Uprkos modernim trendovima, većina srpskog stanovništva u istočnoj Slavoniji i zapadnom Sremu još uvek praktikuje mnogobrojne običaje koji su usko vezani za hrišćansku pravoslavnu veru. Pripreme za Vaskrs, koji je pred nama, svakako počinju postom, duhovnim i telesnim koji traje sedam nedelja. Period pred post, odnosno nedelja uoči samog početka posta, naziva se Bele ili Velike poklade. Tada se u mnogobrojnim selima istočne Slavonije i zapadnog Srema organizuju tzv. mačkare. Tada deca, negde i odrasli, maskirani u različite maske idu od kuće do kuće pozdravljajući domaćine dok ih ovi daruju poklonima, obično jajima koja će se kasnije farbati pred sam Vaskrs.
Farbanje jaja i njihova simbolika su svakako najkarakterističniji običajni simboli ovog kraja, ali i svih krajeva u kojima Srbi žive. Još uvek se među Srbima u zapadnom Sremu i istočnoj Slavoniji očuvao tradicionalni način farbanja jaja u otopini od ljuske luka, uprkos brojnim savremenim tehnikama farbanja. Takođe se koriste i razne trave i cvetovi kao ukrasi na jajima. „U našem kraju zabeleženo je da se jaja farbaju na Veliki petak, što je praksa i našeg vremena. Međutim, u nekim mestima naši preci su farbali jaja na Veliku subotu jer se na Veliki petak nije ložila vatra. Pojedini autori zabeležili su da su Srbi u Slavoniji nekada na jaja oslikavali raspeće, srpski grb, razne zvezdice, grane sa lišćem i cvetove“, priča istoričar i istraživač kulturne baštine Srba Veljko Maksić.
U zavisnosti od mesta do mesta, već od drugog dana Vaskrsa, odnosno Vaskršnjeg ponedeljka, pravoslavni vernici posećuju grobove svojih najmilijih srodnika i predaka. Tom prilikom sveštenik čita molitvu nad grobom pokojnika i preliva ga crvenim vinom, baš kao i na samom činu sahrane. „U svim ovim običajima važna je simbolika jaja koje je zapravo simbol i života i smrti, iz njega se može razviti novi život, ali i ne mora. Verovatno to i jeste razlog zašto su hrišćani upravo u tome videli neku simboliku i poruku jer jaje, između ostalog, simboliše nebo i zemlju, obavijeno je ljuskom. Кada je prelivanje grobova u pitanju, ukućani opet na grobove svojih pokojnika donose jaja baš kao što su ih za Vaskrs međusobno razmenjivali. U našoj sredini preliv grobova se održava u različito vreme od mesta do mesta, ali je to običaj koji se obavlja nakon Vaskrsa“, objašnjava Maksić.
Duhovna dimenzija videla se i u nekim drugim običajima, pogotovo kada je u pitanju kumstvo kao hrišćansko duhovno srodništvo. „Prvo ofarbano jaje obično se boji u crveno i ono se ostavlja u kući tokom cele godine. To je tzv. čuvarkuća. Takođe, ofarbano jaje nekada se stavljalo u pogaču koja se pekla kumu i nosila se njemu za Vaskrs“, kaže Maksić.
Drugi dan Vaskrsa protkan je takođe nizom običaja. U nekim srpskim krajevima ovaj dan naziva se i Pobusani ponedeljak, kada se izlazi na grobove najbližih srodnika i po običaju grobove treba pobusati busenjem zelene trave. U nekim krajevima, pa tako i u mestima zapadnog Srema i istočne Slavonije, ovaj dan se naziva i Vodeni ponedeljak.
„Ovaj običaj se praktikuje drugog dana Vaskrsa kada kod nas u Dalju devojke vodom polivaju momke. Nije mi poznato od kada je i za koji običaj je vezan, ali se održao do naših dana. Ono što je, takođe, vezano za Dalj, ali nema neke direktne veze sa praznikom, međutim običaj traje pedesetak godina, to je da se na Vaskrs odigrava fudbalska utakmica između oženjenih i neoženjenih muškaraca. Utakmica se održava pre Vaskršnjeg ručka, mada druženje zna i da se oduži. U Dalju, ali koliko mi je poznato i u drugim okolnim mestima, nakon Vaskršnje liturgije održava se takmičenje u kucanju jajima. To je svakako noviji običaj koji kod nas traje nekih dvadesetak godina u crkvi“, priča voditeljka folklorne sekcije SКUD-a „Branko Radičević“ iz Dalja Đurđica Кikanović.
Iako nije direktno vezan za Vaskrs, a s obzirom da se ove godine Vaskrs proslavlja dan uoči Đurđevdana, vredi pomenuti još jedan lep običaj ovoga kraja koji je karakterističan za Dalj, ali i neka okolna mesta. Reč je o Đurđevdanskom uranku. „Od kako znam za sebe išla sam na đurđevdanski uranak, a ovaj običaj je aktivan jako dugo i održavan je gotovo bez prestanka, mislim da nije samo dve-tri godine nakon rata i mirne reintegracije. Tada se ujutro, pred zoru, okupe obično momci i devojke, nekada davno išlo se sa konjima i kolima, a sada sa traktorima i prikolicama. Zatim se kreće u manastir Uspenja presvete Bogorodice u Dalj planini na jutrenje gde služi iguman ili sveštenik. Traktori se kite vrbovim grančicama ili koprivom, preuzima se litija i sa njom se vraćamo u selo, prolazimo ulicama, a meštani izlaze iz svojih kuća i časte nas kolačima, rakijom, vinom, pogotovo oni koji su tada svečari, odnosno slave slavu. Povorku završavamo pred crkvom gde odlazimo na liturgiju i unosimo litiju u crkvu. Poslednjih godina u ovom običaju učestvuju i naši folkloraši koji dolaze obučeni u narodne nošnje“, priča Кikanović.
U ovom kraju većina ljudi Vaskrs zapravo naziva Uskrs, što je takođe pravilno i pripada srpskom narodnom jeziku. Ipak, većina pravoslavnih ovoga kraja na Vaskrs se pozdravlja sa „Hristos vaskrse“, neki i sa „Hristos voskrese“, dok gotovo niko ne pozdravlja sa „Hristos uskrse“. Кako god bilo, Njegoševe reči da „Nema dana bez očnoga vida, niti prave slave bez Božića“ mogle bi se primeniti i na Vaskrs koji se uostalom u narodu naziva i najradosniji hrišćanski praznik kojim je život pobedio smrt.
