Оd kad se SFRJ službeno raspala u ranu zimu 1992, prošle su trideset i dve godine. Prve generacije rađane devedesetih danas su odrasli ljudi, sa vlastitim porodicama, profesijama i karijerama. Zašto se onda stalno vraćamo na Jugoslaviju? Zašto njih vraćamo na Jugoslaviju? Pitanje je zapravo drugačije: da li generacije onih koji su „preživeli“ Jugoslaviju pokušavaju da manipulišu novopristigle demografske kohorte, tvrdeći kao Mirjana Kasapović da je to bila „najneuspešnija europska država 20. stoljeća“, ili na suprotnom polu Dejan Jović da je dosta toga bilo dobro? U ovom tekstu je fokus na knjizi Kasapovićke „Zbogom postjugoslavenstvu!“ (Školska knjiga, 2023), delu koje se obračunava sa senkama nepostojeće države. Jović piše uvod u Jugoslaviju, Kasapovićka izvod iz Jugoslavije.

Knjigu dr. Dejana Jovića „Uvod u Jugoslaviju“ (Fraktura/Akademska knjiga, 2023) nikad ne bih mogla da predstavim. Najbolje da odmah priznam da SFR Jugoslaviju nikad nisam volela, i bez obzira na međunarodno priznanje nikad priznala, jedino prihvatala na nivou realnosti. Ne bih uspela da budem nepristrasna u oceni dobrih  i loših strana te knjige, jer bih videla samo ove druge.

Kod dela Mirjane Kasapović, njegove koleginice iz iste akademske ustanove, Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu, već je druga stvar. To je inspirativna knjiga. Čak i yu-oponentima ona nudi priliku za najviše objektivnosti koju mogu da skupe na tu temu. Tu čak mogu da branim SFR Jugoslaviju, ne kao politički i ideološki sistem, jer je u tom delu neodbranjiva, već kao istorijsku činjenicu s kojom se konačno treba pomiriti i, ako ne baš priviti na grudi, dati joj absoluciju koju zaslužuju kontroverzni mrtvi. „Zbogom postjugoslavenstvu!“ mi daje mogućnost da izmolim milost za zemlju u koju nisam verovala ni onda, ni danas, ali mi svejedno smeta kad se skače na njenom grobu.

Mirjana Kasapović je u Evropi najpoznatija predstavnica savremenih hrvatskih političkih nauka, najbolje što Zagreb može da ponudi u tom akademskom kontekstu. Rođena je u Sarajevu 1956, studirala, magistrirala i doktorirala na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Do penzionisanja pre tri godine bila je redovna profesorka na istom fakultetu.

Posle devedesetih se specijalizovala za komparativne izborne i političke sisteme u Evropi, i o tome napisala ili koautorisala niz dela. Druge teme kojima se bavila i dalje medijski bavi su Bliski istok i sudbina Bosne i Hercegovine. Iz jugoslovenskog doba su ostale dve njene knjige, „Omladina u delegatskom sistemu“, (1982) i „Interesi i ideje u SKJ“ (1989). Verovatno se mogu pronaći u nekim bibliotekama i antikvarijatima.

Upoznale smo se krajem osamdesetih na sastancima ideoloških i kulturnih komisija CK SKH u Zagrebu, gde je ona dolazila da savetuje komuniste kako da se prilagode vremenu, ja da izveštavam kako će oni to odbiti.

Da li je Druga Jugoslavija trajala čak ili samo 47 godina?

Argumentacija knjige „Zbogom postjugoslavenstvu!“ razvija se na istorijskoj pozadini, s tim da su pravi adresati danas i ovde. S jedne strane to su smerovi/katedre/finansiranje postjugoslovenskih studija na fakultetima u Evropi, Americi i državama-naslednicama Jugoslavije.

S druge, knjiga se obraća, barem u prvom delu „Što je bila Jugoslavija?“, regularnim čitaocima svih profesija, ljudima koji su SFR Jugoslaviju preživeli, nadživeli, a i dalje o njoj misle i osećaju dobro. To bi bili oni koji prema današnjici zauzimaju opušteni stav kao Igor Štiks (r. u Sarajevu 1977, autor i politički filosof s univerziteta u Edingurgu), kad kaže da na tom prostoru postoje „Jugoslavija i ovi poslije“. Dobar humor, očito ne svakome.

To je apodiktična knjiga čiji je cilj da se iz javnog diskursa izbace neki termini, kao „postjugoslavenstvo“, „postjugoslavenski prostor“, „postjugoslavenske države“, „postjugoslavenske zemlje“, „postjugosalvenska regija“, „postjugoslavenske kulture“ ili, apage, u jednini, „postjugoslovenska kultura“. Bez posebno smelog induktivnog skoka, lako se zaključuje da Kasapovićka u osnovi pledira za indeks zabranjenih reči.

Spomenuti prvi deo zauzima najveći prostor, stranice 21-131 u knjizi od 200 strana. Sa literaturom i registrom imena dodaje se još pedesetak stranica.

Taj je deo strukturisan kroz četiri unutrašnja poglavlja:

1. ‘Od sovjetskoga do samoupravnoga totalitarnog režima’. U njemu se izvodi dokazni postupak da je u SFRJ vladao totalitarni, ne autoritarni politički poredak. Autoritarne režime karakteriše ograničeni pluralizam, alibi-višestranačje, polukompetitivni izbori, donekle disonantna mišljenja. Oni ne poseduju službenu državnu ideologiju, te zaziru od političke mobilizacije masa.

Za razliku od njih, u totalitarnim režimima vlada politički monizam jedne vladajuće stranke „koja se u nekompetitivnim izborima natječe sama sa sobom“; oni imaju službenu ideologiju „koju država promiče u svim područjima društvenog života“, te „organizirano i sustavno mobiliziraju mase“. To jest, ne boje se ljudi kao oni prvi, odnosno, da ih se ne bi bojali modeliraju ih i mese kao testo.

U prvom slučaju, kod autoritaraca, za mase je dovoljno da ostanu mirne i misle svoje; kod totalitaraca mase moraju da veruju u to što im se odozgo kaže, moraju da odrastaju u ideološki očvrsle nove ljude. Odmah se vidi glavna differentia specifica – autoritarni režimi su pasivniji, dok totalitarni proizvode stalni aktivistički elan. Totalitarni režimi prvo ulaze u glavu, dok se autoritarni zadovoljavaju rečima.

2. ‘„Republikanska monarhija“ i kult ličnosti’, te 3. ‘Militarizirani i militantni „čimbenik mira“ u svijetu’ dva su najinteresantnija poglavlja u prvom delu. Sastavljena su od konkretnih primera i citata s nešto vezivnog tkiva između. U njima se ne škrtari sa primerima i ne preza od humora na humusu suve istorijske materije („Druže Tito, samo piši/radit ćemo i po kiši/ako piše i Jovanka/radit ćemo bez prestanka“).

Svako ko ima predstavu da je SFRJ bila ideološki blaža od staljinističkih i lenjinističkih obrazaca, trebalo bi da pročita barem ta poglavlja. U onom pod brojem 2 se izvodi dokazni postupak o Titu kao „crvenom monarhu“, čiji je kult ličnosti, augmentovan do apsurda, doveo Jugoslaviju do toga da liči na dečji vrtić za indoktrinirane retarde i infantilne odrasle.

U onom pod brojem tri obrađuje se, kroz materijalne činjenice i kasnije sudske procese, karakter nekih nacionalnih vođa unutar tadašnjeg Pokreta nesvrstanih – diktatori, masovne ubice, antisemiti, lopovi, nasilnici, ljudožderi. „Treći put“ uvek ima svoju cenu.

4. ‘„Usta širom zatvorena“: unutarnja politička represija’. U tom poglavlju se negira, uz dobre argumente, postojanje tzv. „liberalnih enklava“ u pozorištu, književnosti, na filmu i u medijima. Samo se činilo da one postoje, kaže Kasapovićka. Režim u stvari nije popuštao: „Prevladala je logika prema kojoj je uporaba nasilja legitimna s obzirom na to da revolucija vodi prema boljemu i pravednijemu društvu – veliki ideali opravdavali su sva sredstva kojima su trebali biti ozbiljeni.“ (s. 112).

Aktivistički karakter komunističke ideologije se lako prepoznaje, jer, „kad je završila nasilne obračune s ratnim neprijateljima i njihovim „slugama“, Jugoslavija se okrenula stvarnim i izmišljenim političkim neprijateljima nove vlasti: petokolonašima, klerofašistima, bjelogardistima, mačekovcima, domobranima, nedićevcima, rupnikovcima, mladomuslimanskim islamistima, trockistima, ibeovcima, hebrangovcima, đilasovcima, rankovićevcima, anarholiberalima, trulim liberalima, sitnoburžoaskim liberalima, etatistima, tehnokratama, praksisovcima, šezdesetosmašima, maspokovcima, unitaristima, nacionalistima, iredentistima, separatistima i drugima“. Citat (s. 101) preuzet je iz knjige Stipe Šuvara „Lijevo i desno ili desno i lijevo“ iz 1975.

Najbolje što se može reći za taj „vremenski neograničeni građanski rat“ i „revoluciju koja teče“ je da režim nije uvek bio podjednako budan: „Mijenjao je dinamiku i retoriku ovisno o tome je li bio u fazama primjene visokoga ili niskoga intenziteta represije, „krutog“ ili „blagog“ terora.“ (s. 102).

Je l’ istina? Sve istina. Samo ne cela

U tom prvom delu, o tome šta je bila SFRJ, sve bih potpisala Mirjani Kasapović. Jeste, bilo je tako. Za one koji su želeli da isteraju taj strašan glas iz vlastite glave koji im je govorio šta da misle, kako da zovu stvari, šta da vide, gde da ostanu slepi, Druga Jugoslavija je bila zastrašujuće vreme.

Ne bih ništa izbacila, samo bih imala nešto da dodam, a iz čega se može zaključiti zašto i dan danas na postjugoslavenskom prostoru postoje postjugosloveni i još pride poneki stari i novi Jugoslaveni.

1. Pored „liberalnih enklava“ koje su spontano nastajale u kulturi ili se organizovano uništavale od strane ideoloških komisija SKJ, u Drugoj Jugoslaviji su postojale i „životne enklave“. Njih je od šezdesetih bilo malo teže zatvarati. Neki ljudi su kupili ulaznicu samo za privatni život. Rađalo se, studiralo, ženilo i udavalo; ljudi su se zapošljavali i družili, kućili se, putovali ko je imao para i ogovarali jednoumlje. Ovo poslednje uglavnom privatno i među istomišljenicima. Postojao je paralelni život, čak i paralelne karijere, iako samo u nepolitičnim profesijama (doktori medicine, sva tehnička inteligencija). Postojalo je blagostanje i za nečlanove partije, na primer „male privrednike“ i neke zanatlije, ako bi se zadovoljili time da ne smeju da imaju više od 5 radnika. Relativno blagostanje, jer u toj zemlji niko nije bio zaista bogat, samo dobrostojeći, za razliku od siromašnih, čiji se broj povećavao kako je vreme odmicalo. Režim je bio totalitaran u nameri, ali nedosledan u primeni, pa su ljudi nalazili načine da ga ignorišu. Uz veliku cenu, ali ipak. Koncentracija na privatan život u takvim uslovima već je bila simptom da je totalitarizam jugoslavenskih komunista bio kampanjskog tipa.
2. Za politologa, SFRJ je bila jednopartijska država. Za sociologa, SFRJ je imala 9 partija, što se posle fino pokazalo kod raspada zemlje krajem osamdesetih – 6 republičkih, dve pokrajinske i jednu saveznu. One su ublažavale ideološku diktaturu barem onoliko koliko su je same podupirale i održavale. Jednom rukom uzimale, drugom davale. Klasičan primer je Hrvatska – Tito i Partija su se brutalno obračunali s Maspokom 1971, ali su joj tri godine kasnije poklonili konfederalni savezni ustav iz kojeg su čak i politički nezainteresovani amateri mogli da iščitaju trajektoriju budućeg „razdruživanja“ Jugoslavije.
3. Propast komunističke ideologije na ovim prostorima nije nikakav dokaz za propast „jugoslavike“ u kulturi i sećanju. Nemogućnost postkomunizma kao operativnog termina nije dokaz za nemogućnost postjugoslovenstva u sagledavanju današnjice. Prvo je mrtvo telo neuspele ideologije, drugo blaga senka neuspele države. Ideologije i države propadaju različito, premda su se u slučaju SFRJ oba procesa zbila paralelno – ali samo zato što su komunisti u aktu proširenog ideološkog suicida radije potopili i državu, nego da je vide kako se pretvara u liberalnu demokratiju.

 

1. Kako prepoznati postjugoslovene?Nakon tog istorijskog podsećanja, Kasapovićka prelazi na stvari koje se zbivaju sada i ovde. SFRJ je prošlost već više od tri decenije, uspostavljeni su novi kriterijumi za procenu državne validnosti njenih naslednika. Kako su oni organizovani, teorijski i emotivno? Na žalost kroz termine i pojmove postjugoslavenstva u raznim oblicima, kaže autorka. Od tog momenta postaje jasno da je cilj knjige obračun sa rečima. Sa imenima.U delu „Što su ’postjugoslavenske države’?“ (s. 133-148) polemizuje se sa tvrdnjama iz postjugoslavenskog tabora o neuspehu, ekonomskoj propasti i moralnom bankrotu država naslednica SFRJ. Spominju se sve, uključujući i neke koje to nisu po međunarodnom pravu, premda se glavna analiza usmerava na Hrvatsku. Razumljivo, jer to stoji i u podnaslovu knjige „Prilog demitologizaciji hrvatske politike i društva“. Kasapovićka se pita – da li je Hrvatska „neuspela država“, kao što je tvrdio „postjugoslaven“ Igor Mandić u poslednjim intervjuima?Specifičnost hrvatskog slučaja je da se njena „propalost“ obično povezuje sa njenim „neoustaškim karakterom“, kao da nema nekih drugih pokazatelja kojima je moguće proceniti uspeh i neuspeh. Kasapovićka se tu s pravom referiše na „radikalni staroljevičarski diskurs“ (s. 136) koji ne vlada samo, čak ne ni posebno razmahano na postjugoslavneskom prostoru, već drži u stisku čitavu Evropu, gde se ustalila inflatorna diskurzivna upotreba „fašizma“. Sve je danas u Europi „fašizam“ i „nacizam“ što se ne dopada levom centru.

Iz upoređenja ekonomskih podataka iz doba SFRJ sa poslednjim (iz 2023) statistikama MMF, jasno je da izjave o navodno uspešnoj SFRJ i neuspehu „ovih posle“ ne odražavaju realnu situaciju. „Još četvrt stoljeća nakon svršetka Drugog svetskog rata SFRJ je bila najnerazvijenija europska država poslije Albanije i Turske“, dok Slovenija i Hrvatska stoje danas bolje nego tada u Drugoj Jugoslaviji. Crna Gora je i dalje nešto bolja od Srbije, Srbija ubrzano smanjuje razliku.

To su činjenice. Može se dodati da je Hrvatska i dalje pri dnu EU po ekonomskim pokazateljima, ali to ne menja na stvari da se glavne zemlje regiona kreću napred u odnosu na ono što su nekad bile.

S takve platforme relativno povoljnog trenda, Kasapovićka izvodi abduktivni skok (s. 145): „Zaslužuje li dakle Republika Hrvatska – koja je politički demokratskija, gospodarski razvijenija i umnogome socijalnija država od SFR Jugoslavije – da bude nazvana ‘postjugoslavenskom državom’ ili ‘postjugoslavenskom Hrvatskom’?

Kao da je ime pitanje zasluge! Svakako, termini su bitni. Pre svega u akademskim sredinama gde se brinu o disciplini u misli i delu. Bitni su i u medijskom diskursu i svakodnevnoj komunikaciji jer njihov simbolizam povratno zrači na društvo i performativno ga menja, korak po korak, dan za dan. To je klasičan postulat poststruktralizma, da jezik nije nevin u oblikovanju stvarnosti. Tu autorka eksplicitno spominje i Burdijeovu sociologiju prakse. Svejedno je njena argumentacija u tom delu porozna, jer leži na postulatu „zasluge“ – ako je nešto uspešno, „da li zaslužuje“ da se nazove nekom yu-inačicom, bila ona i post-post-post-yu. Pored toga što njeni zahtevi mirišu na indeks zabranjenih reči, u njima se javlja i jedan tribalističko-mitološki refleks, da svi oni koji spomenu atribut postjugoslovenskog plešu oko vatre prizivajući Jugoslaviju kao kišu.

Materijalno neispravna analogija u tom je delu već dobila čvrste forme, koje se do kraja samo variraju. Na osnovu toga da je reč „postkomunizam“ danas izgubila svaku operativnu relevantnost za analizu istočne Evrope i Rusije (s. 146), autorka izvodi paralelu i da je „postjugoslovenstvo“ ispražnjeno od svakog značenja za analizu fenomena na, ne znam kako da kažem drugačije, postjugoslavenskom prostoru.

„S tog fikcijskog prostora uklanjaju se, brišu, relativiziraju ili poriču sve povijesne činjenice koje su ga duboko dehomogenizirale. (…) Oni koji to čine pojavljuju se kao prvorazredni krivotvoritelji povijesti, odnosno ideološki povijesni revizionisti“. (s. 148)

Zaključak koji proizilazi iz drugog dela: svi koji smesta ne prestanu da upotrebljavaju post-yu-termine poriču sve one nepobitne činjenice opisane u prvom delu. U rezultatu, to je zlonamerna, čak denuncijantska upotreba formalne logike.

Who’s raising the dead?

Treći deo „Što su ‘postjugoslavenske studije’?” (s. 149-174) i poslednji četvrti „Znanstvenost ‘postjugoslavenskih studija’?“ (s. 175-199) obraćaju se izdajničkoj akademskoj zajednici u zemlji i svetu koja, bez razumevanja za moć prakse, nastavlja da koristi postjugoslavenske prideve, više čara nego opisuje, i tako podiže Jugoslaviju iz mrtvih.

„Postjugoslovenske studije bave se proučavanjem ‘postjugoslavenskih zemalja’, ‘postjugoslavenskih država’ ili ‘postjugoslavenskog prostora’. Njihovi su autori potekli iz intelektualne dijaspore nastale emigriranjem pojedinaca iz država nastalih raspadom Jugoslavije u ratovima 1991-95. i nakon njihova svršetka. Djelomice pod utjecajem njezinih pripadnika – neki su se od njih vratili i zaposlili na sveučilištima i u znanstvenim institutima u novim državama – naraciju i diskurs o postjugoslavenstvu prihvatili su i neki drugi autori zbog ideoloških i političkih uvjerenja, profesionalnih koristi ili intelektualne pomodnosti. Teško je posve pouzdano ustanoviti koliko je postjugoslavenstvo izvoran proizvod te dijaspore, a koliko je uvezeno iz inozemne, poglavito američke i britanske, političke i znanstvene sredine.“ (s.149)

Svugde gde stoji „postjugoslavenske studije“, Hrvatskoj se oduzima nomen proprium, a bez njega je ona….šta? Postjugoslavenska država, jedna od? Pa to je uvredljivo za Hrvatsku. Kao cura koja se srećno udala, pa sad briše stare veze i ljubavi iz dnevnika. Svima koji o tome nešto akademski zucnu, koji koriste termin „postjugoslavenskog“ da pod njega svedu neke karakteristike politike, kulture, geografije i memorije, Kasapovićka bi navukla tesni terminološki korset. Jer dokle god ga koriste, oni proizvode jednu fikciju i omogućavaju njen povratak u realnost: „…vrijeme je da se postjugoslavenstvu kaže zbogom i da se postjugoslavenima poruči kako nema Jugoslavije nakon postjugoslavije.“ (s. 174)

Poruči, naredi, zabrani. Ta je knjiga u svojoj suštini bitka protiv reči koje su se uhvatile, zapatile i odomaćile u akademskom i svakodnevnom diskursu, a da nisu nikog pitale da li smeju. Stalno se opisuje jedan isti circulus vitiosus: propast komunističke Jugoslavije stvorila je reč postjugoslavenskog, sad upotreba reči postjugoslavenskog stvara novu Jugoslaviju. Skoro situacija iz knjiga o Heri Poteru – ko izgovori „Voldemor“, the-one-who-must-not-be-named, taj priziva Voldemora.

Raste i tendencija ka insinuiranju: „Još ima onih koji se osjećaju Jugoslavenima, ali to je malobrojna i rubna društvena, a ne nacionalna skupina. Neki njezini javno samodeklarirani pripadnici nipošto ne djeluju nacionalno nepristrano, ‘nadnacionalno’, pa ih je lako prepoznati kao primjerice ‘političke Srbe’ u Hrvatskoj.“ (s. 158)

U gornjem citatu je najpre opovrgla samu sebe time što je priznala da Jugosloveni i dalje postoje kao društvena grupa, dodala bih i emotivna, te prema tome ipak nisu virtualni nego stvarni, iako su, kako i sama primećuje, malobrojni i rubni. A kako su uz to, po meni, još i tihi i posramljeni, jer im svi govore da ne bi smeli da osećaju na taj način, oni su bezopasni po „ove posle“ države, uz to među sobom nepovezani, pa bi ih jednostavno trebalo ostaviti na miru. Govorim o osećaju pojedinaca, o afektima i nostalgijama privatnih osoba.

A tu gde se spominju „politički Srbi“, tako pod navodnicima koji indiciraju metaforu, stvarno ne znam na šta misli. To je rebus. Osamdesetih se taj termin za politički-nešto-drugo upotrebljavao u smislu da bi neki Srbin bio „politički Hrvat“ kad primećuje pokušaje majorizacije iz Beograda, te se zbog toga politički svrstava na hrvatsku stranu. „Politički Srbin“ je bio onaj Hrvat koji razume domaće srpske strahove od majorizacije iz Zagreba, a „politički musliman“ onaj Srbin ili Hrvat kome su išli na nerve i Zagreb i Beograd. Ne znam kako su sad evoluirali termini tog tipa i šta su danas „politički Srbi“ za Kasapovićku, misli li metaforički ili bukvalno. Neko ko se distancira od glavnine? Hrvatske izdajice? Akademske izdajice? Možda neki pravi Srbi koji sanjaju Jugoslaviju u transu? Trans-Srbi? Ili misli sasvim konkretno na Milorada Pupovca i njegov SDSS? Ne treba zanemariti ni činjenicu da je njen fakultetski kolega Dejan Jović u isto vreme objavio knjigu o Jugoslaviji suprotnog sadržaja, i to nakon što je Kasapovićka objektivno nepravedno (težak karakter, kažu svi moji izvori političkih Srba i Hrvata) izgurana u ranu penziju.

Pred kraj trećeg dela se autorka ponovo vraća akademskim ustanovama u zemlji i svetu: „Postjugoslavenske studije otvaraju nekoliko jednostavnih pitanja. Zašto se suvremene političke činjenice, kao što je postojanje novih država, određuje mrtvim povijesnim faktom, kao što je Jugoslavija?“ (s. 172)

Zbilja zašto? Ono što autorka ne uspeva da shvati je da osim države, postoje i drugi, mnogo jači faktori koji određuju integrativne matrice unutar velikih grupa. Ona je politolog, političke nauke su normativne nauke, one kažu kako treba i mora da bude. I kad katastrofalno greše, to ih ne zabrinjava previše –važno je da se naredi kako ima da bude. Zbog toga Kasapovićka ne vidi ono što bi svaki sociolog uhvatio u trenutku, da se treba spustiti do takozvanih „folija normalnosti“, do grupnog standarda normalnosti. Ono što neki ljudi opisuju da jesu, ne samo da to jesu, nego iz njihove vizure takav (politički nepovezani) grupni identitet postaje normalan. A kad je normalan, onda su normalni i pokušaji da se on teorijski obradi.

Autorka po analogiji radi ono što su radili i jugoslavenski komunisti kad su namerili da snagom političkog diktata i ideološkog konstrukta formiraju novo društvo, novu kulturu i samu ljudsku misao. Sad bi Kasapovićka to isto, s neuporedivo manjom polugom, ali ne može dok ne ukloni sve natruhe društvenosti koje su ostale iza jugoslavenskih komunista.

Svet kao odraz ideja  

Autorka nastupa kao cenzorka tvorbe reči, bukvalna post-strukturalistkinja koja veruje da će nekontrolisano spominjanje „postjugoslovenskog“ oživeti pravu novu Jugoslaviju. Formalno četvrtu, premda po pravdi treću, jer kad se pogleda istorijska pozadina te ideje, nema Jugoslavije bez Hrvata.

U poslednjem delu o legitimnosti postjugoslavenskih studija, jesu li one uopšte materijal za katedre i seminare, zaokružuje se interpretativni sistem o senkama koje mrtve ideje bacaju na današnjicu bivših jugoslavenskih država. „Postjugoslavenstvo je bilo i ostalo ideološki konstrukt kojim se želi očuvati ime Jugoslavija i s pomoću njega virtualno operirati nepostojećom državom kao nečim što je politička, kulturna ili društvena činjenica. Nastojanja da se jedna ideološka fikcija pretvori u političku fakciju urodila su i imenovanjem te fikcijske tvorevine – ona se naziva „postjugoslavenskom“. (s. 175)

Fikcija u fakciju. Ko imenuje demona ispod kreveta, demon mu dolazi na vrata. To je dobar zaplet za filmski scenario, ali kao refleks zabrane univerzitetskog kurikuluma cilja dosta nisko. Istraživački predmet postjugoslovenskog postojaće sve dok ima ljudi koji u toj labavoj paradigmi nešto nalaze, pre svega emotivno i nostalgično, te dok je akademskih smjerova koji mogu da osiguraju profesore, studente i finansiranje – a da ih na to niko nije primorao.

Kad piše o nekim temama bliskim svom srcu, Mirjana Kasapović nastupa kao preokrenuti Stipe Šuvar.

Da li je Druga Jugoslavija bila država ili komunistički seminar?

Tamo gde autorka ređa činjenice, pre svega u prvom delu, o tome šta je bila SFR Jugoslavija, ona je u pravu. Njeni fakti su u redu, njeni zaključi i interpretacije koje odatle izvodi su ništa manje nego diktatorski. Tako ima da bude!

Kad se s prvog dela knjige pređe na katalogizaciju „postjugoslavenskog“ u akademskoj i medijskoj upotrebi, čitalac shvata da se odjednom našao na nekom groblju gde bi mrtve političke tvorevine svakog trenutka mogle početi da iskaču iz neosvećene zemlje. Ex-jugoslavenski prostor već ima dovoljno nemetaforičkih mrtvih, nema razloga da se on analoški širi na društvene substrate.

U ličnom stavu, ne mogu da kažem da je Druga Jugoslavija „propala država“ kao što procenjuje Kasapović, ili da ozbiljno razgovaram o njenim „dobrim stranama“ koje navodi Jović, iz prostog razloga jer ona za mene nikad nije bila država. To joj sistematski nisu dopustili jugoslavenski komunisti. Kad god bi počela da se razvija ka državi u smislu efikasne organizacije ekonomije, državnih podsistema zdravstva, obrazovanja, nauke, infrastrukture, spoljne i bezbednosne politike, stigli bi dodatni ideološki zahtevi i presekli trajektoriju. Ti dodatni uslovi ubacivani sa ideološke strane obično bi bili organizacioni sistemi koji nigde ne postoje i nigde nisu testirani, sva ona sila „trećih puteva“ koji su vređali i profesije i zdravu pamet. Radničko samoupravljanje, na primer; društvena svojina koja je bila svačija i ničija, što je posle olakšalo privatizacijske krađe; socijalistički savezi radnog naroda, omladine i boračke organizacije kao slabo kamuflirani odredi denuncijanata o „skretanjima u kulturi i umetnosti“; ozbiljno širena teorija da „država mora da jača da bi lakše odumrla“. Da li je ikome bilo jasno šta je značila „diktatura proletarijata“ osim kao slavljenje nekompetentnosti na svim nivoima proizvodnje? Stalno se kovalo neko drveno gvožđe, kako mora da bude, kako ima da se zove.

Nad svim tim je stolovala unija države i partije, sa doživotnim predsednikom, u praksi bogatijim od Mide, službeno siromaha jer ništa nije njegovo već „samo koristi za života“. Kao da se nešto može koristiti posle smrti! Zapravo u Titovom slučaju može, kao što dokazuje mauzolejski kompleks na beogradskom Dedinju.

Ukratko, SFRJ je smela da postane država tek kad kao Pepeljuga povadi svo namerno bačeno proso iz pepela. Morala je da ispuni niz nametnutih ideoloških uslova, da bi za nagradu smela da radi ono što sve moderne države rade, postavi okvir za prosperitet svojih građana. A do tada je morala da jača i udara svakog ko se zameri iracionalnoj organizaciji u zemlji tvrdoglave nomenklature, razvaljenih radnika i seljaka i pauperizovane inteligencije.

Sve je isprobano u Jugoslaviji od 1918, ništa nije funkcionisalo, kaže Kasapovićka. Istina, čim bi komunisti krenuli da jačaju ideološki karakter Jugoslavije, umešao bi se život i ispreturao im nacrte za budućnost.

Kao što svi znaju, jedno nije isprobano – prava parlamentarna liberalna demokratija. Odnosno jeste, u pokušaju, pod Antom Markovićem, ali za to je bio potreban puč da se skinu Milošević i Tuđman, a za jedinu snagu koja je to realno mogla da izvede pokazalo se da nije bila državna vojska, već ideološka armija koja se promptno raspala po nacionalnim i nacionalističkim šavovima. Pitanje je da li bi EEZ takvu zemlju „dobrog puča“, da je do njega došlo, primila u članstvo. Realno bi, kako bi izbegla haos raspada SFRJ i uz to došla do potencijalno vrednog i bogatog člana. Čak i da je posle prestala da bude jedna država unutar EEZ/EU, SFRJ se ne bi raspala, već razdružila i ponovo spojila kao sistem regija. Toliki ljudi bi danas bili živi.

Da bi se spasila kao država, Druga Jugoslavija je pre svega trebalo da bude država, a tek onda ideologija, partija, režim i sistem moralno-političkih podobnosti. Nažalost, njena državnost je dolazila na kraju te liste, pa je zakržljala još u ranom stadijumu. Oni koji je danas oplakuju, vide upravo to, šta je mogla da bude da joj se dopustilo; vide razmetno rasipanje materijalnih i ljudskih resursa koji su je pratili za života i u smrti.

Neko je Jugoslaviju realno hteo i želeo, pre nego što je pokvario. Neko će reći da se isto odnosi i na komunizam, ali on nigde nije uvođen legalnim putem, već uvek u revoluciji i krvi. Ako politologu promiču nijanse, sociologu ne.

Komunizam i postkomunizam s jedne, Jugoslavija i postjugoslavenstvo s druge strane, to jednostavno nisu jaja iz iste košare, kao što apodiktički tvrdi Mirjana Kasapović.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević