Biti supruga poznatog umetnika a uz to i kći znamenitog profesora, akademika, diplomate jeste i sreća ali i neka vrsta usuda. Takva je bila sudbina Poleksije Todorović (1848-1939) slikarke, supruge slavnog slikara Stevana Todorovića i kćerke Matije Bana, jednog od najpoznatijih predstavnika nacionalnog pokreta Srba u Dubrovniku, čoveka po kome je nazvano beogradsko naselje Banovo brdo, gde je imao kuću i imanje.

Stevan Todorović (1832-1925) je uz Novaka Radonića i Đuru Jakšića pripadao vodećim slikarima srpske epohe romantizma, a kasnije se okrenuo akademskom stilu. Poseban trag ostavio je slikanjem ikonostasa u pravoslavnim crkvama druge polovine 19. veka. I Matija Ban i Stevan Todorović bili su grandiozne ličnosti koji su utemeljili i oblikovali kulturni život Beograda onog vremena.

Poleksija je bila kći Matije Bana i Margarite Ban, poreklom Grkinje. Izvori beleže da je Poleksija kao dete bila veoma slabašna, pa je zbog toga stalno boravila u Dubrovniku kako bi mediteranski vazduh ojačao njeno malo telo. Još u mladosti pokazivala je dar za slikarstvo, pa je otac upisuje na časove slikanja kod Jovana Deroka, a potom i u slikarsku školu budućeg supruga Stevana Todorovića.

„Slikao je jednom prilikom mene i moju stariju sestru. Imala sam tada deset godina. Tako smo se upoznali. Docnije, Steva je dolazio k nama sa svojom majkom i sestrama. Svi su oni bili vrlo dobri. Njegova sestra je imala lep glas. Pevala je i zabavljala nas. A kada sam Stevu zavolela, imala sam 16, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Moj pokojni otac je veoma voleo Stevu i kao čoveka i kao umetnika. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla: Hoću Stevu, a drugog neću”, ispričala je Poleksija mnogo godina kasnije u intervjuu za časopis Vreme.

„Kada sam Stevu zavolela, imala sam 16, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Moj pokojni otac je veoma voleo Stevu i kao čoveka i kao umetnika. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla: Hoću Stevu, a drugog neću”, ispričala je jednom prilikom Poleksija za časopis Vreme

Poleksija i Stevan Todorović od svadbenog poklona, dve hiljade dukata, koliko su dobili od kneza Mihaila, odlaze u Firencu i Rim. Od direktora Galerija Ufici i Piti dobijaju dozvolu da rade po modelima i kopiraju slike slavnih majstora poput Rafaela, Ticijana, Tintoreta, Rubensa. U molbi nadležnom ministarstvu Stevan Todorović piše: „…Idemo se učiti pred velikanima klasičnog slikarstva, učiti se i usavršiti i na taj put će poći moja supruga Poleksija.” Poleksija Todorović, dakle, nije imala klasično akademsko obrazovanje, ali je na ovaj način to nadoknadila imajući mogućnost dijaloga sa najvećim slikama epohe. Većina tih „kopija”, tačnije repeticija slavnih dela koje je bračni par Todorović ostvario, nestalo je tokom Prvog svetskog rata.

Poleksija Todorović je u najvećoj meri pomagala suprugu prilikom slikarskih porudžbina za potrebe crkve, a samostalno je uglavnom slikala ikone, portrete i pejzaže. Portret njenog oca Matije Bana nalazi se u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Zajedno su izradili dvadeset ikonostasa, ikone, pejzaže, oko 500 portreta, a na zajedničkim slikama Poleksija je obično slikala draperije, haljine, nakit… Međutim, samostalno je naslikala ikonostas u Crkvi svete mučenice Natalije (1880) koja se nalazila u dvorištu beogradske Više ženske škole na današnjoj lokaciji u ulici Narodnog fronta, ali je kapelica tokom Prvog svetskog rata srušena. Poleksija je izradila i podarila ikonu Majke Angeline za Crkvu svetog arhanđela Mihaila u Štimlju na Kosovu i Metohiji, izgrađenu na temeljima starije crkvene građevine, a podignutu prema projektu Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji. Umetnost Poleksije Todorović jeste hvaljena ali je u podeli polova ona ipak stavljena na „mesto koje joj pripada”. Tako u listu Javor 1885. godine piše da „ono što krasi ovu umetnicu jeste njen skromni rad u kući kao domaćice i matere”.

Poleksija Todorović samostalno je naslikala ikonostas u Crkvi svete mučenice Natalije (1880) koja se nalazila u dvorištu beogradske Više ženske škole na današnjoj lokaciji u ulici Narodnog fronta, ali je kapelica tokom Prvog svetskog rata srušena

U prilog tvrdnji o javnom angažovanju Poleksije Todorović govori i njeno učešće na važnim grupnim izložbama (Međunarodna izložba u Rimu 1911. godine), koje su imale snažan odjek u onovremenoj likovnoj kritici. Njen petnaestogodišnji rad kao profesorke crtanja u Višoj ženskoj školi doprineo je edukaciji žena u pionirskim godinama u srpskoj sredini s kraja 19. veka. U zbirci Narodnog muzeja u Beogradu nalazi se 16 dela ove umetnice.

Stevana i Poleksiju Todorović nisu zaobišle kritike. Profesor i akademik Mihailo Valtrović zamerao im je što bez kritičke recepcije prihvataju uzore stranih slikara iz katoličke sredine i prenose ih u domaću.

U braku sa Stevanom Todorovićem Poleksija je rodila petoro dece, od kojih je jedina poživela kći Ljiljana.

Povodom 90-og rođendana ove umetnice Politika objavljuje razgovor sa slikarkom u kom Poleksija Todorović između ostalog kaže: „Imala sam dobroga druga sa kojim sam odlično živela. Pomagala sam mu kad je radio neki veći posao. Kad je radio za crkve, moj Steva je obično radio lica, a ja vezove i draperije. Ne znam tačno koliko slika. Počela sam kad sam se udala, prestala negde pred Balkanski rat. Tužno je to, ali morala sam. Vid me napustio. Dok sam bila mlada, nisam ni stizala da slikam sve što sam htela. Sada u starosti imam mnogo vremena, koje tako sporo odmiče. To je najteži bol starosti…”

Poleksija Todorović umrla je 1939. godine „kao najstarija srpska slikarka” i sahranjena je u grobnici svoga oca, Matije Bana, na Novom groblju u Beogradu.