Novinarka drugog programa Radio Beograda Sara Arsenović ovogodišnja je dobitnica vrijedne novinarske nagrade „Tanja Petrović“. Ona je u prilično renomiranom društvu laureata najmlađa dobitnica ove nagrade. Sara se u radijskim emisijama o kulturi ističe po svojoj otvorenosti i novinarskoj znatiželji, kao i po kritičkom i samosvjesnom pristupu temama i fenomenima iz područja kulture i umjetnosti. Sa Sarom Arsenović razgovaramo o sjaju u očima kada je novinarstvo u pitanju, o teškim godinama odrastanja njene generacije u 90-ima i o tome kako se radio, nakon invazije slika i beskorisnih informacija, ponovno vraća u naše živote.

Za vas je netko rekao, slušajući vas u radijskom eteru, da znate da baratate riječima. Kada ste prvi puta stupili na radio?

Upisala sam studije za medije i komunikacije i sasvim slučajno na trećoj godini studija došla sam na praksu na dve nedelje na Drugi program Radio Beograda i, evo, ostala sam devet godina. Današnji glavni urednik na Drugom programu radija, Ranko Stojilović, bio je moj mentor i on me je naučio bukvalno sve: kako se piše prilog, kako se montiraju emisije, kako se u radijske priloge ubacuju spoljni detalji, zvukovi, komentari… Već devet godina honorarno radim na radiju, ali muzički kritičar Pera Janjatović rekao mi je da u tome ima i nešto dobro, jer, kako je rekao: status honorarca te drži budnim i koncentrisanim.

U međuvremenu ste surađivali s Teatrom Vuk i kulturnim institucijama ležernijeg tipa: Oblakoder, Galerija Polet, Treći trg, Beogradski festival poezije i knjige…

Svi ti angažmani su išli uz fakultet i kasnije sa životom na radiju. Beogradska kulturna scena nije ne znam kako velika i ako za nju imaš interesa, ljudi to mogu da prepoznaju i onda te pozivaju da vodiš neke razgovore, predstaviš neku knjigu, da sa nekim napraviš intervju i to se onda nekako spontano razvija i povezuje. Recimo Treći trg mi je bio naročito zanimljiv jer je to organizacija koja je osnovala Beogradski festival poezije i knjige i tamo sam vodila neke večeri poezije i književne razgovore. Istim tim putem sam dobila i poziv za podkast „Vredno priče“, koji sada vodim, odnosno razgovaram sa teoretičarima, istoričarima i profesorima književnosti o knjigama koje su obeležile određenu epohu. Ta emisija je nekako baš dobra, ležerna, a opet to što ti ljudi govore je vredno i zanimljivo.

Sećanje na sirene

Kako se razvio vaš nerv prema umjetničkim kružocima i razgovorima o kulturi?

Na fakultetu sam negde spoznala da hoću da se bavim nečim što se široko zove kultura, ali kada sam došla da volontiram na Drugom programu radija, u redakciju kulture, nisam znala da tako nešto uopšte postoji. Pretpostavljalo se dakle da ja treba da idem na predstave, da gledam filmove, da idem na izložbe, naravno nikada tako opušteno kao običan gledalac ili posetilac i to je kada su novinari u pitanju važno reći. Ti voliš svoj posao, ali ne ideš kao novinar da uživaš u filmu, nego moraš da budeš koncentrisan da bi o njemu sutra mogao nešto u eteru da kažeš. Moji pretpostavljeni na radiju odmah su me bacili u vatru. Drugog načina da se postane novinar, osim živog susreta na licu mesta, u stvari nema. Kada sam počela da vodim emisiju na radiju „U prvih pet“, što je neka vrsta krune programa, odnosno, to je emisija razgovora sa ljudima iz različitih oblasti kulture o najzanimljivijim događajima protekle nedelje – u početku zaista jesam bila malo u grču. Pre mene su to radile eminentne novinarke iz područja kulture od kojih sam puno učila i ta emisija, koja govori o najvažnijim kulturnim temama, za mene je bila i velika čast i odgovornost i – trema.

Radili ste emisiju o djeci koja su prošla to teško iskustvo bombardiranja Srbije krajem 90-ih?

Moja motivacija da radim tu emisiju sastojala se u osećaju da se čitava moja generacija pravila kao da se to nije dogodilo i ćutala je o tih 78 dana bombardovanja i o onome što se sve u tim danima desilo. Intervjuisala sam ljude koji su o tim danima hteli da govore, a u to sam integrisala i svoju vlastitu priču, jer sam i sama tada bila devojčica, pa sam pomislila da bi to mogao biti zanimljiv ugao. Prvo što su mi ljudi govorili čega se sećaju iz dana bombardovanja je zvuk. Tehnološki, radio je medij zvuka i taj doživljaj zvuka većine ljudi iz tmurnih vremena bombardovanja postao je i jedan od načina kako da pristupim kreiranju ove emisije. Zvuk je psihološki jači od slike i on je prvo na šta ljudi reaguju u teškim trenucima. „Sećam se sirene“, često su ljudi govorili o svojim prvim doživljajima nečega što im je bilo tegobno tih 78 dana, a onda bi se nakon tih prvih dojmova zvuka njihova priča odmotavala dalje.

Zašto generacija ljudi koji su bili svjedoci tog strašnog događaja nije o njemu htjela da govori?

Istina je da ljudi o bombardovanju nisu govorili. Ako pogledate, vidite da u srpskoj kinematografiji nema filmova ili u književnosti nema romana ni drugih oblika svedočenja (sada tek u poslednje vreme nešto malo) o toj 1999. godini i o tome šta se tada desilo. Sećanja su teška stvar. Ja sam na primer nedavno radila intervju sa Darkom Tuševljakovićem koji je napisao sjajan roman „Karota“ o ratu u Zadru početkom 90-ih. To je tegobna priča o mladiću koji se nakon rata vraća u Zadar i sreće majku svog najboljeg druga koja ga pita: Zašto si se vratio? Zašto nisi ostao među njima, među koje si pobegao? U stvari, čak tri romana iz najužeg izbora za NIN-ovu nagradu ove godine bave se sećanjem na početke ratova kod nas. Ima pisaca kojima je trebalo tridesetak godina da bi u literaturi počeli govoriti o tome. Jedan dobar deo moje generacije odrastao je na osećanju da se o bombardovanju ne govori, sa nekakvim osećajem krivice. Ali, kako je ta generacija sve više odrastala, ona je danas ipak došla u priliku da uspeva da kaže: ali tih 78 dana je bilo strašno. Pamtimo kako je bilo strašno.

U srpskoj kinematografiji nema filmova ili u književnosti nema romana ni drugih oblika svedočenja o toj 1999. godini i o tome šta se tada desilo. Sećanja su teška stvar

Taj prelom 90-ih u Srbiji bio je pun dramatičnih događaja…

Sada se spremam da radim emisiju o 5. oktobru 2000. i o tim burnim događajima ispred skupštine u Beogradu. Znam da je moja majka tada bila na poslu, a da se otac tada na ulici nagutao suzavca. Sećam se da je moja baka zvala telefonom moju majku i vikala joj da dolazi kući, jer „mora da misli na svoje dete“, a ne na ono šta se događa ispred skupštine. Zanimljivo je kako se u takvim dramatičnim danima na najčudniji način isprepliću iskustva nekoliko generacija, povezanih porodičnim ili drugim bliskim vezama. Ovu emisiju emitovaćemo ove godine 5. oktobra na 25. godišnjicu tih događaja.

Zvuk i tišina

Vi uređujete na radiju nekoliko emisija, intenzitet zna da bude veoma gust, a opet radio ima i svoj ritam iz dana u dan. Kako to zapravo izgleda?

Recimo, emisija „U prvih pet“ ima svog glavnog gosta i goste po pojedinim temama, kao što rekoh, o najznačajnijim događajima te nedelje. Da bih mogla da isplaniram tog glavnog gosta, kao i ostale goste za tu emisiju koja se emituje u nedelju uživo, moram da počnem da nazivam goste u sredu, da bi ti ljudi mogli da isplaniraju svoj dolazak. To znači da ja od završetka emisije u nedelju do planiranja iduće emisije imam dva i po dana. A s druge strane, to je tek sreda i ko zna šta će se desiti do nedelje. Treba naći pravog gosta za pravu nedelju. U poslu urednika emisije na radiju sve je izazov. Ili recimo, glumci koji u subotu uveče imaju premijeru, kako da ih dovučete u nedelju u jedanaest sati pre podne u emisiju koja ide uživo? Kratko rečeno: tempo.

Što je lijepo u tom tempu?

Raditi pripremu za emisiju o pet najznačajnijih kulturnih događaja u jednoj nedelji, najdivniji je koncept koji postoji. Pa zamislite: pozovete čoveka iz sveta kulture sa imenom i prezimenom koji će da govori o svom radu, ali i o široj kulturnoj sceni i o današnjem trenutku, pa onda u studio uđe koleginica koja govori o premijeri novog filma, pozorišta ili drugi kolega priča o nekoj izložbi ili knjizi… Često je to vrlo uzbudljivo i teme se otvaraju i nadovezuju jedna na drugu. Čitavo to vreme traje diskusija sa ovim glavnim gostom o svemu tome pojedinačnom i – vrlo često uživam nedeljom u emisiji „U prvih pet“.

Koja je prednost medija koji se zove radio?

Razgovor sam po sebi je divna stvar. Na radiju vi čujete njegovu suštinu, čujete ljudski glas i druge ljude kako pričaju. Za razliku od televizije ili pisanih medija, mi ne brinemo kako ko sedi, da li nam je lice ovakvo ili onakvo, da li je tekst predugačak ili prekratak, kako nam stoji šminka i je li neko namestio kravatu – na radiju zaista mogu da se opuste i oni koji su pred mikrofonom i oni koji su pored radija. Na radiju se mi ne vidimo, ali se vidi naš glas.

Što bi to značilo?

Odnos između zvuka i tišine na radiju je važan. Jedan ljudski uzdah postaje indikativan. Slika još možda i može da maskira, da sakrije neko ljudsko osećanje, ali ljudski glas ne laže. Radio je mnogo ozbiljan medij. Emisija uživo na radiju je neka vrsta melodije života. Radio je, na primer, ključno važan u vanrednim situacijama. Kada su bile one velike poplave u Srbiji, slušanost radija je višestruko porasla. Ljudi su zasićeni slikama i audio kultura se vraća na velika vrata. Ja radiju predviđam svetlu budućnost.

Dobili ste značajnu novinarsku nagradu „Tanja Petrović“ kao najmlađa dobitnica do sada. Što znači u vašim mladim godinama ući u klub ozbiljnih novinara?

Naravno da sam srećna zbog ove nagrade, ali kada vidim ko je tu nagradu dobio pre mene i ko je bila novinarka Tanja Petrović, po kojoj je ova nagrada dobila ime, onda je ta nagrada i to priznanje poziv na odgovornost. Do sada sam mogla da se provlačim kao „mlada honorarna koleginica“, a sada sam dobila ozbiljno breme odgovornosti. Prepoznatljivost koju sam priznanjem dobila, ipak, ne znači slavu nego to da se sada od mene nešto očekuje, a pre to nije do te mere bilo tako. I još nešto: ovo je nagrada iz domena kulture. Za mnoge kultura i nije tako bitna, a za mene je kultura najvažnija stvar na svetu.

Vodite podkast „Vredno priče“ koji se bavi značajnim knjigama i slavnim piscima. Kada se sluša vaš podkast, čini se kao da vi i vaš sugovornik sjedite na ramenima autora o kome govorite.

Za razliku od ovih emisija na radiju koje slede aktuelne događaje, u podkastu razgovora o književnosti vi možete da se prepustite piscu, sagovorniku i samome sebi. One koji gledaju taj podkast, moj sagovornik i ja samo podsećamo te ljude zašto oni vole književnost. Taj podkast nije priča o teoriji književnosti, nego priča o ljubavi prema literaturi. To je razgovor o doživljaju, snazi i lepoti književnosti. Taj razgovor, koji aktivira naše unutrašnje biće, bavi se onom vrstom suštine zašto neki čovek piše i zašto drugi čovek čita ono što je prvi čovek napisao. O pojedinim knjigama o kojima sam razgovarala u podkastu, ja sam u stanju da razmišljam i sedam dana nakon emisije. Dovesti nekoga u emisiju da govori o književnosti, to je praznik za slušaoca. Praznik je slušati Aleksandra Jerkova kada priča o Kišu, Mila Lompara kada priča o Njegošu, Jasminu Ahmetagić kada priča o Kamiju, jer to su ljudi koji su pola svog života uložili da sve to prouče, razumeju i rastumače. Nema veće privilegije nego da radim takvu emisiju razgovora sa takvim literarnim znalcima.

Praznik je slušati Aleksandra Jerkova kada priča o Kišu, Mila Lompara kada priča o Njegošu, Jasminu Ahmetagić kada priča o Kamiju, jer to su ljudi koji su pola života uložili da sve to prouče

Što znači biti dobar radijski novinar?

Biti dobar radijski novinar znači dobro poznavati temu o kojoj se u emisiji govori i, takođe, to znači da želiš da čuješ mišljenje – koliko god različito ono bilo – od svakog čoveka koji u toj emisiji učestvuje. Dobar novinar znači da ne smeš da budeš isključiv nego tolerantan čovek.