O muzičkim počecima, preferencijama i aktivnostima, ali i o okolnostima dolaska u Zagreb, angažmanu u Srpskom kulturnom društvu Prosvjeta, odnosno o negovanju tradicionalne muzike i horskog pevanja razgovarali smo sa Jovanom Lukić, etnomuzikološkinjom, članicom Pjevačke družine Svetlane Spajić i voditeljkom aktivističkih horova – ZborXop i Domaćigosti.

Otkud ti baš u Zagrebu?

Ljubav. Pala sam na dalmatinski šarm. Zagora mi je „sela“ na sve moje. Kada sam došla u okolinu Krke, gde kamen izbija iz svaka tri koraka zemlje, osetila sam se kao kod kuće. To je bilo selo od pet kuća gde nisam osetila ni trunku mržnje. Svi su govorili o Jugi, ali ne o klišeima. Nisam se zaljubila samo u Marija, svog sadašnjeg partnera, već i u sve to što je oko njega.

Do čega te je Zagreb još doveo?

Od septembra 2016. godine preuzela sam mesto voditeljke ZborXop-a, zbora koji peva tradicionalne pesme iz Srbije (kao i pesme Srba iz Hrvatske) od Marte Kolege, vrsne pevačice i voditeljke. Zahvaljujući Marti i divnoj ekipi ljudi koja u njemu peva, ZborXop je tokom 2015. i 2016. imao niz odličnih nastupa u kulturnom životu Zagreba, ali i van okvira glavnog grada. Ono što odmah osvoji slušaoca je njihova predanost, žar i ljubav koji oni kroz pesmu nepogrešivo serviraju publici. Ono što je zanimljivo i lepo je da hor čine ljudi koji ne pripadaju srpskoj zajednici.

Dakle, ZborХор је postajao i pre tebe?

Naravno! Zbor je postojao i pre mene. Marta Kolega ga je vodila i ona je zaslužna za to sto je on sada. I dan danas se ljudi javljaju na osnovu onoga što je ona uradila ili objavila na internetu. Došla sam u priču tako što sam, upoznavši Martu, dobila priliku da radim četiri probe i tada sam radila tradicinalne srpske pesme koje ona do tada nije radila. Bilo je divno što su ljudi na sve te pesme prelepo reagovali. Marta Kolega je ostala do kraja juna 2016. godine, a od septembra sam ZborXор počela voditi ja.

Čime te tradicionalna muzika privukla i kada se to desilo?

Etnomuzikologija je bila moja ljubav na prvi pogled, ali da krenem od početka.

Po završetku osnovne škole trebalo se odlučiti šta dalje: da li u klasičnu gimnaziju ka predmetima koji vode u finansijski „sigurnije vode“ ili u muzičku gimnaziju – putem sa mnogo više rizika. Iako sam bila mnogo bolja u školi, a ocene iz klavira i solfeđa mi nisu bile baš tako blistave, upisala sam muzičku gimnaziju. Ljubav prema muzici, koju sam dobijala još u maminom stomaku (mama je trudna išla u diskoteke) bila je iznad svih mogućih racionalnih razloga ili objašnjenja. Iako nisam volela kako se muzika učila u muzičkim školama (i danas i uvek ću se protiviti tom sistemu), znala sam da je muzika to nešto – vredno svakog truda.

Tokom srednje škole pojavio se predmet etnomuzikologija, pa i kviz Muzičke omladine Jugoslavije sa temom narodna muzika Jugoslavije. Tu sam bila „kupljena“. Zvuk tradicionalnog narodnog pevanja imao je neku živost, žilavost i aktuelnost kakvu sam sretala u muzici koju sam slušala kod kuće, čak i više o toga. Bila je to sušta suprotnost akademizmu škole i klasične muzike. Naravno, upisala sam odsek za etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti gde smo imali fakultativni predmet Tradicionalno narodno pevanje, ali pošto je rad na tim predavanjima bio skroman, rešila sam da paralelno sa studijama završim i tradicionalno pevanje pri srednjoj muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Rečju, na etnomuzikologiji sam naučila da promišljam kulturne matrice, a u Mokranjcu sam se sasvim pronašla u pevanju. U tom smislu važno ime u mom životu je Sanja Ranković.

Po završetku studija, krenula sam da vodim pevačke grupe u kulturno-umetničkim društvima u Beogradu i okolini, gde sam stekla i iskustvo predavača (učitelja) narodnog pevanja. Posebno mi je drag odnos i desetogodišnje iskustvo sa „mojim“ devojkama iz KUD-a „Branko Cvetković“ iz Beograda, pevačka grupa KORA, uz koje sam rasla u profesionalnom smislu, naučila divne stvari od njih, imala mogućnost da prenesem svoje znanje.

U Mokranjcu si se utemeljila pevački, ali šta si još tamo upoznala?

U Mokranjcu sam dobila širinu, ljubav, znanje o pevačkim dijalektima, mnogo naučenih pesama, uvid u situaciju, upoznala sam ljude sa kojima sam imala puno nastupa. Tada sam dobila potvrdu da to sto radim ima smisla, jer uvek sam se osećala kao ružno pače koje ne može do kraja da se izrazi.

U tom smislu dalje (nakon škole) mi je neizmerno važna saradnja sa Svetlanom Spajić u njenoj Pjevačkoj družini. Uz Svetlanu sam produbila svoje „pevačke vidike“ i u smislu glasa i u smislu shvatanja „narodne pesme“ i svega onoga čega je ona deo. Brojni koncerti i dragoceno iskustvo koje tim putem nastaje su deo tog jednog velikog vrednog „poklona“ koji me je umnogome definisao i na kojem sam joj veoma zahvalna.

Da se vratimo na ZborХор, koliko se bavite aktivizmom?

ZborXop je ostvario niz značajnih nastupa i izvan folklornog kruga. U šali ponekad kažemo da smo, uz „Le zbor“ usual suspects antifašističkih manifestacija. Prošle i pretprošle godine nastupali smo na „Trnjanskim kresovima“, događaju u organizaciji MAZ-a kojim se, 8. maja svake godine obeležava godišnjica oslobođenja Zagreba. Veoma smo zahvalni MAZ-u na ovim prilikama, te se nadamo da se vidimo i na sledećim „Kresovima“. Takođe, nastupali smo i na danu proboja biljega na Petrovoj gori, ali i na Danu antifašističke borbe, 22. juna, u organizaciji grada Siska. Pevali smo i na donatorskom druženju inicijative „Svi mi za Hrvatsku svih nas“. Hor od početka baštini taj neki aktivistički momenat, ali možda manje eksplicitan nego u drugim, izrazito aktivističkim horovima.

Radiš sa članovima sličnih godina, kakvi su vaši međuljudski odnosi?

Divno što si me to pitala. Odnosi su jako prijateljski. Idemo zajedno na koncerte, imamo slična ineresovanja i doživljavamo muziku kao opšti kvalitet u bilo kom žanru. Svi imamo vrlo široka interesovanja po pitanju muzike.

Ko bira repertoar?

Svi zapravo biramo repertoar, a kriterijum je: biramo ono što nam je estetski lepo. Repertoar koji dolazi sa juga Srbije je najprivlačniji.

Koliko često nastupate i kako vam izgledaju probe, koliko im se raduješ?

Nastupamo otprilike jednom mesečno i veoma smo srećni da u Zagrebu postoji publika koja podržava i voli da sluša zborove.

Na probama se uvek najpre raspevavamo i putem tih vežbi radimo na postavci glasa, kao i na prevazilaženju tehničkih poteškoća kod svakog člana zasebno. Tokom preostalog vremena na probi uvežbavamo pesme (tonske odnose, dinamiku, izraz). Svako ko se bavi muzikom, a posebno u grupnom muziciranju, zna da je svaki susret – proba zapravo situacija koja nepogrešivo popravlja raspoloženje. Zaboravljaju se sve loše stvari, fokus se prebacuje na pesmu i pevanje, koje u čoveku bude samo lepo i dobro. Ko peva – … (smeh). Drugim rečima, svi se veoma radujemo našim zborskim susretima! Lično, presrećna sam što mogu da pevam i posle svake probe sam nova osoba. I pozivam sve kojima je ova priča bliska i vole da pevaju da nam se pridruže!