„Kada bi trebalo u jednom mahu zahvatiti jednu i najkarakterniju crtu u psihi ovoga naroda, ali sa dna i korena, ja ne bih znao šta drugo da iznesem, van tu nesrećnu našu melanholiju i nostalgiju. Talog teške melanholije. Prema istoku postaje taj talog sve teži i crnji, na zapadu i severu sve tanji i bleđi. Melanholičnost čini utisak ’otmenog temperamenta’, kao što uopšte bol i bolnost ima u sebi nešto otmeno.“

Vladimir Dvorniković bio je filozof, psiholog, etnolog, folklorista, psihoanalitičar, sociolog, antropolog, književnik, muzikolog, slikar. Čovek izuzetne obrazovanosti svog vremena, širokog i dubokog znanja, pronicljivosti i zapažanja koje su i danas aktuelne i podstiču na razmišljanje. „On je i danas, uz Cvijića, najpoznatiji karakterolog našeg naroda“ – piše Žarko Trebješanin. Filozof po struci, blizak filozofiji duha i života, Dvorniković se trudio i u mnogočemu uspeo da ostvari nemoguće, sintezu ogromnog činjeničnog i spekulativnog blaga iz tako prostranih i međusobno udaljenih oblasti znanja i veština, kao što su etnologija, filozofija, psihologija, književnost, nauka, religija, istoriografija, muzikologija… prenoseći relativno objektivno onovremena saznanja iz kulture antropologije. „Pred delom Vladimira Dvornikovića, posle temeljnog isčitavanja ’Karakterologijе Jugoslovena’, ostao sam i ostajem, sve do danas u celini, zadivljen“ – zapisaće Vladeta Jerotić u pogovoru reizdanja iz 1990. godine.

Dvornikovićeva bibliografija objavljenih knjiga, studija, rasprava, eseja, kritika, osvrta i članaka iznosi 472 jedinice. Od poznatijih dela izdvajaju se: Savremena filozofija, Zagreb, 1919; Studije za psihologiju pesimizma, Zagreb, 1923; Psiha jugoslavenske melankolije, Zagreb, 1925 ; Tipovi negativizma, Zagreb, 1926; Borba ideja, Beograd, 1937; Karakterologija Jugoslavena, Beograd, 1939.

„Jugoslovenski duhovni lik, jednom crtom obuhvaćen, bio bi: ni severnjački, ni naprosto južnjački, ni zapadnjački, ni naprosto istočnjački, ni potpuno slovenski, ni sasvim neslovenski, i osećajan i racionalizovan na svoj način, i mekan u dubini i otvrdnuo na površini, i jagnje i vuk, što život da ili zatraži. Iz ovoga je jasno zašto mnogi i mnogi Jugosloveni, ižive sav svoj život sa značajnom iluzijom, samosvešću i – utehom: da ’je mogao’ ili da ’bi mogao’ i ovo i ono – samo kad ’bi hteo’.“

Rođen je jula 1888. godine u Severinu na Kupi. Kao dete prosvetnih radnika, oca profesora i majke učiteljice, stiče široko obrazovanje. Već 1906. upisuje studije filozofije u Beču. U periodu studiranja počinje sa pisanjem. Paralelno sa diplomiranjem 1911. godine, biva mu oduzeta stipendija Austrougarske monarhije kao projugoslovenski orjentisanom studentu. Po povratku najpre radi u Sarajevu, pa u Bihaću kao profesor velike gimnazije. Posle sloma Habzburške monarhije, a sa nastankom Kraljevine Jugoslavije, Dvorniković se seli u Zagreb, gde kao docent počinje da radi na Zagrebačkom Sveučilištu. Postaje tek četvrti profesor filozofije za pola veka. Na predavanjima na temu filozofija i nauka, posebno se ističu njegove teze o našoj autohtonoj filozofiji, što je, potvrdiće se kasnije, bio uvod u njegovo životno delo – ,,Karakterologija Jugoslovena’’.

„Jugosloven se može smatrati čovekom živog moralnog osećanja i suđenja, ali ne i doslednog moralnog delanja.“

Nakon osam godina rada na fakultetu, penzionisan je u svojoj 38-oj godini. Kako kažu dostupni pisani izvori, zbog nekonvencionalnog mišljenja i načina predavanja, te izricanja sudova o aktualnim društvenim i političkim temama.

„Ljudi lako zaboravljaju odakle su potekli. Odjednom počinju da se smeju narodnim običajima ne prepoznaju pesme, rugaju se svemu. Preterana težnja za društvenim ugledom, glavna je psihička podloga njihovog kompleksa.“

Dvorniković je bio oženjen poznatom glumicom Jovankom Jovanović – Dvorniković. Jovanka je bila rediteljka, glumica, dramska pedagoškinja, publicistkinja i pozorišna kritičarka. Nakon početnog angažmana u Osijeku, bila je prvakinja u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu i Narodnom pozorištu u Beogradu. Po oslobođenju Cetinja, 1945. godine režirala je jedan pozorišni komad u „Zetskom domu”. Time je Jovanka Dvorniković postala prva rediteljka u istoriji našeg teatra.

Godine 1933. bračni par Dvorniković seli se za Beograd, gde Vladimir postaje pomoćnik ministra prosvete. Ali samo godinu dana kasnije ponovo je penzionisan. Od tada intenzivno radi na svom kapitalnom delu, koje objavljuje pred početak Drugog svetskog rata. „Karakterologija Jugoslovena“ je jedinstvena analiza osobina, običaja, načina života ovog podneblja. Razumevanje nečeg što nije uočljivo na prvi pogled. Istorijska analiza naših predaka i na koji način su naši preci uticali i utiču na nas. Obradio je osobine ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Ispitivao i upoređivao običaje, navike, verovanja, istraživao muziku. Kako primećuje Nikola Mirkov: „Nema gotovo nijedne oblasti u narodnom stvaralaštvu koju Dvorniković nije dotakao. Kao i u životu, zanimalo ga je kako se ljudi vesele. Kako pate“ – nalazeći da je to kod našeg naroda često povezano jedno sa drugim.

„Svaka bol, kad je istinita i duboka, nosi u sebi neku otmenost. Ona je čista, po etičkom i estetskom merilu, dok radost, obest i uživanje ne mora to da bude. Štaviše, ovo poslednje može da bude i vrlo prljave boje i porekla. Najveća dela umetnosti često su baš po svom bolu lepa.“

Najpoznatije delo Vladimira Dvornikovića „Karakterologija Jugoslovena“ tri puta je objavljivano i uvek pred nevreme. Prvi put 1939. godine, pred početak Drugog svetskog rata, drugi put 1990. pred raspad SFRJ, i treći put 2000. Par godina kasnije uslediće razlaz Srbije i Crne Gore.

„Jugoslovenski čovek vrlo se često ispoljava kao majstor u vređanju svog bližnjeg. Ima pravih virtuoza. Kao po pravilima neke borbene tehnike on ume vešto da odmeri udarac, ubod još bolje. Neobično precizno ume da otkrije ’pravo mesto’, a ako ne može odmah da pogodi, on će tapati, tražiti, i najzad pronaći gde je protivnik najosetljiviji i tačno tu će ga ’ujesti’. Izrazi ’ujesti za srce’, ’pogoditi žilicu’ predstavljaju vrlo karakterističnu frazeologiju.“

Neosnovani, neutemeljeni, neopravdani i proizvoljni su napadi da je podržavao fašističku rasnu teoriju naroda, te zastupao interese dinastije. Dvorniković se zalagao za jedinstvo i zajedništvo Jugoslavije, i kako primećuje Jerotić, pri tom nije bio nekritičan niti zaslepljen idejom jugoslovenstva. Vladimir Dvorniković se na nedvosmislen način izjasnio protiv etnopsihologija i karakterologija koje su između dva svetska rata zasnivane na „naučnom” vrednovanju rasnih osobina – beleži Snežana Prokić. Opisivao ih je kao popularnu ili polunaučnu psihologiju rasa. U Karakterologiji je naglasio da je vrlo opasno govoriti o superiornosti ili višoj kulturnoj obdarenosti neke rase. Priznao je da bi se našao u neprilici kad bi ga neko pitao kom rasnom tipu bi želeo da u potpunosti pripada. „Bože sačuvaj, samo ne takve dileme! Sve ‘čiste rase’ i svi rasni tipovi u svojoj krajnjoj izraženosti karikirane su jednostranosti ‘ideje čovek’“, objasnio je.

„Jugosloven predstavlja tip čoveka koji isuviše strasno i bolno oseća svoje lično ja. Borac i slobodoljubac, u svojoj naročitoj nijansi i sujetan i žučan, on će kao heroiziran, balkanski, čovek ’bez golema jada’ da položi i život za druge, za ideju, naciju, veru, ali u socijalnom i etičkom sklopu – i kada intenzivno oseća i etički pravo sudi – teško i mučno ’popušta’ i podvrgava svoje lično ja.“

U novoj Jugoslaviji dela mu više nisu štampana, niti je kao „reakcionarni mislilac“ mogao da objavljuje filozofske i etnopsihološke studije. Povremeno se izdržavao prodajući svoje akvarele. Umro je 1956. u Beogradu. Na samom južnom ulazu u Beograd, iz pravca Niša, u naselju Veliki Mokri Lug, jedna ulica danas nosi ime Vladimira Dvornikovića.