnosi su sad naravno dobri, ali po mom mišljenju bi morali da se razvijaju još više zato što naprosto postoji potreba i u tome je neki izvor života i za Ruse i za Srbe. Mislim da se uzajamno obogaćujemo kad smo zajedno i to naše druženje, taj naš susret za nas je izvor života. Na neki način se ohrabrujemo i postoji još dosta stvari koje bismo mi mogli uraditi zajedno, prosto narod to traži. Srpski narod to traži i ruski narod to traži. Sad nam Gospod daje neku slobodu koju nismo imali pre 50 godina na primer i mi često zbog svog nerada ne uspevamo nešto da postignemo. Postoje konkretne stvari koje možemo da uradimo zajedno i bez ikakvih velikih ulaganja ili materijalnih izdataka. Treba se prosto malo potruditi, naći vremena i mogu nastati lepe stvari poput ove izložbe o Romanovima.

Kad smo kod drugih konkretnih stvari, Vi često obilazite Kosovo i Metohiju. Kojim povodom i kakva saradnja je u pitanju?

Dugo sam želeo da tamo odem, prvi put sam posetio Kosovo i Metohiju 2004. godine, a od tada sam bio 7–8 puta i uvek sanjam da odem ponovo. To je i za nas poseban osećaj koji se ne može rečima objasniti. To je bitna tačka u životu pravoslavnog sveta i naše civilizacije i mi se trudimo da što više širimo tu informaciju. Nažalost, u Rusiji to i dalje nije dovoljno poznato. Eto, na tom nivou sarađujemo, skoro nam je u gostima bio i vladika Teodosije, služio je kod nas liturgiju i tako se družimo i sa monasima i sa bogoslovcima, bili su kod nas u poseti, imali jedno pokloničko putovanje. Pored toga, po blagoslovu patrijarha Kirila organizovali smo prikupljanje pomoći za obnavljanje Prizrenske bogoslovije i ta novčana pomoć koju je sakupila ruska crkva bila je vrlo značajna, negde oko 400.000 evra. A možda to čak nije finansijski bilo toliko značajno koliko je bilo ozbiljno jer je u tome učestvovala čitava naša crkva.

Koliko znate o životu Srba u Hrvatskoj i o ovdašnjim pravoslavnim svetinjama?

Mogu da se pohvalim da znam dosta, to mi je bila specijalizacija kad sam studirao na Lomonosovom fakultetu, tada je još postojala Jugoslavija, taman se raspala. Dosta znam istoriju Srba na teritoriji današnje Hrvatske, pisao sam i dosta članaka o tome. Bliske su mi te teme, ali me i bole u nekom smislu. Mislim da ima dosta tačaka koje moramo da razvijamo i mislim da je ova izložba neki od najboljih temelja za to. Ali da budemo trezni, prosto, znate ima dosta nekih izjava iza kojih ništa ne stoji, treba raditi neke konkretne stvari – organizirati poklonička putovanja odavde u Rusiju, druženja, bratimljenja, recimo. Trudimo se da insistiramo što više na tome. Ali smo nekad previše lenji, pa uradimo malo.

Vi sigurno niste, makar u odnosu na ostale. Izložbe fotografija o Romanovima radite od 2016. godine. Koliko gradova, zemalja, postavki, možete li uopšte da pobrojite?

Otprilike – 100. Mozda i nesto vise. Neko vreme smo sve brojali, pa smo prestali. Naravno, prvenstveno smo krenuli sa Srbijom i Crnom Gorom i tu smo već došli do 60. Ali paralelno smo postavljali izložbe i u BiH, najviše u Republici Srpskoj. Jednu smo već imali u Hrvatskoj, u manastiru Krka, kada su proslavljali slavu Tri jerarha. A paralelno smo krenuli da radimo u Rusiji, tamo je bilo oko 20 izložbi, i po svetu. Naravno, najviše smo se oslanjali na srpsku i rusku dijasporu, najviše zapravo na srpsku, ona je tu bila mnogo aktivnija. Na primer, nedavno smo radili izložbu u Dortmondu, u Cirihu gde je bila postavljena u srpskim parohijama, u Kanadi su je Srbi takođe organizovali, čak su je nosili u neke ruske hramove i tako ona tamo putuje kroz čitavu Kanadu. Dok je ruska dijaspora na primer postavljala izložbe po Južnoj Americci, Novom Zelandu, južnoj Africi. Skoro je bila u Češkoj, pa u Rumuniji… To još jednom dokazuje da je carska porodica velika svetinja koju još nismo prepoznali dovoljno.

Koliko je sovjetsko razdoblje ostavilo posledica na pravoslavni svet? Kako živi danas pravoslavlje u Rusiji? Je l’ oslobođeno tog nasleđa?

Ne u toj meri u kojoj bismo očekivali. I sama ova izložba nam pokazuje da ljudi ne znaju ništa, u tome je problem. Ti možeš da budeš kritičar carske porodice ako znaš neke osnovne stvari. Ali kritičari uglavnom nisu upućeni. Čak i ljudi na nekim funkcijama, državni službenici, profesori. Kakva primitivna pitanja postavljaju, ti prosto padneš u nesvest. To je možda i odlika savremenog društva gde je sve na brzinu i sve tako površno, a možda je i posledica tog perioda.

Ko su najverniji posetioci?

Pokazalo se interesantnim da su mlade generacije, koje možda i nisu imale priliku da slušaju razne predrasude, baš one najblagodarniji posetioci izložbi. Kad je Mojsije uzeo bogoizabrani narod i izvodio ga iz Egipta u obećanu zemlju, to je trajalo 40 godina. Toliko ih je vodio po pustinji, da oni koji su odrasli u Egiptu nisu uspeli da uđu u obećanu zemlju. U obećanu zemlju su ušli samo oni koji su se rodili u pustinji, čak ni vođa koji je izveo narod i spasio ga, i on je morao isto to da ispoštuje. Kako je rekao Gospod, niko ko je izašao iz geta neće ući u zemlju obećanu. I sad se menjaju generacije. Ove generacije truju, njih truju takvim informativnim otrovima koji su bili nezamislivi za prethodne generacije. S jedne strane, a sa druge strane tu postoji jedna blagodаt da oni prosto vide to. Oni malo stariji često ne vide. U takvoj situaciji moramo da se trudimo da makar na takav način tu decu malo spasimo, da oni vide i nešto drugo, ne samo tu neku pop scenu nego i najmoćnije ljude u svoje vreme, najbogatije po vlasti, po površini imperije, a skromne. Car je nosio samo vojnu uniformu čitav svoj život. Znate kako mlađa deca nose haljine starije dece, i carska porodica je tako živela. Skromno. Svi su nešto radili, svojim rukama, znali su zanate. I to je za ovu našu omladinu prosto filmski doživljaj.

Govorili ste o krizi porodice na otvaranju izložbe. Pored toga, koji su najveći izazovi pravoslavlja danas?

Mislim da je to najveći izazov. Ako ne bude porodice, neće biti ni crkve. Skoro je jedan sveštenik, vrlo poznat i popularan, knjige su mu prevođenje i na srpski, napravio sociološki pregled naših svetitelja, da otkrije ko su bili ti ljudi, ko su im bili roditelji. I on kaže da su to bili seljaci koji su radili od detinjstva, od kad su prohodali odmah su nešto radili, trpeli mraz, znoj, glad. Tako su rasli Serafim Sarovski, Siluan Atonski, Sergej Radоnеski u velikim, višečlanim porodicama. Prosto, ne može se svetitelj roditi iz neke biološke laboratorije. I zato mislim da je najveći izazov – porodica, a protiv nje su nemoral i srebroljublje. Srebroljublje nije greh poput ubistva koji će svi prepoznati i osuditi, a kad čovek teži da zaradi što više para, svi odobravaju i smatraju to normalnim. A koren svih zala je srebroljublje. I Juda je prodao Hrista za 30 srebrenika.

Kako danas u ovom izvitoperenom društvu da nađemo Boga?

U jevanđelju. Budite mudri kao zmije i smireni kao golubovi. To je Hristos rekao. Ne treba verovati svemu što plasira društvo, jer u osnovi tog društva stoje potrošačke kompanije koje sve nameću, kako moraš da izgledaš, šta da jedeš, kako da provodiš vreme. Osnov bilo koje reklame su blud, vlast i srebroljublje. Većina reklama se zasniva na smrtnim gresima, a ljudi to gledaju, upijaju i troše svoj život na to. I onda nema sreće, vlada depresija. Čovek bi morao da nauči da živi skromno da bi mogao da bude srećan. Živimo ipak u neko vreme slobode i moramo da je upotrebimo na pravi način i da nam i carska porodica bude jedan primer za to.

 

Fotografije: Jovica Drobnjak