Kodeks novinara jasno definiše odgovorno i profesionalno novinarstvo, međutim, mnogi mediji odlučuju se da idu zaobilaznom putanjom, smatrajući da ona obezbeđuje čitanost i, na kraju dana, profit. Vrlo često se i uvere da jeste tako. Ako se tome doda činjenica da javne opomene za kršenje etičkih standarda nisu praćene i novčanim i drugim kaznama, za „kršioce“ to predstavlja savršeno okruženje za „rad“: čitanost raste, a niko ih ne kažnjava, šta god napisali. U najgorem slučaju, neće biti smatrani naročito uglednim u medijskim krugovima, ali to je oportunitetni trošak sa kojim mogu da se nose. Zaboravljajući pritom da publika nisu imaginarni brojevi koji pokazuju broj pregleda, već ljudi, pojedinci među kojima se krećemo i sa kojima delimo svakodnevicu. Ako se svakog dana, i po nekoliko puta, godinama, zalivaju, recimo, govorom mržnje, u kakve građane očekujemo da izrastu? Odgovor je očigledan.
Ove posledice posebno su vidljive na primeru izveštavanja o ratovima i stradanjima sa ovih prostora. Čitajući te tekstove i komentare čitalaca ispod njih, teško je odupreti se utisku da više od dve decenije stojimo u mestu. Zapravo, ispravnije je reći da je izveštavanje mainstream medija ostalo nepromenjeno, skoro kao da im je upravo to i cilj.
Na primeru dveju komemoracija – od kojih jedna dobije značajan medijski prostor, a druga bude jedva pokrivena – pokušali smo ustanoviti na koji način najčitaniji e-portali u Hrvatskoj izveštavaju svoju publiku i kojim sredstvima se služe.
Prema merenju medijskog tržišta iz januara 2021. godine koje je sproveo gemiusAudience, tri najčitanija portala su 24sata.hr, vecernji.hr i dnevnik.hr. Tekst u nastavku predstavlja analizu medijskog diskursa na temu komemoracija u Vukovaru i Jasenovcu u pomenuta tri portala, a najvažnije pokazatelje možete videti na infografikama.
Vukovar – tragedija na prodaju
Analiza medijskog izveštavanja o komemoraciji u Vukovaru obuhvata 93 objavljena teksta. Osim neposrednog povoda pisanja, odnosno komemoracije, sekundarne teme uzorka su unutrašnja i spoljna politika. To pokazuje da, u današnjem kontekstu, Vukovar ima jednu od ključnih uloga u tumačenju odnosa Srbije i Hrvatske, kao i ponašanja političara, pre svega aktuelne Vlade, prema nacionalnim manjinama koje žive unutar zemlje.
Dominantan problem koji se iskristalisao u analizi tiče se naslova: čak 67% njih bilo je senzacionalističko. Upotreba ovakvih naslova rezultira povećanjem netrpeljivosti među nacijama i nacionalnim manjinama, ponovno preživljavanje negativnih sećanja kod čitalaca koji imaju iskustvo rata i, u krajnoj liniji, podsticanje na nove nasilne i diskriminatorne radnje, što se naročito vidi u komentarima ispod takvih tekstova. Štaviše, vrlo često se emotivne izjave porodice žrtava izvlače iz konteksta, čime se doprinosi dramatičnom i patetičnom tonu, koji za cilj imaju povećanje čitanosti e-portala. Na taj način se nečija tragedija banalizuje i prodaje zarad klikova.
Svedočanstva Vukovaraca preneta su izrazito dramatično, a novinari se nisu ustručavali od preterivanja u slikovitim opisima nasilja. Ovakvo izveštavanje neposredno rekreira stravične scena nasilja, u nameri izazivanja emocija kod čitalaca, jer čak i negativna reakcija doprinosi utisku da je tekst efektan. Tekstovi su često najavljeni rečima poput: „Šokantne scene iz rata“, te je primetno da u njima novinar najčešće ne izveštava objektivno, već se ponaša kao sportski komentator i krši granice novinarske etike.
U značajnom broju tekstova pojavljuju se novinari u ulozi subjekta, i to oni koji su ‘91. izveštavali iz Vukovara. Reč je o medijskim radnicima iz inostranstva, poput Španije ili SAD, a treba naglasiti da oni najčešće nisu intervjuisani za jedan od analiziranih medija, već su tekstovi napisani na osnovu njihovih objava na društvenim mrežama. Ovakva vrsta izveštavanja je zgodna za portale, jer uz minimalan napor sebi obezbeđuju novi sadržaj. Isprva deluje kao da imaju relevantne sagovornike, međutim, ako se uzme u obzir da je reč o pukom prenošenju nečijeg tvita, takav tekst u potpunosti gubi na težini.
S druge strane, važan je primer teksta u kojem je akter srpski novinar Dejan Anastasijević, napisan na osnovu VICE-ovog priloga. Osim njegovog svedočanstva o Vukovaru, pred kraj teksta navedena su njegova novinarska postignuća, kao i pritisci sa kojima se suočavao zbog antirežimskog izveštavanja, zaključno sa objašnjenjem okolnosti u kojima je preminuo. Ovaj primer pokazuje da je autor teksta uložio trud i vreme da subjekta predstavi sa poštovanjem i kolegijalnošću, u funkciji potvrđivanja sopstvenih teza.
Čak 19 tekstova o Borisu Miloševiću, bez izjave Borisa Miloševića
U kontekstu objekata, odnosno onih o kojima se govorilo, ponovo su najzastupljeniji političari. Tačnije, više se govorilo o ponašanju političara nego o žrtvama ili o trenutnim žiteljima Vukovara. U čak 19 tekstova, objekat je bio potpredsednik Vlade Boris Milošević, te je odnos subjekta prema objektu najčešće bio afirmativan. Od tog pravila odudaraju rane izjave gradonačelnika Vukovara Ivana Penave koji nije odobravao Miloševićev dolazak u Vukovar, međutim, nakon što su drugi političari pohvalili taj čin, i Penava je prilagodio retoriku.
Primetan je nesrazmeran odnos Miloševićevog pojavljivanja kao subjekta i objekta, odnosno, iako je on osoba o kojoj se najviše govorilo, on lično oglasio se svega dva puta, i to kada su medji preneli njegovu Facebook objavu.
U svim analiziranim medijima novinari su retko inicirali nove i originalne sagovornike, koji retko govore na ovu temu, niti su posezali za drukčijom perspektivom. Izuzetak od ovoga jeste tekst u kojem novinarke zaposlene u tri različita vukovarska medija govore o trenutnoj situaciji u gradu, kao i tekst u kojem deca govore o specifičnostima Vukovara i preporučuju svojim vršnjacima zašto bi ga trebalo posetiti. Ovakvom pristupu bi trebalo češće težiti, za razliku od uobičajenog predstavljanja stanovnika Vukovara kao homogene mase i izveštavanje o njima samo jednom godišnje. To za dugoročnu posledicu ima stvaranje društvene barijere prema njima, koja sugeriše da su njihovi problemi i svakodnevica drugačiji od ostalih državljana Hrvatske.
Jasenovac – tragedija pod tepihom
Kao i prethodnih godina, mainstream internet portali u Hrvatskoj nisu pridali veliku pažnju komemoraciji u Jasenovcu. Tačnije, na ovu temu u periodu 21–23. aprila 2020. godine na tri najčitanija portala objavljeno je ukupno 12 tekstova. Smatrali smo da taj uzorak ne bi bio reprezentativan za analizu medijskog diskursa, te smo, umesto komemoracije, analizirali izveštavanje o filmu „Dara iz Jasenovca”, koji odgovara tematici, a posvećeno mu je značajno više medijskog prostora.
Podsetimo, reč je o istorijskoj drami premijerno prikazanoj početkom 2021. godine, nastaloj po scenariju Nataše Drakulić, u režiji Predraga Antonijevića, a na osnovu svedočanstava preživelih logoraša iz Jasenovca. Ovaj film bio je srpski kandidat za Nagradu Američke akademije filmske umetnosti i nauke, kao i za Zlatni globus, dok je devojčica koja tumači lik Dare, Biljana Čekić, bila kandidovana za najbolju žensku ulogu. Kako je ostvarenje izazvalo podeljeno mišljenje javnosti, za kratko vreme na IMDB-u dobilo je ili najviše ili najniže ocene, te je ova platforma privremeno obustavila opciju ocenjivanja.
Analiza pokazuje da je 90% obuhvaćenih naslova senzacionalističko, dok je preostalih 10% metaforičko. Kao što se može primetiti i na primeru Vukovara, mediji se najčešće odlučuju za ovu vrstu naslova kako bi zaintrigirali čitaoce.
Kada je reč o subjektima, odnosno onima koji su govorili na ovu temu, izdvaja se gotovo jednak broj kulturnjaka i novinara. Imajući u vidu da je reč o filmskom ostvarenju, opravdano je da eksperti iz oblasti kulture budu zastupljeni u ulozi onoga koji govori.
Međutim, kvalitativnom analizom uočava se manjak kreativnosti u odabiru sagovornika, jer su u svim tekstovima koji uključuju kulturnjake upotrebljene samo izjave reditelja Predraga Antonijevića, i to direktni citati njegovih gostovanja u drugim medijima. Drugim rečima, nijedan od tri najčitanija portala u Hrvatskoj ga nije kontaktirao za izjavu u razmatranom periodu.
U 80% slučajeva odnos subjekta prema objektu bio je negativan, odnosno o filmu se govorilo u negativnom kontekstu i hrvatska javnost ga nije dočekala sa odobravanjem.
Analizirani portali nisu percipirali izveštavanje o „Dari iz Jasenovca” kao filmsko ostvarenje. Dapače, ta činjenica nalazi se u drugom planu, dok su u prvi izbile teorije o političkoj propagandi i umetničkom plagiranju, dok je govor mržnje, na suptilan ili očit način, prisutan u svakom tekstu.
Jedini izuzetak od te prakse jesu izjave istoričara Hrvoja Klasića: „U svemu oko filma, dakle, u izjavama režisera, scenaristice, srpskih političara, ja vidim i srpski nacionalizam i političku propagandu. Ali u samom filmu ja ne vidim niti nacionalizam niti propagandu, jer konkretno jasno se daje do znanja, nema poistovjećivanja Hrvata i ustaša, nema nikakvog spominjanja brojki niti manipuliranja brojkama u koncetracijskom logoru Jasenovac.”
Dodatno, kritika filma tretira ga kao dokumentarac, a ne kao igrani film zasnovan na istinitim događajima. Odabir reči pokazuje da je jedan od ciljeva analiziranih tekstova raspirivanje mržnje, najpre u komentarima čitalaca, što za dugoročnu posledicu ima održavanje loših odnosa između dve zemlje i poništavanje napora pojedinaca da se ovi odnosi unaprede.
(Ovaj tekst predstavlja sažetak obimne analize koju ćemo rado poslati zainteresovanim čitaocima na upit ako žele da saznaju više o ovoj temi.)
Ovaj tekst možete poslušati ovde:
