U Zagrebu, na Zrinjevcu, u kući broj 15 danas poznatoj Palači Medaković, 7. jula 1922. godine rodio se Dejan Medaković kao sedmo i najmlađe dete majke Anastasije i oca Bogdana. Opevana je ta raskošna kuća i u pesmi štampanoj u Medakovićevom delu „Efemeris“:
ZRINJEVAC BROJ 15
Predugo se nismo videli
Кućo moga detinjstva
Tuđi životi koje si primila
Izmenili su ti lice
Neizbrisivim borama
Stranci koji u tebi stoluju
Pretvorili su i mene
U tuđinca
Кoji na nekom nepoznatom jeziku
Doziva duše
Davnih predaka
Istoričar umetnosti, pesnik, književnik, publicista i jedan od najostvarenijih intelektualaca svoga vremena, ostavio je za sobom vrednu zaostavštinu. Na zahtev akademika Medakovića, porodica je nakon njegove smrti popisala više od 1.600 knjiga i poklonila ih Biblioteci Matice srpske, a Muzej grada Beograda dobija Legat Dejana Medakovića formiran poklonom njegovog sina, dirigenta Pavla Medakovića. „Efemeris – Legat Dejana Medakovića“ predstavljen je na nedavno otvorenoj izložbi u Salonu Muzeja grada Beograda (izložba traje do 29. septembra), a sadrži više od 650 predmeta među kojima su dela likovne i primenjene umetnosti, dokumentacija, knjižna građa, lični predmeti, uključujući i radnu sobu akademika Medakovića.
Tu su i povelje, diplome, izbeglička legitimacija, „Svjedodžba zrelosti“ u NDH, ordenje. U delu nazvanom „Кolekcije sa posvetom“ nalazi se impresivna zbirka slika koje je Dejan Medaković posedovao, a to su dela Miće Popovića, Nadežde Petrović, Peđe Milosavljevića, Zore Petrović, Ivana Tabakovića, Bate Mihajlovića, Voja Stanića, Petra Lubarde…
Na ulazu u izložbeni prostor čitamo citat koji potpisuje pisac Đorđe Matić: „Potomci i predstavnici porodice Medaković imaće u svim generacijama jednu izrazitu osobinu: gde god bili, gde god živeli – biće obrazovani, uspešni i biće deo društvene elite. I gde god dođu ostaviće nešto vredno za sobom, bilo materijalno ili duhovno. Najčešće oboje.“
Ceo zid posvećen je portretima tih obrazovanih i uspešnih predaka i potomaka. Traganje za rodoslovom Medakovića, porodice koja vodi poreklo iz sela Medak u Lici, došlo je do sredine 18. veka. I kao na početku neke bajke, bio je jedan otac koji je imao tri sina. Otac se zvao Đorđe, a sinovi Danilo, Milorad i Isak.
Danilo Medaković (1819-1881), pradeda Dejana Medakovića bio je publicista, novinar, sekretar kneza Mihaila i kneza Miloša Obrenovića. Tu je i portret Danilovog rođenog brata, slavnog Milorada Medakovića (1824-1897), ađutanta Petra Petrovića Njegoša i redaktora „Gorskog vijenca“, a kasnije sekretara i vojvode kneza Danila. Bez potomaka, Milorad Medaković je zaveštao gradu svoj imetak, a Beograd mu se odužio nazivajući celo naselje po njemu – Medaković.
Sledi portret Bogdana Medakovića Dejanovog dede po ocu. Bio je advokat i političar, predsednik Hrvatskog sabora u Austrougarskoj monarhiji. Pored njega su slike Đorđa Medakovića, Dejanovog oca i dvadesetjednogodišnjeg Dejana Medakovića.
Treći brat Isak ostao je na teritoriji Austrougarske i imao je 14 dece. Bio je predsednik opštine Gospić i nakon smrti je zaveštao polovinu svog imanja crkvenoj opštini. Bilo je to vreme Vojne krajine kada su Srbi kao graničari na teritoriji Austrougarske imali status slobodnih građana. Vojna služba trajala je 60 godina. Đorđe Medaković, otac Isaka, Danila i Milorada odlučuje da za druga dva sina (Danila i Milorada) plati otkup u zlatu, što je bio uslov za napuštanje Vojne krajine, jer nije želeo da sva trojica budu u vojnoj službi gotovo ceo život. Oni odlaze u Zadar u gimnaziju i dalje nastavljaju svoj životni i profesionalni put.
Dejan Medaković je obrazovni put započeo početkom tridesetih godina 20. veka u Sent Galenu u Švajcarskoj, a zatim u Hrvatskoj, kod franjevaca na Badiji. Po izbijanju Drugog svetskog rata između očevih predloga da ode u Trst ili u Beograd, bira Beograd jer su mu tamo već bili drugari. U rodnom Zagrebu su tada ostali samo on i sestra Marija. U najlepšoj odeći, s perfektnim znanjem nemačkog i jednim pekinezerom Dejan i Marija kreću za Beograd, prolaze ustaške kontrole bez svih potrebnih dokumenata. Dejan je smislio da brat i sestra insceniraju svađu zbog psa i tako odvuku pažnju staničnih kontrolora. To im uspeva i stižu u Beograd.
Beležiće u „Efemerisu“ Dejan Medaković svoja sećanja na Zagreb: „Na Štrosmajerom šetalištu šunjam se pod kestenovima, posmatrajući krovove kuća. Ovde sam toliko puta zajedno s bakom osluškivao bilo grada, vrebao prva svetla, raznežavao se zvonima čiji su se zvuci rasprskavali negde daleko u prekosavskoj ravnici. Bio je to Zagreb koji je tek utekao ispod stoletne vlasti zasele na dva brega, na Кaptolu i Griču. Grad je delovao prisno, obuhvatljivo…“.
Po dolasku u Beograd Dejan Medaković je najpre volontirao u Muzeju kneza Pavla. Doktorirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1999. do 2003. Svojim istraživanjima obuhvatio je široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali su težište njegovog rada činili srpsko barokno slikarstvo i srpske kulturne prilike u 18. i 19. veku. Devedesetih godina prošlog veka i prve decenije ovog stoleća Dejan Medaković nije bio omiljen u delu srpske javnosti zbog svoje izrazito nacionalne orijentacije.
Preminuo je 1. jula 2008. i sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka, vojvodu Milorada Medakovića, na Novom groblju u Beogradu.
