Čuvar narodnog muzičkog blaga Nenad Kamidžorac prošlogodišnji je dobitnik novinarske nagrade „Despot Stefan Lazarević” za negovanje tradicionalne muzike i čuvanje sećanja na ugledne beogradske umetnike i druge autore pesama pohranjenih u Fonoteci Radio Beograda. Nenad Kamidžorac je muzički urednik Radio Beograda, etnomuzikolog, autor brojnih TV i radio emisija. Posebno treba izdvojiti emisiju Muzička pletenica, u kojoj Kamidžorac suvereno objašnjava muzičko nasleđe te znalački vođenim intervjuima i etnomuzikološkim analizama baca novo svetlo na muzičke legende prošlog veka i tradiciju Srbije i regiona. Ljubav, strast, posvećenost muzici, kao i nesebično prenošenje narodnog nasleđa oslikava se u energiji, tonu i razigranosti govora koji smo imali prilike da vidimo i čujemo i u TV šou ,,Ide Mile“ i „60 najlepših narodnih pesama“.

Da li je na ovim prostorima bilo razumevanja za narodno muzičko nasleđe?

Daću vam jedan primer. Kad je Hamdija Šahinpašić – Sanžaklija, koji je učio Kseniju Cicvarić pesmama, čak i načinu pevanja donekle, pokušavao da objavi zbirku pesama koje je skupio po Sanžaku i severu Crne Gore, obratio se Miodragu Vasiljeviću, profesoru koji je formirao etnomuzikološki odsek. On je pokušao u okviru Srpske akademije nauka da objavi tu zbirku, pa mu nisu to pravo dozvolili. Na kraju je Ruska Akademija objavila zbirku Hamdije Šahinpašića. Ako ćemo govoriti o tome koliko smo narodnoj muzici svi mi sa ovih prostora naneli nepradu, tako je isto i u Hrvatskoj. Potiskivane su, recimo, narodne pesme kad se pojavila diskografija. Jednostavno, Jugoton je štampao narodne pesme za „srbijansko“ tržište (i to su naznačavali). Oni su štampali i Tozovca i Tomu Zdravkovića, ali nisu voleli da se to kupuje tamo.

Ima tu i nekih pozitivnih primera. Kada je Žarko Petrović sakupio pesme iz Prvog svetskog rata, prvo je ponudio da to snimi i štampa PGP u Beogradu. Nije bilo baš mnogo interesovanja i želje da se to odradi. On je zatim otišao u Jugoton i oni su odmah to prihvatili. Uradili su jednu ploču sa srpskim pesmama na kojoj je poznata slika ratnika – Oko Sokolovo. Pošto se to jako dobro prodavalo na „srbijanskom“ tržištu, kako su oni to pisali, onda su tražili od Petrovića da priredi još jednu zbirku takvih pesama. Da nije bilo Jugotona, možda bismo te pesme, te zapise Žarka Petrovića iz Prvog svetskog rata i zaboravili.

Od cele nekadašnje prve i druge Jugoslavije, najviše se popularisala i čuvala narodna pesma u svim oblicima pre svega na teritorije Srbije, cele teritorije, zatim delimično Crne Gore, intenzivno u Makedoniji, oni su jako voleli i čuvali svoju pesmu i igru, i posebno u Bosni. Dakle, na tim delovima smo imali ljude koji su voleli narodnu pesmu, koji su kupovali nosače zvuka, kada su se oni kasnije pojavili.

Tamburaške bande su bile jako prisutne između dva svetska rata, a ne možemo govoriti o tamburaškoj muzici ako ne spomenemo zapadni Srem i Slavoniju, zašto?

U tom delu je živeo najveći broj tamburaša, a one najbolje okupio je i njima rukovodio Aleksandar Aranicki. Bio je to sjajan muzičar poreklom iz Nadalja pored Novog Sada, koji je, nažalost, iz čiste gluposti i predrasuda posle Drugog svetskog rata bio skrajnut. On je formirao tamburaški orkestar Radio Beograda 1934. godine, gde su bili najbolji tamburaši koje je mogao da skupi, a oni su gravitirali od Subotice, gde žive bunjevački Hrvati, preko Šida i tog dela prema Hrvatskoj. Neki od njih su bili Romi i svi su bili sjajni instrumentalisti. Pored njega, orkestar su činili Petar i Stevan Tumbas, Steva Beli, Maksa Popov, Nikolić, Čika Tošica, braća Foterić, oni su svi od početka do kraja bili majstori tambure. I danas u Subotici imate oko 1400 raznih aranžmana koji su ostali posle Aleksandra Aranickog. Ti tamburaši ne samo da su nosili muziku, nego su i svirali preko Radio Beograda uživo i pratili pevače. Tako su i pesme iz Slavonije zapravo našle mesto u baštini naših naroda. I to je ta mešavina, sublimacija, pesme iz Slavonije i sa severa Srbije, to je pravo prožimanje, između hrvatske i srpske muzike za koju ja pouzdano znam. Svakako treba pomenuti i jednog od možda najpopularnijih pevača pop muzike, ali pevača koji je odlično pevao narodnu slavonsku pesmu, a to je Krunoslav Kićo Slabinac.

Spomnuo bih Josipa Slavenskog koji je bio profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Predavao je kompoziciju. Sjajan kompozitor iz Čakovca. On je pesmu iz Međumurja uneo u hor, i hvala mu na tome. To su toliko lepe pesme da se one rado slušaju i izvode u Srbiji. To tako i treba da bude. Ne smemo nikako da napravimo taj jaz, da Lado više ne igra Moravac, a da Nacionalni ansambl Kolo ne igra drmeš. Ono što nas zbližava, gde imamo jasne spone, vidi se i oseća u delu severa Srbije i istoka Hrvatska gde se muzika prepliće.

Kako gledate na savremenu hrvatsku tamburašku muziku? I kako komentarišete izuzetnu popularnost srpske muzike u Hrvatskoj? Ne samo novokomponovane narodne i folk, nego i savremene „YouTube produkcije“?

Mislim da sve više ima tamburaške muzike, što mi se sviđa i mislim da su oživeli mnogi orkestri tamburaša i ima tu dobrih pevača, ali vidi se da je to tek početak. Imaće za desetak godina sjajne pevače koji će uz tamburaške orkestre pevati prelepe pesme.

Ono što se njima sviđa i na šta oni padaju je ta klupska muzika. Začetnik tog stila bio je Dragan Toković, pa najpopularniji Toma Zdravković, a onda Rođa Raićević, Aca Lukas, Džej, Aco Pejović, Keba, Slavko Banjac i drugi. To je muzika koja ima elemente španije, grčke i tako dalje. I to je muzika koja je toliko zbunjivala Hrvate da selekciona komisija nije znala da li da na Splitski festival pozove Tomu Zdravkovića ili da ga ne pozove. Lomili su se, bogami, tri meseca i na kraju ga nisu pozvali. Verovatno bojeći se da će taj uticaj da ih uhvati. E sad, što je ta muzika dobila zamaha, to je druga priča. A da li je to muzika koja oslikava naš predeo? Pa ne, da se ne lažemo. Izgleda da nas je spojila melodika koja nije naša.

Koja je po Vašem mišljenju uloga Radio Beograda u očuvanju i popularizaciji narodne muzike?

Skoro mi je jedan prijatelj rekao: „Znaš, vi ste muzej zvuka“, a ja sam mu odgovorio da mi nismo nikakav muzej, nikakva arhiva, mi smo javni servis. Nas tretiraju kao takve i tako moramo i da se ponašamo. Čini mi se da je govor nadjačao muziku na državnom radiju. Da imate procentualno mnogo više priče u odnosu na muziku čak i na Prvom programu. Muzika ne dobija centralne programske termine, nego dobije pretežno ponoćne, noćne, jutarnje satnice.

Da li se i šta može učiniti po tom pitanju?

Može, promeniti programsku šemu i dodeliti dobre termine muzičkim emisijama. Raditi više na snimanju i pronalaženju pevača koji će ostaviti trajne snimke. Snima se, ali moram da vam kažem da je muzička produkcija podjednako deo i radija i televizije. Naša televizija ima zahteve za popularne programe, tako da velike svečanosti, velike proslave, velika obeležavanja imaju prednost u odnosu na Radio. Radio-televizije Srbije je pokrenula televizijsku i radijsku emisiju „60 najlepših narodnih pesama“ 2017. godine povodom šezdeset godina postojanja. Stručni savet projekta je napravio listu od preko 500 pesama, za koje su gledaoci na više načina mogli da glasaju i izaberu šezdeset najboljih. Svih 500 pesama bile su žanrovski raznovrsne: romanse, izvorne pesme iz svih krajeva Srbije i okruženja, sevdalinke, tamburaške, trubačke, kafanske, skadarlijske, romske i pesme drugih nacionalnih manjina, kao i noviji folk hitovi. Od toga 10-ak procenata tih pesama spada u tradiciju, a 90 posto su lepe komponovane narodne pesme koje su ostale u narodu i koje treba, na kraju krajeva, da postoje i da žive. Jer narod se uz to veseli, ne možemo mu to oduzeti, i ovde, ali i van naših granica.

Kako danas gledate na taj projekat?

Gledajući sa vremenske distance, pitam se šta bi bilo da nisu snimljene te pesme. Da li bi te pesme bile na YouTube-u onako kako danas jesu, u aranžmanima kakvim jesu, i sa pevačima koji su ih otpevali. Da li bi te pesme uopšte ostale. Ovako smo, mislim, bar nekih 20 procenata uspeli da spasimo. Podsetili smo na neke pesme, jer su bile zaboravljene i mislim da je to dobar potez, a sama televizija je dobila veliki broj snimaka koje može da koristi u svojoj magnetoteci.

Zanimljiva je priča o formiranju prvog orkestra Radio Beograda.

Radio Beograd je mnogo više bio institucija kada je počinjao 1924. godine. Do 1929. godine nije imao redovan program, nego je to bilo, recimo, tri puta nedeljno po dva sata, pa se taj program širio i širio. Na početku nisu imali orkestar, pa je Sima Begović imao neki trio, njegova sestra Lela Đorđević je svirala mandolu, on gitaru. Imali su još jednog gitaristu ili koga nađu harmonikaša, tako su pratili sebe i druge pevače uživo na programu. Pesme su se pevale tako što su ih ljudi poručivali, tako je bilo – ljudi pišu, hoće da čuju tu i tu pesmu i oni pevaju tu pesmu u programu. Pa je onda ciganski orkestar Ante Grujića mesec i nešto dana pratio pevače. Zatim su svi ti ljudi napustili radio jer su bili mali honorari, da bi negde u leto 1929. godine Vlastimir Pavlović Carevac došao i okupio uglavnom amatere, ali intelektualce, dobre svirače i oni su počeli da sviraju. I tako je nastao jedan od najčuvenijih orkestara. Kasnije je došao Drugi svetski rat, pa kako je ko prošao. Kad su se vratili 1945-46 godine, Anđa Milić je prva posle rata pevala na nagovor Miodraga Vasiljevića koji je živeo u zgradi Radio Beograda u dve sobe, sa dve ćerke i sa suprugom i bio prvi posleratni muzički urednik. Na molbu Miodraga Vasiljevića, Anđa Milić i harmonikaš Đorđe Milić prvi su nastupali sa narodnim pesmama pred mikrofonom Radio Beograda. E onda je Carevac došao iz zarobljeništva, pa ponovo vratio orkestar i krenulo je sve do 1954. godine, kad su došli snimači. Tada su počeli da se snimaju trajni snimci, a dotle je sve bilo uživo.

Kakva je budućnost radija i muzike?

Teško je prognozirati. Ja ne bih bio toliko hrabar da kažem da će radio nestati. Mislim da neće nestati, ali da će njegova forma morati da se promeni. Čak i televizija polako popušta na gledanosti jer je internet sa svim onim što su njegove mogućnosti nadvladao. Retko ćete kao ranije da čujete da je neko pustio radio pa da onda svi okupljeni uživaju uz radio ili da se čeka radio emisija da bi se „skinulo“ kolo. Svi moji sagovornici u Pletenici kažu da su čekali da čuju kako neko poznat svira i peva, pa su oni posle to skidali, kopirali, da bi se prijavili na audiciju. Pitanje je i da li će te internet platforme ostati ili će nešto još novije da se pojavi, ali u svakom slučaju, prilagođavaćemo se pa ćemo videti. Ono što je važno, to je da narod mora i dalje da stvara, da i dalje rađamo talentovane pojedince. Dobar izvođač, dobar muzičar se rađa jednom u skoro 100 godina, toliko prođe dok dobijete kompozitora kao što je recimo Dragiša Nedović. Pa onda Petar Tanasijević koji je napisao sve hitove Lepe Lukić i koji je po mom mišljenju jedan od najboljih kompozitora te šumadijske pesme, pored Obrena Pjevovića.

 

 

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu AP Vojvodine