„Oluja“ je svakako jedna od najvećih tragedija koja je zadesila srpski narod. Ona će ostati u trajnom sećanju ljudi koji su je doživeli i preživeli. Isto tako, teško je danas uopšte naći sagovornika na temu egzodusa srpskog naroda zbog vojne akcije „Oluja“ iz 1995. godine. Stariji ne žele o tome pričati zbog bolnih sećanja, neki zbog sopstvene sigurnosti, a mladi uglavnom smatraju da je svaka priča o „Oluji“ političke i manipulativne prirode.

Jedan od onih retkih koji vrlo rado priča na ovu temu je mladi psiholog iz Vukovara Teodor Rkman koji je rođen u februaru 1995. godine u Glini. Tek sa nekoliko meseci sudbina je htela da Teodor bude učesnik jednog tragičnog istorijskog događaja sopstvenog naroda. Кasnijim odrastanjem, učenjem, zanimanjima i stasavanjem počeće da se interesuje za događaje čiji je bio „nesvesni“ akter.

„U ′Oluji′ sam imao samo šest meseci. Ali, za kraj iz kojeg smo izbegli mnogo sam vezan jer sam imao sreću da su se, i jedni i drugi, dedovi i babe vrlo brzo vratili u svoj rodni kraj. Tako sam ja preko njih upoznao svoj (ne)suđeni zavičaj, upoznao i običaje, provodio u njemu raspuste. Naučen sam, a posle sam to isto ugradio i u svoj sistem vrednovanja, da volim taj kraj, da cenim taj osećaj kontinuiteta koji dobijaš kada odeš u kraj iz kojeg si ponikao“, započinje svoju priču Teodor čiji su roditelji iz sela Perna i Podgorje kod Vrginmosta, odnosno Topuskog.

„Zanimljivo je da, iako sam odrastao u Vukovaru, prvo sam počeo da pričam ijekavicom i koristio sam mnoge kordunaške reči, jer tako se pričalo kod naše kuće. U studentskom domu u Novom Sadu imao sam dvojicu kolega, jedan je bio iz Bačkog Gradišta, a drugi iz Bijeljine. S jednim sam razgovarao na ekavici, a sa drugim na ijekavici. Također, ima jedna dobra anegdota iz vrtića. Kada sam čuo da ima pasulj za ručak počeo sam da trčim i guram drugu decu. Međutim, kada sam stigao do pasulja shvatio sam da je to zapravo gra` kojeg nisam bio neki ljubitelj i doživeo sam veliko razočarenje“, priseća se Teodor.

„Pošto sam odrastao u Vukovaru, naravno da sam odrastanjem upoznao svaki deo grada, ali znao sam da to ipak nije moj grad, moj kraj. Onda odem na Кordun, odmaknem se malo od kuće i gotovo da se izgubim. Zato kažem da su i Kordun i Vukovar moji, da pripadam i jednom i drugom“, kaže.

Na Кordunu je Teodor najmanje četiri do pet puta godišnje. Imanje je očuvano, nije zapaljeno, niti porušeno, a baba i deda su se vrlo brzo vratili nakon „Oluje“. Puno zelenila, šuma i livada, okruženje koje je drugačije od stana u kojem Teodor živi u Vukovaru. Sve ga je to privlačilo rodnom kraju.

„Mi smo imali neku ludu sreću, pa niko tokom tih ratnih događaja nije poginuo, niti je ubijen. Iz priča znam da je sve bilo veoma konfuzno tog avgusta 1995. Ja sam sa mamom imao organizovan prevoz, deda i baba su se izgubili. Takođe, tata često priča o tenkovima koji su prolazili, o nekom momku koji je tada imao tridesetak godina i koji je sa sebe skinuo pancir i dao ga mami da me njime umota. Za mene su pričali da sam sve to prespavao“, priča Teodor.

Vukovar je specifičan po tome što je i pre ratnih godina u njemu živelo mnogo ljudi sa Кorduna. Mnogi od njih su i rođeni na Кordunu, neki su se rodili u Vukovaru tek nakon dolaska, pa je i ta činjenica verovatno bila presudna da Teodorova porodica ostane u ovom gradu.

Teodor je aktivan i u Zavičajnom udruženju Кordunaša i Banijaca „Miloš Vojnović“ koje deluje u Vukovaru. Iako većinu u ovom udruženju čine stariji ljudi, pored Teodora ima i nekoliko mlađih koji neguju uspomenu na svoj rodni kraj i svoje poreklo.

„Za mene je to mogućnost da se povežem sa tim ljudima, ali i sa rodnim krajem, zavičajem odakle potičemo. Na taj način stvaramo i neke nove poveznice. Takođe, čuvam taj kraj kao deo svog ličnog identiteta. Svestan sam da sudbinu tog kraja pre svega određuje ekonomija, a u ovom momentu sve je daleko od dobrog i ne znam šta budućnost nosi. Zato za nas mnogo znači ovakvo jedno udruženje preko kojeg se okupljamo, družimo i obilazimo svoj kraj. Postoje i neki slučajevi gde su se ljudi vratili za stalno, ali je to još uvek mali broj da bi se taj kraj vratio na barem pola od onoga što je bilo ranije“, zaključuje Teodor i dodaje: „Šetaš sa dedom kroz neku šumu i on ti kaže da su oni tu nekad orali, da je na mestu šume nekada bila njiva.“

Vreme će pokazati da li će Teodor ili neki drugi možda sutra okrčiti tu neplanski izraslu šumu i ponovo orati svoju njivu. Retki to već rade, ali mnogi su daleko od toga.